Pravnik, aktivista za ljudska prava i nekadašnji direktor YUCOM-a i Fondacije za otvoreno društvo, Milan Antonijević već više od dve decenije zauzima jedno od najistaknutijih mesta u javnom prostoru kada je reč o vladavini prava, zaštiti građanskih sloboda i evropskim integracijama Srbije. Njegov profesionalni put obeležen je radom na unapređenju zakonodavstva, praćenju primene ljudskopravaških standarda i dijalogu između države i civilnog društva, u kojem istrajno zastupa uverenje da su demokratija i ravnopravnost – pre svega – pitanje zrelosti jednog društva. U razgovoru za Optimist, Antonijević govori o položaju LGBT zajednice u Srbiji, o selektivnoj primeni zakona, o granicama slobode izražavanja, ali i o potrebi da se društvo vrati otvorenom dijalogu i empatiji. Njegovi odgovori osvetljavaju složene odnose između prava, politike i morala, uz neizostavni ton optimizma i poziv na odgovornost.
Istraživanja pokazuju da je napredak u borbi protiv diskriminacije LGBT osoba u Srbiji stao, a broj slučajeva diskriminacije raste. Kako ocenjuješ trenutni položaj LGBT populacije u Srbiji?
Napredak jeste usporen, ali to ne znači da je Srbija stala. Postoji institucionalni okvir, pre svega mislim na Ustav, potom i kvalitetan zakon o zabrani diskriminacije, a sve je više i sudskih presuda koje prepoznaju diskriminaciju. Nedostaje jedan od značajnijih zakona, tj. onaj koji reguliše istopolna partnerstva, ali se i na njemu radi. Tu nam u velikoj meri pomaže Savet Evrope, pa i Evropski sud za ljudska prava koji je jasan u svojim odlukama. Norme koje bi uredile život istopolnih partnera i izjednačile u pojedinim oblastima njihova prava, sa kojim zaista niko u našem društvu nema problem. Bilo da govorimo o nasleđivanju, ekonomskim i socijalnim pravima i naravno zdravstvenoj zaštiti, poseti partneru ili partnerki u bolnici i pitanjima koja su jednostavno ljudska i niko ne želi veća prava od drugih, već samo jednaka. Tu treba uvesti i znak =, sa kojim su mnogi imali manje ili više problema u osnovnoj školi, ali ne smeju imati problema sa znakom = kasnije u životu.
Međutim, za postojeći pravni okvir, ključni problem je u primeni. Evropski parlament u svom ovogodišnjem izveštaju o Srbiji navodi da „država treba da pojača institucionalni odgovor na govor mržnje i nasilje motivisano predrasudama“. Dakle, okvir postoji, ali sistem reaguje selektivno. Čekamo i izveštaj Evropske komisije, da i tu vidimo kako nas Evropa vidi, u tom ogledalu, koje je uvek realnije od ogledala Evropskog parlamenta. Borba protiv diskriminacije je prostor u kome možemo i moramo da delujemo, da otvorimo sve teme, nema tabua, trideset i pet godina višestranačja je dobra osnova da se kaže da smo odrasli kao društvo, sazreli.
Kada ulazite u moderne evropske kuće, tamo retko ima tepiha, slažete se. Samim tim nemaju pod šta da guraju svoje probleme, pa i tabue. Iz tog iskustva možemo učiti, skloniti tepihe i o svemu razgovarati, koliko god da je neprijatno, teško, a možda i nemoguće. No, nemoguće je ako nemate hrabrosti i odlučnosti, zar ne? Tim razgovorom se pokazuje zrelost, a ona nam je danas neophodna. No, da Vam ne odgovorim odmah na sva pitanja, šta vas još zanima. Dajte nešto optimistično, u skladu sa nazivom časopisa.
Koliko je društvena situacija doprinela tome da se položaj LGBT populacije stavi van fokusa? Možemo li uopšte očekivati pomake sa ovom vlašću?
Baš optimistično pitanje postavljate. Društvo je iscrpljeno krizama i osetno zatvoreno u svoje ekonomske i bezbednosne strahove. Ne govorim samo o Srbiji, nego i šire. U takvoj klimi, teme ljudskih prava često izgledaju kao „luksuz“, van onoga što je ostvarivo. Ipak, napredak nije moguć bez ravnopravnosti – to je i suština evropskih integracija. Konstruktivan pristup bi bio da kroz LGBT pitanja uđemo u širi okvir socijalne politike, obrazovanja i zdravstva. Dakle, da ravnopravnost ne bude ideologija, nego razvojna obaveza, dug prema prethodnim generacijama koje su odrastale obespravljeno.
Često se govori da će približavanje EU doprineti boljem položaju LGBT populacije, ali ni unutar EU situacija nije idealna?
Tačno. Mađarska, Poljska, Rumunija, Slovačka, svaka ima svoje izazove, ali su oni dnevnopolitički, a ne suštinski, dugoročni. Ono što EU standardi donose jeste institucionalna otpornost, mehanizme za reagovanje na krizu, solidarnost, dugoročnu stabilnost i očuvanje ljudskih prava za koja smo se kao društvo izborili, bilo da govorim o ekonomsko socijalnim pravima, političkim pravima ili šire, o ljudskim pravima. Kada političke promene dođu, institucije ostaju čuvari osnovnih prava. Srbija taj sistem gradi decenijama, od prvog modernog Ustava koji nam je vratio višestranačje i mnoga prava, do danas, do najnovijih izmena Ustava koje se odnose na pravosuđe.
Standardi Saveta Evrope, kroz GREVIO i ECRI mehanizme, jasno kažu: nije dovoljno imati zakon, mora se obezbediti dosledna primena i zaštita žrtava. Na tom planu još uvek učimo, a potreban je napor svih, ne samo manjinskih zajednica na koje se ova prava odnose, već i svih institucija, ali i društva.
Ove godine deo LGBT organizacija bojkotovao je Beograd Prajd. Kako vidiš taj potez?
Bojkot nije znak zrelosti, već znak slabosti. No da ne budem previše oštar, to donekle shvatam kao način da se ukaže na potrebu za suštinskim dijalogom, ne da se kritikuje Prajd, već da se podseti da smisao tog događaja nije šetnja, već prostor za društveni razgovor. Ako svi reaguju na bojkot otvoreno i spremno da čuju poruku, bilo da govorim o državi ili delu organizacija, organizatora, to može biti i početak nove faze poverenja. Važno je da dijalog preživi, čak i kad ima neslaganja.
Slučaj Vujadina Savića otvorio je pitanje osvetničke pornografije. Kako to vidiš?
Sve što se dešavalo sa Vujadinom Savićem i njegovom porodicom je još jedan test zrelosti društva. U ovom slučaju žrtva je postala predmet osude, umesto da bude zaštićena, šta god da je ranije izgovarao sa čime se nikada neću saglasiti, verujem da je tada štitio sebe ili porodicu. To pokazuje da je potrebno usklađivanje našeg zakonodavstva sa Direktivom EU o zaštiti žrtava seksualnog nasilja, a tu očekujem i usvajanje izmena krivičnog zakonodavstva, kojim bi se osvetnička pornografija konačno uvela kao krivično delo. Svaka osoba ima pravo na dostojanstvo i to je ono što moramo jasnije i glasnije govoriti. Institucije moraju da deluju brže, a javnost da pokaže empatiju. To nije pitanje morala, nego ljudskih prava. Doista jeste pitanje morala, ali lažnog morala, tj. licemerja koje su mnogi pokazali napadajuću Vujadina i njegovu porodicu. Posebno je pitanje odgovornosti državnih organa koji su omogućili da mnogi detalji izlaze u javnost.
Da ipak odem i na teren navijača moje Crvene zvezde, žao mi je što su ishitreno reagovali i što nisu stali iza principa da niko ne sme biti proganjan za nešto što nije protivzakonito. Siguran sam da će u nekim drugim, budućim slučajevima navijači zrelije razmišljati i da neće ostaviti nekoga i, što je mnogo važnije, njegovu porodicu.
Na Zapadu raste anti-WOKE talas, često usmeren protiv trans zajednice. Da li je to prisutno i kod nas?
Jeste prisutno u Srbiji, ali u uprošćenoj formi. Kod nas se ne vodi suštinska debata o identitetima, već se preuzima tuđa retorika i koristi za unutrašnje političke sukobe. Umesto toga, trebalo bi da se vratimo na Preporuku CM/Rec(2010)5 Saveta Evrope, da unesem malo pravnih detalja, koja jasno postavlja ravnotežu između slobode izražavanja i zabrane diskriminacije. Nije sve dozvoljeno izgovarati. Zrela društva vode dijalog o granicama slobode; nezrela ga pretvaraju u rat simbola.
Kako danas vidiš nevladin sektor, posebno LGBT organizacije, posle povlačenja USAID-a?
To jeste bio neki materijalni udarac za one koji su dobijali sredstva poreskih obveznika SAD, ali je to i šansa za preispitivanje. NVO sektor se mora osloniti na domaće resurse, partnerstva sa univerzitetima, lokalnim samoupravama, privatnim kompanijama, pa i otvoriti dijalog sa državom, svojom državom, jer u interesu svoje države i deluju. Nacionalni interes Srbije jeste vodilja i civilnog društva, složićete se sa mnom. Evropska komisija u prošlogodišnjem izveštaju podseća da „održivo civilno društvo nije protivnik države, već partner“. Ako taj model usvojimo, sektor može postati mnogo stabilniji I cenjeniji nego ranije.
Napadi i pretnje na mrežama postali su svakodnevica. Kako se s tim nositi?
Najpre, ne internalizovati nasilje. Zatim, prijavljivati i dokumentovati pretnje, naročito kada su usmerene ka slabima, najranjivijima, onima koji ne mogu da se brane. EU je usvojila Digital Services Act, koji predviđa veću odgovornost platformi i Srbija može preuzeti taj model kroz sopstvenu strategiju digitalne bezbednosti. Dugoročno, to je pitanje obrazovanja, a ne samo represije.
Kako ocenjuješ rad Poverenika za zaštitu ravnopravnosti?
Poverenik ima značajan rad iza sebe, institucije se izgradila u velikoj meri u prethodnim godinama, dobro je vođena, ojačavana, osnaživana. Prema Pariskim principima, tj. standardima UN, nezavisna institucija mora reagovati i bez formalne prijave građana i to je nešto gde vidim prostor za unapređenje. Evropski parlament u izveštaju o Srbiji pozdravlja rad Poverenika, ali ističe potrebu za većim angažovanjem u edukaciji i strateškim parnicama. Dakle, zakon je dobar, institucija je jaka, Nevena Petrušič i Brankica Janković su ovu instituciju vodile dobro, ali ima prostora za unapređenje, ako uostalom i u svakoj instituciji.
Društvo je duboko podeljeno. Kako uopšte vidiš izlaz iz toga?
Srbija ne treba da bira između „za“ i „protiv“, već između konfuzije i poverenja. Izlaz je u izgradnji institucionalnog poverenja, koje ne zavisi od vlasti, nego od dosledne primene zakona. Evropski okvir ne traži savršenstvo, već napredak u dobrom pravcu i to isto moraju očekivati i građani Srbije. Ukoliko Vam niko i ništa ne odgovara, „možda je malo i do Vas, gospođo“, da citiram velikog Zorana Đinđića.
Ako naučimo da razgovaramo bez mržnje, bićemo bliži Evropi nego što to pokazuje i pomera ijedan pregovarački klaster, poglavlje, reformska agenda.
Srbiji je potreban motor društvenog pomirenja i komunikacije. Ako bi se fokus preusmerio sa ceremonijalnog na suštinski dijalog, moglo bi da postane mesto gde se čuju i glasovi koji se inače ne čuju. Srbiji treba, što bi mladi rekli „hab” za demokratsku kulturu i dijalog.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
