Tradicionalno, u ovo doba godine mora se osvrnuti na nedavno završenu „gej olimpijadu“ i na to šta nam je Evrovizija dala ove godine. Prividno, ove godine je bilo poprilično dosadno. Ne zato što su pesme bile loše, iako je bilo teško ponoviti Evroviziju u Austriji koja je zaista bila vanserijski dobra, ove godine je takođe bilo dosta dobrih pesama. Francuska, Španija, Švedska, Australija, Bugarska, Jermenija… sve su mi bile daleko zanimljivije od najvećih favorita Ukrajine i Rusije.
Naravno, društvena relevantnost takmičenja i ove godine se pokazala u kontekstu samog pobednika. Iako je svake godine Evrovizija politizovana i uvek pobedi pesma iza koje postoji neka agenda, ove godine je to bilo prilično kontraverzno. Da se razumemo, kada kažem „politizovana“ ne mislim na ono paušalno tumačenje „kako mali Perica zamišlja Evroviziju“ po kome neko okupi 40 žirija i diriguje njihovim glasanjem, a ove godine očigledno namešta i televoting 40 zemalja. Taj nivo „nameštaja“ je presmešan i verovatno se tako tupavo ne nameštaju ni domaći šou programi, a kamoli takmičenje poput Evrovizije. Ipak, politička agenda stoji iza većine pobednika i kome to nije jasno očigledno nema pojma koji šou gleda. Končita je prezentovala jednu političku agendu, a slična se učitavala i našoj pobednici. „Heroes“ je takođe pesma sa jasnom porukom, kao i mnoge druge. Ove godine, poruka je kontraverzna i to je ono što je podelilo svet možda više i od Končite. Na isti način kao što je sukob istoka i zapada podelio Evropu i otkrio „hladnoratovski“ duh u vreme Končite, to se isto desilo i sad. Da li je pesma pobednička – jeste. Specifična je pesma, specifično pevanje, ako ostavimo tekst po strani Jamala jednostavno ostavlja jak utisak. Nije tipičan evrovizijski treš, niti je mejnstrim pop kao Mans koji pretenduje na planetarnu popularnost, ali jeste pesma koja zaslužuje pobedu. Kao što je to bila i pesma „Like a Phoenix“ koja je nakon finala podelila svet na one koji je podržavaju jer ima bradu i one koji smatraju da je nezasluženo pobedila samo zato što nosi bradu, dok je pesma ostala u drugom planu. Ovde je isti slučaj. Proruski orijentisana publika smatra da je Jamala pobedila samo zato što je Evropa antiruska, a drugi je podržavaju zato što peva o ruskim zločinima. O pesmi se ne govori, niti se govori objektivno. Posebna kontroverza je u tome što je baš ove godine odlučeno da se drugačije prezentuju glasovi, pa je bilo jasno da je došlo do situacije da pobedi pesma koja nije bila prvi favorit ni publike, ni žirija. Međutim, da su glasovi prezentovani kao ranijih godina to niko ne bi primetio, a moguće je da se to već dešavalo, samo zato što ne znamo jer nas nije zanimalo da gledamo rezultate televotinga i žirija odvojeno ranijih godina. Ove godine je publika dala veću prednost jednoj pesmi, žiri drugoj, a i jedni i drugi Ukrajini. Ukrajina je bila u vrhu liste i kod publike i kod žirija, a kada su se bodovi sabrali isplivala je u vrh zato što se publici baš nije dopala Australija, a žiriju Rusija. I to je to. Prosečna vrednost. Sistem. I nema tu ničeg dubljeg, niti senzacionalnog. Čista matematika.
E sada je glavno pitanje – šta je ono što se publici dopalo toliko kod Rusije? Prosečan ESC frajer, sa prosečnom ESC pesmom koja bi ranijih godina bila na 15-om mestu, sa nastupom koji je toliko nabudžen i pretenciozan da je prešao sve granice ukusa (čak i za evrovizijske standarde!) i potpuni je kič. Jeste za top 5, za pobedu nikako. Posebno ne u konkurenciji sa, recimo, Australijom koja je imala jako efektan nastup i izvođača koji većinu ostalih može da vokolno da nosi u zubima i pesmu koja je prijemčiva pop balada koja lako prolazi na svetskom tržištu. Pri tom je specifičnost i u tome što bi na takmičenju za najbolju pesmu Evrope pobedila Azijatkinja iz Australije. Fenomenalno.
Čitava šatro ujdurma i teorije zavere oko dve, ako mene pitate jako nebitne, pesme bacila je u drugi plan i ubedljivo najbolju pesmu na festivalu i apsolutnog favorita svih ljudi koje poznajem – Francusku. Njihov predstavnik Amir je jedna hodajuća harizma koja je ispunila čitavu scenu iako je nastupao potpuno sam i sa jako svedenim nastupom. Pesma je fantastična, a poruka spota genijalna. Za one koji nisu gledali, spot pokriva jednu deceniju u kojoj prati život dva glavna protagonista – devojke koja nakon pretrpljenog nasilja ulazi u boks, sledeći napad uspeva da spreči i postaje reprezentativka Francuske u ovom sportu i dečaka koji sanja o tome da postane baletan, uprkos diskriminaciji prati svoj san i na kraju postaje istaknuti umetnik. Oboje razbijaju tradicionalne rodne uloge i daju drugačiju perspektivu i potpuno su ono što Evrovizija inače predstavlja i potencira iz godine u godinu. Što se mene tiče, to je to. Ful pekidž što bi rekla JK.
Osim spota francuskog predstavnika, kao i predstavnice čini mi se Malte koja je LGBT aktivistkinja u svojoj zemlji, nema previše društveno relevantnih momenata ove godine. Jedini autovani gej predstavnik je Hovi Star iz Izraela koji je uspeo da se plasira u finale iako je Izrael, kao inače i Francuska i još neke zemlje, svake godine skrajnut u finalnom skoru bez obzira na kvalitet pesme (nikad neću oprostiti Evropi što „Golden boy“ prošle godine nije bio makar u top5, ta pesma je definicija pravog doziranog evrovizijskog treša). Hovi Star je inače preživeo i incident i diskriminaciju na aerodromu kada je posetio Rusiju u toku kampanje i bio šejmovan zbog svog izgleda. Istu tu Rusiju koja je pretendovala na pobedu i čiji je presamouvereni predstavnik uveravao novinare da će LGBT populacija biti dobrodošla na Evroviziju u Rusiji i da neće biti nikakvih incidenata. Poznajući situaciju u Rusiji, nema razloga da mu ne verujemo. Hm, not.
Nedostatak gej relevantnih momenata nadomestili su Petra i Mans. Mans je neko sa vrlo zanimljivom evolucijom stava kada je LGBT populacija u pitanju. Od homofoba koji je pretrpeo linč u svojoj zemlji zbog netolerantnih stavova, do evrovizijskog pobednika koji se simpatično poigrava sa svojim statusom gej ikone, pa tako u jednom od dijaloga između njega i Petre stidljivo priznaje da je imao dosta udvarača na ESC žurci, za razliku od Petre kojoj niko nije prišao. Produkcija je takođe pripremila i skeč sa Ianom McKellenom i Derekom Jacobiem na koji je čak i Duška Vučinić ostala nema jer je „neprijatno da prevodi dva ovakva glumca“. Shvatićemo to kao kompliment.
Piše Nemanja Marinović
