Čuvena slovenačka dreg grupa „Sestre“ javnosti je postala poznata 2002. godine kada je sa pesmom „Samo ljubezen“ bila slovenački predstavnik na Evroviziji. Samo jedna numera i jedno pojavljivanje bili su dovoljni da grupa postane kult o kojem će se u Evropi pričati i danas nakon sedamnaest godina. Posetioci 11. Merlinka festivala imali su priliku da uživaju u nastupu ovih sjajnih dreg kraljica koje su pred beogradskom publikom izvele i numeru „Barjak“ sa kojom se pojavljuju u drugoj sezoni serije „Senke nad Balkanom“. Tim povodom, razgovaramo sa njima o događaju koji je ispunio njihove dečje snove, o životnom preokretu nakon učešća na Evroviziji, trenutnim angažmanima, vrednostima koje zastupaju, saradnji sa Magnificom, kao i o učešću u seriji Dragana Bjelogrlića.

Predstavljanje Slovenije na Evroviziji 2002. godine učinilo je da o vama priča cela Evropa. Kako se sećate tog iskustva i šta vam je ono donelo?

Donelo nam je najpre ispunjenje dečjih snova. Kod nas je Evrovizija veliki događaj, nalik na praznik, povod da se familija skupi, da se pripremi hrana, pa da onda svi zajedno gledamo i glasamo. Svake godine kad je ovaj famozni festival, mi bismo pravili naše liste za glasanje i glumili žiri, pa smo tako ocenjivali najbolje i najlošije kostime, nastupe i slično. Bili smo tako veliki fanovi da smo, ako je takmičenje počelo u subotu, već u ponedeljak znali sve pesme napamet. Kad smo se nas tri upoznale, sve smo imale ideju o nastupu na Evroviziji. U međuvremenu smo upoznale Magnifica, našeg muzičkog tatu – Taticu, kako ga zovemo, i počelo je ludilo. Išli smo na izbor za slovenačku pesmu Evrovizije EMA kao autsajderi. Znali smo da imamo super pesmu, ali bez ikakvih očekivanja i opterećenja. Kada smo pobedile, naš život se u jednom danu preokrenuo za 180 stepeni. U vreme kada je dreg transvestija na Balkanu tek bila u začetku i to više na nivou teatra, mi postajemo prepoznatljivi i postajemo glavna tema interesovanja. A mi smo bile fish queen – ženstvene bez ekscentričnosti jer smo Slovencima želeli da približimo ovu vrstu umetnosti, ovaj način izražavanja, našeg osećaja, naših pogleda na svet i društveno-kritične teme, ali uz dozu miline i romantike. I pesma je takva – „Samo ljubav“. Posebno kad mi zapevamo, to drugačije zvuči, drugačije se shvati. Otud i kostim stjuardesa, jer su najromantičnije. Još predivna crvena boja, boja ljubavi, života, krvi. I zaista – bilo je svega – i krvi, i života, a najviše ljubavi.
Pre toga smo nastupale na nekim studentskim žurkama ili manjim underground festivalima i klubovima, a onda odjednom – eto nas na svim zabavama, kako u selima, tako i u gradovima. Nastupale smo svuda gde je postojao budžet koji smo tražile, jer je to bila skupa zabava. Kostime su nam radili najbolji slovenački dizajneri, zato smo imale prilično visoku cenu, posebno kada dođemo otpevati samo jednu pesmu. Bila su to neponovljiva vremena i baš nam je smešno, kad nam još uvek mnogo ljudi kaže, da smo bile jako hrabre.

Vama to nije bilo hrabro?

Nimalo! Nama bi bilo grozno da mi to nismo napravile, da se nismo izražavale onako kako mi osetimo u srcu.

Vaš plasman na Evroviziji odjeknuo je širom Evrope, ali je takođe doveo i do oprečnih reakcija. Posebno u Sloveniji.

Da, to je bio pravi haos, kakvog na domaćoj muzičkoj sceni još nije bilo. Desna struja je pošizela, iako oni krišom rade sve ono što drugima kažu da se ne sme. Posebno kad govorimo o seksualnim izletima. Međutim, kada se desna struja pobunila, dobili su penale od Evropskog parlamenta. Mi smo u to vreme imale po ogromno posla, čak i po tri nastupa na dan, pa nismo stigle da ispratimo sva ta zbivanja, ali nam je sve to bilo neverovatno.

Ali uprkos takvom osporavanju vaša popularnost je rasla svuda, čak i u Sloveniji u kojoj je bilo protivljenja.

Pa, protivili su se samo političari, a politika nisu ljudi. Politika nije narod. Srbija nije to što je politika, nikad nije ni bila, i nikad neće biti. Ali oni koji su konzervativni i koji se plaše, oni su glasni jer se boje onoga čega su duboko u sebi svesni i što znaju iz svoje okoline, a prave se da to ne postoji, jer njih tako uči vera. Ali to je velika laž, pošto u svim svetim knjigama piše da moramo ljubiti svako živo biće. Ni popovi više nisi to što su nekad bili, pa onda ljudi žive po principu, šta im njihovi duhovne vođe kažu. I evo nas kod paradoksa, da mogu samo popovi nosit suknje, a mi ne. Jedina razlika između nas je u tome, da mi obrijemo noge, i doteramo se do poslednjeg detalja. To je naš nastup, ne način života.

Zbog čega su vam zamerali i prigovarali?

Svi oni koji su nam prigovarali, prigovarali su na nivou seksualnosti. Njima je to smetalo jer ih je pogled na nas napalio do te mere da su bili zbunjeni što smo ih dotakli tamo gde nisu smeli da zađu, iako to nije bila naša namera. Najlakše je negirati to kod sebe tako što vređaš onog ko ti te osećaje budi. Nisu mogli ništa drugo da ospore, ni kvalitet ni profesionalnost, niti etične norme jer su za nas žene kraljice i mi ih tretiramo kao boginje, ne ismevamo ih. Oni koji su nas upoznali videli su da je sve kul. Ej, pa čitav život je dreg. Od malena se svako od nas presvuče u različite karaktere, energije, emocije, a sve ostalo su ljubav i zabava. Tako bi trebalo da bude oduvek u životu. Zato se ne sme ozbiljno shvatiti ovo što mi radimo, a neki ljudi obično u našem nastupu traže nešto prljavo, jer nas gledaju samo kroz seksualnu prizmu, pogotovo oni koji puno toga krišom rade. Sa druge strane, desilo se jako brzo da smo postali sinonim za toleranciju, iako mi to nismo isključivo planirali. Svaki normalan i empatičan čovek, želi da bude prepoznat kao tolerantan, tako i mi. Velika nam je čast što smo baš mi izabrani da širimo ideju o prihvatanju i ideju o tome da je svaki živ čovek vredan ljubavi.

Nakon enormne popularnosti, vi ste intenzivno nastupale još dve-tri godine, i potom nestale sa muzičke scene. Kako je izgledao i kako sad izgleda vaš život?

Dve i po, tri naredne godine smo radili toliko da smo se izmorili kako jedan od drugog, tako i sami od sebe. To je bilo za nas jedno veliko otkriće, otkriće sebe samog, sebe u ovom društvu i sebe na ovoj umetničkoj sceni. Počeli su da nas smatraju ozbiljno. Usledile su ponude koje su nam pomogle za dalju karijeru. Svakodnevni nastupi su nam bili veoma zahtevni, ali smo mi imale toliko talenata i ljubavi prema umetnosti i kreativnosti da bi zaista bila šteta ako toga ne bismo iskoristile. Učešće na Evroviziji nam je bila odskočna daska ne samo za šou biznis, nego i za razvijanje drugih potencijala, novih dimenzija. Danas je Emperatrizz najpoznatiji i najbolji slovenački make-up artist koji često radi i kod vas u Srbiji. Marlenna je počela da se bavi televizijskim medijem kao voditelj različitih emisija, pa čak i porodičnih. Onda se iskusio u pisanju i nastavio kao novinar. Danas se uz to bavi još menadžiranjem jedne od najboljih modnih agencija na ovim prostorijama Immortal Models, gde brine za mlade ljude, da ih plasira na međunarodnu scenu.

Kako se vaše pojavljivanje i ekspanzija odrazila na dreg scenu u Sloveniji?

Bila je to podrška svima koji se nisu uklopili u neki društveni kliše. Obožavali su nas kako deca tako i stariji. Sećam se priče kad je Jadranka Juras, jedna od najpoznatijih operskih pevačica u Sloveniji, koja nam je pevala prateće vokale, radila u nekom CD šopu. U šop je došla majka sa sinom koji je želeo CD „Sestre“. Majka mu je rekla da može dobiti bilo koji drugi CD samo ne taj, i dete je plakalo toliko dugo da mu ga je majka na kraju kupila! To je super primer kako i deca odgajaju roditelje, pošto smo jedno drugom ogledalo. Nastupio je baš lep period, a onda naravno kao i svaka priča koja dostigne svoj vrhunac, počinje polako da gubi na intenzitetu, ali je uprkos tome bila večna. Npr. nedavno sam bio gostujući član žirija najgledanijeg slovenačkog TV show-a „Tvoje lice zvuči poznato“ i jedan od učesnika je imitirao nas. Izgledao je kao Dafne, naš originalni član, a pevao je kao ja, i na kraju je čak pobedio. Ljudi svaki put ožive „Sestre“. Michelle, naša nova mlada sila, više puta je učestvovao u rijaliti programima i svaki put kad bi se organizovala žurka, svi bi zdušno pevali „Samo ljubezen“. Ta pesma je postala evergrin koji se peva u različitim prilikama, od venčanja, slavlja, rođendana, školskih zabava, mature, i na svojim koncertima je pevaju i druge slovenačke zvezde.

Osim ljubavi po kojoj je naslovljena pesma koja vas je proslavila, koje vas još teme i vrednosti inspirišu u radu?

Iskrenost je na prvom mestu. Ako si iskren prema sebi, onda možeš biti iskren prema ljudima. Ako si iskren prema sebi, onda ćeš dozvoliti sebi da prepoznaš svoje kvalitete i da ih gajiš, da radiš na sebi. Nisu u pitanju samo snovi, jer da smo ostali samo na nivou dečačkih snova o nastupu na Evroviziji, ništa se više od toga ne bi desilo. Ovako smo puno vežbali, pevali, naišli smo jedni na druge, nastala je super priča, svako je doneo nešto svoje i tako smo napravili magiju.

Kako je došlo do formiranja grupe i otkud naziv „Sestre“?

Pre toga smo bile Štrumpantl Sisters, što je sinonim za dreg treš underground, a mi smo želeli da istaknemo tu našu romantičnu, suptilniju, ženstveniju stranu. Magnifico je predložio da se u tom slučaju zovemo samo Sestre, i mi smo se oduševile tim predlogom. Dreg scena u Sloveniji je veoma mala, tu svako svakog zna, i svako od nas se pomalo plašio onog drugog. Dok smo nastupali individualno, postojao je taj strah od dominacije jednog u odnosu na druge, od onog ko bi mogao baciti senku na ostale. Međutim, kao grupa smo imali toliko međusobnog poštovanja, ljubavi i mudrosti da smo znali da svako ima korist od drugog. To treba da shvatiš jer onda staviš svoj ego sa strane. Naravno da dođe do sitničavih ženskih sujeta kada na primer jedna ima lepše obrve ili bolju periku, ali to na kraju ispadne komično. Jako je bitno znati da su stereotipe koji muškarci spočitavaju ženama, kod njih još zastupljeniji.

A saradnja sa Magnificom?

Dafne, nekadašnja članica „Sestara“ i ja nastupali smo u njegovom spotu i onda se on oduševio kad sam ja počela da jodlujem i pevam. Nakon toga nas je angažovao za njegov koncert u Križankama koji je kod nas veoma značajan, jer je u pitanju otvorena scena koja je simbol Ljubljane. Na Magnificovom koncertu smo učestvovale kao predgrupa iznenađenja 2000, dve godine pre nastupa na EMI. Pošto smo želele da budemo u što boljem izdanju, zamolili smo Emperatrizz da nas šminka. Tada nas je bilo troje – Dafne, ja i još jedan, koji je brzo napustio grupu, pa smo pitali Emperatrizz da nam se priključi, i sve posle toga je istorija. Pre tri godine nam se pridružila i Michelle, inače naš veliki fan odmalena. Dafne je odlučila da se malo povuče kada smo imali super angažman za jedan od najvećih Evrovizijskih fan klubova iz Luksemburga koji su nas pozvali. Tu su nastupali veliki izvođači, a nas tri smo bile gošće. Michelle je uskočila umesto Dafne, i od tad je ostala kao stalni član našeg sastava.

Još jedan značajan projekat u kojem se pojavljujete je druga sezona serije „Senke nad Balkanom“. Kako je došlo do saradnje i kakvi su vaši utisci povodom toga?

Želeli su nešto dekadentno, a to je ono doba kada je u Berlinu dominirao taj čuveni „pederluk“. To je vreme u kojem je postojalo ovo što mi danas radimo. I tad su vaspitani i srdačni ljudi živeli po principu – ljubav je ljubav, ljubav je svet. Tako je izgledao njihov svakodnevni način života. Posle je došlo do toga da se to osuđuje. Magnifico je Bjeli predložio „Sestre“ kao „grupu koja ne može biti više dekadentnija“, i svi iz ekipe su bili oduševljeni predlogom. Učešće u seriji je bilo isto kao i nastup na EMA – od ideje, stajlinga, koreografije do teksta i muzike – sve je bilo gotovo i snimljeno za sedam dana. Pošto smo profesionalci i volimo ono što radimo, na istoj smo vibraciji, nemamo ega, uspeli smo tako nešto veliko da realizujemo „od danas do sutra“. Pesma „Barjak“ nas je baš našla i jako su nas lepo dočekali na snimanju. Imali smo sjajnog koreografa Nebojšu Gromilića koji je doterao koreografiju, šminku i frizuru nam je radila Emperatrizz, a kostime fenomenalan Alan Hranitelj. Bio je to izvanredan deo naše okupacije koji se ne može nazvati posao jer kad nešto voliš to onda nije posao.

Kako vam se čini Merlinka festival i poziv da budete grupa koja će nastupiti na zatvaranju ovogodišnjeg jednaestog izdanja festivala?

Uvek podržavamo ovakve vrste manifestacija, dosad smo ih podržavali u Ljubljani, pa nam je poziv da dođemo u Beograd baš fino legao. Rado prihvatamo da dođemo i pružimo podršku našoj braći i sestrama iz Srbije jer svi trebamo vetar u leđa, da bi mogli još jače ići dalje. Samo je bitno da ne pravimo od sebe žrtve. Na nama je šta ćemo odabrati – da li ćemo voleti ili mrzeti. Nije lako, posebno ne u Srbiji, ali pogledajmo deset – dvadeset godina unazad… Ovakve vrste festivala nisu postojale tad. Menja se sve nabolje, na našu radost.

Imate li neke planove u budućnosti?

Nemamo, nama ideje samo dođu iz Univerzuma. Dođe informacija, dođe ideja i onda se desi. A kad se tako desi, onda je to najiskrenije. I onda idemo do kraja. Plan je da nema plana.

Razgovarala: Tamara Markić

Više tekstova iz broja 52 – februar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

8 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.