Iz izdavačke kuće „No Rules“, u okviru edicije „Na stranputici“ u okviru koje objavljuju knjige stranih i domaćih autora koje su skrajnute, ignorisane ili nedovoljno poznate na našoj sceni, stižu nam dva naslova koja bi bila zanimljiva publici ovog magazina. Prva knjiga u potpunosti je plod domaće pameti. U pitanju je zbirka „Priče o duši“ Leposave Mijušković sa prekopotrebnim i prigodnim predgovorom Bojane Antonić. Ono što bi mnoge, koji nisu stručnjaci, iznenadilo jeste to da je u periodu prve polovine dvadesetog veka žensko stvaralaštvo u Srbiji veoma razvijeno i razgranato. Autorke stvaraju u svim žanrovima, pišu raznim stilovima, pripadaju različitim književnim pravcima, osvajaju književnost glavnog toka, žene su urednice magazina, novinarke, književne kritičarke, međusobno se pomažu, kako savetima, tako i pisanjem o ženskom stvaralaštvu…
Sve je počelo veoma stidljivo, u drugoj polovini devetnaestog veka. Bio je potreban mali podsticaj spolja u vidu socijalističkih ideja koje su stvorile pogodan milje za rušenje ustaljenih tabua o ženama i otvorile mogućnost da se one aktivnije uključe u društveni i umetnički život.
Zato i ne bi trebalo da nas iznenadi to što je žensko književno stvaralaštvo prve polovine dvadesetog veka, proisteklo iz socijalističkih i feminističkih ideja o emancipaciji, bilo u velikoj meri progresivno, ispred svoje epohe, eksperimentalno i inovativno.
Leposava Mijušković je jedna od „kćeri“ tog doba, a opet, previše avangardna i za to vreme. Bila je izuzetno talentovana i neobična pojava. Rođena u malom mestu nadomak Jagodine. Imala je sreće da je njen otac, potkivač po zanimanju, želeo da njegova deca steknu najbolje obrazovanje, te su se preselili u Jagodinu. Nakon toga Leposava Mijušković svoje školovanje nastavlja u Beogradu na Višoj ženskoj školi gde je, kao najbolja učenica, primila počast od kraljice Natalije. Sa daljeg školovanja u Cirihu, vratiće se sa diplomom profesora i jednom Ljubicom Rakić koja će biti i njena najveća sreća i, kako će se ispostaviti, kob.
Početkom veka njene radove hvali Jovan Skerlić. Isti onaj strogi Skerlić koji, između ostalih, kudi Disa, Pandurovića, Isidoru Sekulić, hvali priče Leposave Mijušković. Upravo će njegova pozitivna kritika, decenijama kasnije, obnoviti interesovanje za dela ove autorke i prvo objavljivanje „Priče o duši“, sada davne, 1996. godine i, evo, reprizu u vidu ovogodišnjeg izdanja.
Iako nevelika po obimu, sadrži svega četiri priče (kao i dve pesme i misli), ova zbirka je bitna po svom značaju. Kako za ljubitelje književnosti, tako i za one koji istražuju kvir književnost. Prosto je neverovatno da su ove priče objavljene u Srbiji u to vreme (početak minulog veka). Dve priče ove zbirke imaju nesumnjivo homoerotski sadržaj. Prva govori o burnim, ljubomornim, emocijama zbog rastanka dve prijateljice (ili „prijateljice“) kada se jedna zagleda u muškarca. Dok nam druga, gotovo nastavak ili svojevrstan epilog prve, pripoveda utiske o ženi koja je pokušala da izvrši samoubistvo. Uloga prijateljice kao da je preuzeta iz prethodne pripovesti. U preostalim pričama prijateljice više nema, sa njom odlazi i homoerotika, ali ostaje provokacija. Priče posvećene seksu pre braka, ljubav oslobođenu nametnutih okova društva kao i svojevrsnu pobunu žene protiv nametnutih društvenih normi.
Danas se ne zna ni gde je grob ove nesvakidašnje žene koja je umrla sa svega dvadeset i osam godina. Možda je upravo ponovo objavljivanje njenih dela i produbljivanje interesovanja o njenom životu i stvaralaštvu svojevrstan spomenik koji ona nesumnjivo zaslužuje. Trebalo bi napomenuti da su časopis „Optimist“ u saradnji sa magazinom „Bookvar“ ustanovili nagradu za najbolju kvir priču koja nosi naziv po ovoj književnici.
Poput Leposave Mijušković i njena britanska savremenica Rene Vivijen živela je veoma kratko. Iscrpljena samoubilačkom depresijom i anoreksijom Vivijen umire, u svojoj trideset i drugoj, godinu dana pre Leposave.
Upravo je izbor njene proze druga knjiga koju nam stiže iz ponude izdavačke kuće „No Rules“. Ove priče priredio je, sa francuskog preveo i pogovor sačinio, Dejan Acović.
Vivijen, čije je pravo ime bilo Paulina Meri Tarn, je svojim upečatljivim životnim stilom bila prepoznatljiva u pariskim kulturnim krugovima. Iako je rođena u Ujedinjenom Kraljevstvu, veći deo života provela je u Parizu. I stvarala je na francuskom jeziku. Na jeziku koji je ona smatrala simbolom slobode.
Rođena je u imućnoj porodici koja svoje bogatstvo duguje ulaganju u nekretnine njenog oca Džona Tara. Kao dete živela je u Parizu da bi se u London vratila tek da bi obezbedila nasledstvo njenog preminulog oca. Majka je svoju ćerku pokušala da proglasi ludom i na taj način prigrabi celo bogatstvo. Ovo nije uspelo i njena majka je izgubila pravo starateljstva nad ćerkom koja je, do sticanja punoletstva, bila štićenica suda.
Nakon što je postala punoletna Vivijen odlazi u Pariz u kome će, trošeći porodično nasledstvo, živeti sve do smrti. Negde u tom periodu počinje da koristi pseudonim po kome će postati upamćena.
U Parizu je vodila raskalašan život javno deklarisane lezbijke. Zbog ekscentričnog načina života nazivali su je i „ženskim Oskarom Vajldom“. Vivijen ide iz veze u vezu, a svaki raskid praćen je alkoholom, drogama i dugačkim putovanjima po egzotičnim destinacijama. „Zahvaljujući“ tome Vivijen je obišla Evropu, Ameriku, Bliski Istok, Egipat, Kinu… Nakon jednog raskida sa majkom putuje u Japan, a zatim na Havaje. Na tom putovanju će se i razboleti. Potištena, bolesna i u velikim dugovima, a romantizujući smrt, Vivijen je u Londonu pokušala da se ubije ispijajući laudanum. Ispružila se na svom divanu, stavila buket ljubičica na grudi i čekala smrt.
Ovaj pokušaj samoubistva nije uspeo, ali je po povratku u Pariz njeno zdravlje, zbog višegodišnje anoreksije, zloupotrebe (ili uživanja) droga i alkohola još više pogoršano. Pred kraj života je hodala uz pomoć štapa. Njen oslabljen organizam nije izdržao zapaljenje pluća i svet je zauvek napustila 1909. godine. Iza sebe je ostavila priče, sonete, dvanaest zbirki pesama (savremene feministkinje smatraju je jednom od prvih žena koja je otvoreno pisala lezbijsku poeziju), autobiografiju, kao i sopstveni prevod Sapfinih stihova po kome je, zapravo, i postala poznata i primećena u javnosti.
Naime, njen učitelj starogrčkog jezika, Teodor Renak, objavio je prevod Sapfine poezije u kritičkom izdanju. Njegova učenica je otišla korak dalje kada je u nekoj vrsti duboke lične rekonstrukcije prevela/prepevala/prepričala/parafrazirala/ponovo napisala neka dela antičke poezije. Njen preslobodan i otvoreno homoerotski, prevod je zapravo svojevrstan omaž, posveta i naklon drevnim pesnikinjama i njihovom stvaralaštvu i životnom stilu.
Upravo je ovo srž knjige „Sapfa i druga proza“ koju nam, prvi put na srpskom jeziku, donosi domaći izdavač. Osim priče „Sapfe“ tu su i „Kitaretkinje“, „Gospa od vučice“ i „Hrist, Afrodita i gospodin Pepen“.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 62 – oktobar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
Leave a Reply