Jovan Ćirilov napustio nas je 16. novembra u osamdeset četvrtoj godini života. U svim biografijama koje su objavljivane u domaćim medijima mogli smo da pročitamo da je bio dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, osnivač i umetnički direktor festivala Bitef, dramaturg Ateljea 212, erudita, poliglota, leksikograf, hroničar društva i teatra, modernista u stalnom ratu s konvencijama, jedna od najvećih ličnosti srpske, jugoslovenske i evropske kulture. Mogli smo i da pročitamo da je rođen 30. avgusta 1931. godine u Kikindi, da je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, da je objavio romane “Neko vreme u Salcburgu”, “Majke poznatih”, “Svi moji savremenici”, dve zbirke poezije, nekoliko filmskih scenarija, da je preveo mnoge drame, da je dobio dve Sterijine nagrade, francuski orden Viteza umetnosti i književnosti, da je 13 godina bio u braku sa Majom Marković, svojom gimnazijskom ljubavi, ali ono što ne možemo da pročitamo jesu informacije o njegovom ljubavnom životu nakon razvoda. U pojedinim biografijama u medijima koje nisu bile striktno profesionalne, već su se bavile i privatnim životom, piše je da se družio sa Mićom Popovićem, Slobodanom Selenićem, Vokijem Kostićem, Dragoslavom Srejovićem, a nakon razvoda sa suprugom više se nije ženio, ali da je imao novih ljubavi. Mnogi će smatrati neumesnim i nekulturnim ako pitamo, a koje nove ljubavi, jer impliciramo da su u pitanju homoseksualne ljubavi. Naravno, niko ne bi smatrao neumesnim i nekulturnim ako bi implicirali heteroseksualne ljubavi.
Ne isticati homoseksualnost

Jovan Ćirilov je smatrao da homoseksualnost ne treba isticati i nervirao bi se kada bi ga neko nazvao homoseksualcem:

– Iznerviram se kad mi neko kaže: “Ti si homoseksualac.” Odmah odgovorim: “Otkud znaš šta sam, kad ni ja sam ne znam?” Sve je to mnogo složenije, ta borba između animusa i anime, osećam i jedno i drugo u sebi, pa zbog toga nisam načisto. Takođe, homoseksualci ne bi smeli da preziru nešto u čemu nisu, jer da nije heteroseksualne ljubavi, ne bi bilo ni jednih ni drugih – rekao je Ćirilov u intervjuu za Playboy 2004. godine, a stav “otkud znaš šta sam, kad ni ja sam ne znam” ponovio je i u emisiji “Utisak nedelje” kad ga je Jelena Karleuša nazvala homoseksualcem.

U istom intervjuu govorio je i prvim seksualnim iskustvima, ali i bračnom životu:

– Seks osećam kao životnu radost još od najranijeg detinjstva. Imao sam jasnu svest o tome i mislim da ga slično doživljava svaka generacija. Ono “nevina deca”, to je apsolutna glupost. Još u detinjstvu sam bio sa muškarcem, to je klasika. To su sva ona traženja koja imaju svi kada su još polno neizdiferencirani. Sećam se dečjih igara koje su bile seksualne, ali bez onoga što mogu da dožive zreo muškarac i žena. Nevinost sam izgubio u osamnaestoj, sa devojkom, uz jednu tarabu u Oblakovskoj ulici u Beogradu. Bilo je hladno, ali lepo i slatko.

– Naš bračni život je bio komplikovan mojim i njenim paralelnim ljubavnim životom. O tome se nije pričalo, ali se znalo. Inače, ne verujem u monogamiju, jer je ona strana ljudskoj prirodi, i partnerima sam uvek praštao erotske izlete. Da Maja nije htela razvod, ja bih i danas bio s njom, nikad je ne bih ostavio.

Integracija u društvo

U svojim javnim nastupima često je naglašavao da je protiv getoizacije, paradiranja i javnog pokazivanja homoseksualnosti:

– Ja sam lično protiv getoizacije bilo koje grupe ljudi. Mislim da ni feministkinje, ni Romi, nijedna manjina ne treba da se getoizuje, već naprotiv, da se što više integriše u zajednicu u kojoj je. Alal vera onima koji imaju strpljenja da se bore za nekakva prava, ali ja mislim da je to pogrešan put. Treba pustiti da zakon obezbedi slobode za svakoga, ali ne shvatam zašto bi nekome smetalo što se dobacuje za nekim ko vrcka. Na kraju, zašto se ne bi dobacivalo? Shvatam da je ranije bilo problema, da niko nije hteo da zaposli takve ljude, ali takođe mislim da nema ničeg odvratnijeg od onoga što su radili katolički sveštenici u Americi. Nema ništa gore od toga kada neko koristi svoj položaj da nekoga, a posebno decu seksualno zloupotrebi. Ipak ti sveštenici nisu sankcionisani. Čak nisu ni ražalovani. To smatram ograničavanjem neophodnih sloboda, jer seks je oblast koja treba da bude odraz najveće dobrovoljnosti, a nipošto da se sprovodi prisilno. Mislim da je katolička crkva po tom pitanju previše tolerantna, rekao je za Svet 2006. godine.

Identifikacija kao homoseksualac

– U jednoj mačo civilizaciji nije se lako opredeliti kao homoseksualac – govorio je Ćirilov za magazin Story 2005. godine. – Dok sam javno pričao o homoseksualnosti, morao sam da pokažem hrabrost. Ipak, to ne sme da obeleži neku društvenu ličnost koja je, recimo, pesnik, glumac ili dobar inženjer. Jako je loše kad se neko identifikuje kao homoseksualno orijentisan samo zbog paradiranja, ne shvatajući da će tako da prekrije svoj pravi karakter koji je u suštini istaknutiji od pojma seksualnosti. Civilizacija počinje onog trenutka kad su sve elementarne stvari učovečene. Danas, kada jedemo meso, ne kidamo ga rukama i zubima kao u praistoriji. Ne stanujemo više u hladnim pećinama. Ljubav ne vodimo samo zbog reprodukcije, bez duhovne dimenzije, već zbog poezije čija ritmika i arija znače više od pukog seksualnog čina. Priroda je dovoljno lukava da je u čoveku sačuvala životinjsku potrebu za seksom, uglavnom prema drugom polu. Ali, čovek je to usavršio i oplemenio. Naročito ljubav prema istom polu, pošto je biološki necelishodna.

Related Posts