U zvaničnim, strejt biografijama, jednog od najvećih ruskih i svetskih pesnika, Sergeja Jesenjina, nalazimo mnoštvo žena. Tu su, najpre, četiri zvanične, sa kojima je bio u braku: Ana Izrjadnova, Zinaida Rajh, Isidora Dankan, Sofija Tolstaja (unuka Lava Tolstoja). Zatim je tu još mnoštvo ljubavnica sa kojim je imao kratke ljubavne afere iza kojih su, ponekad, ostajala i vanbračna deca: Lidija Kašina, Mina Svirskaja, Galina Benislavskaja, Nada Voljpin, Avgusta Miklaševskaja, Šagane Taljan…

Međutim, ono što je malo poznato, sem nekolicini Jesenjinovih nepristrasnih i ideološki neutralnih biografa, jeste da je pesnik, u svom kratkom životnom veku, najveće ljubavi doživeo sa muškarcima. Šta više, najizrazitiju ljubavnu liriku Sergej Jesenjin je ostvario u stihovima posvećenim svojim muškim ljubavnicima.

Jesenjin se rodio 3. oktobra 1895. godine, u selu Konstantinovo, Rjazanjskog okruga, u seoskoj porodici Aleksandra Nikitiča i Tatjane Fjodorovne. Jesenjinovi roditelji nisu živeli zajedno, odnosno, otac je jako retko dolazio u selo, jer je radio u jednoj moskovskoj mesari, pa je Sergej svoje najranije detinjstvo proveo kod svog dede po majci, Fjodora Andrejeviča Titova. Surovi Fjodor Andrejevič, nije mogao da podnese da mu se ćerka posle udaje vrati u dom, pa je unuka zadržao, a ćerku poslao u Rjazanj da radi. Tamo je Tatjana Fjodorovna rodila svog drugog sina, Aleksandra, Sergejevog polubrata, ali ga je morala dati na usvajanje jednoj seoskoj porodici. Sergej, kako stoji u pojedinim njegovim zapisima, nikada svojoj majci nije oprostio što ga je ostavila: „Nikada joj to neću zaboraviti. Do kraja joj neću oprostiti.“

U Konstantinovu, Jesenjin završava osnovnu školu, a potom upisuje drugorazrednu crkveno-učiteljsku školu u Spas Klepikama (danas muzej „S. A. Jesenjina“). Sa nepunih sedamnaest godina, Jesenjin odlazi u Moskvu, gde radi zajedno sa ocem u mesari, ali njegovi životni planovi se dijametralno razlikuju od onog šta je otac zamislio za njega. Dolazi do svađe i razlaza sa ocem, te Sergej pronalazi posao lektora u štampariji ruskog knjižara Ivana Dmitrijeviča Sitina. Sledeće, 1913. godine, Jesenjin upisuje istorijsko-filozofske studije na Narodnom univerzitetu Šanjavskog u Moskvi.

Iako je već počeo da piše stihove, kod Jesenjina se, u to vreme, javljaju prvi znaci životnih nezadovoljstava i razočaranosti. Tako on u jednom svom pismu prijateljici, piše sledeće: „Život je jedna glupa šala. Ničeg svetog i vrednog nema u njemu, život je neprekidan haos raskalašnosti. Zašto da živim među takvim gadovima, da im rasipam svete bisere svoje nežne duše? Sam sam, i nikoga na svetu nema ko bi mi sa istom čežnjom duše pošao u susret. Ubiću se, baciću se kroz prozor na ovaj mrtvi i hladni pločnik…“

No, uprkos razočaranosti, Jesenjin je aktivan: piše stihove, čita svoje pesme u literarnim kružocima književnika, samoobrazuje se, učestvuje u revolucionarnoj borbi podržavajući radnike i boljševičku frakciju u Dumi, što ga je stavilo na „crnu listu“ carske policije. I možda bi Jesenjin krenuo upravo tim revolucionarnim putem, da u januaru 1914. godine, časopis „Mirok“ nije objavio njegovu pesmu „Breza“, a da štampariju u kojoj je radio nije posetio Maksim Gorki. Gorki je na Jesenjina ostavio trajan utisak, a sam Gorki je ostavio svoje svedočenje o mladom poeti koji je postao popularan u modnim časopisima i salonima: „Video sam Jesenjina na samom početku njegovog poznanstva sa gradom: malog rasta, graciozno građen, sa svetlim kovrdžama… Grad ga je dočekao sa divljenjem, kao što proždrljivac čeka jagode u januaru. Njegove stihove su počeli preterano da hvale, kako samo umeju licemeri i zavidni ljudi.“

Ipak, Jesenjinove pesme u Moskvi se slabo štampaju i on odlučuje da učini prelomni korak u svom životu – napušta posao, ostavlja ženu i tromesečnog sina i 1915. godine, prelazi u Petrograd. „Odlazim u Petrograd kod Bloka. On će me razumeti.“ – govori Jesenjin.

I, zaista, Jesenjin pravo sa petrogradske železničke stanice odlazi kod Bloka. Aleksandar Blok, zadovoljan onim što je čuo, potpisuje mu svoju knjigu i daje mu pismo preporuke kod Sergeja Mitrofanoviča Gorodeckog, poznatog i uticajnog ruskog pesnika gej sklonosti. Gorodecki svedoči da se Jesenjin doselio kod njega, gde je živeo jedno vreme, te da mu je svojim ceduljicama otvarao puteve ka književnim časopisima i „olakšavao mu koračanje kroz muke“. Time počinje Jesenjinov pesnički i literarni uspon, ali i ulazak u jedan sasvim novi svet, u kojem je do svoje smrti, deset godina kasnije, uspevao da se održi sa više ili manje uspeha. I upravo u tih poslednjih deset godina života, Jesenjin će doživeti svoje najstrasnije gej ljubavi
Nikolaj Aleksejevič Kljujev (1884-1937)

Jesenjinu je pri dolasku u Petrograd bilo izuzetno stalo da može da ima ljude kojima može verovati i na koje se može osloniti. Zato on ubrzo piše Nikolaju Kljujevu, koji se nalazio na čelu grupe tzv. seoskih pesnika, koji nisu dobili takvo ime samo po njihovom socijalnom poreklu, već i po pesničkoj tematici koju su obrađivali u svojim pesmama. Oni su uspešno povezivali ruski narodni folklor sa savremenim stilom ruskih simbolista. Sam Kljujev je bio otvoreni homoseksualac, a to mu nije smetalo da ga većina književne kritike proglasi za najistaknutijeg predstavnika ruskog seljaštva u literaturi. Jesenjin obaveštava Kljujeva o svoj zbirci pesama „Duga“.

Kljujev je sa radošću odgovorio: „Mili brate, s ljubavlju želim da te upoznam i razgovaram sa tobom. Osetio sam mnogo u tvojim rečima. Nastavi ih i prihvati me u svom srcu…“ U sledećem pismu, u kojem pokušava da odvrati Jesenjina od uticaja petrogradskih književnih krugova, on kaže: „Golube moj beli, da li znaš da smo mi koze u književnom vrtu i da nas samo po milosti trpe. Njima nije važan tvoj besmrtni duh… Ljubim te u tvoje slatke brčiće.“

Sve do njihovog susreta u oktobru, 1915. godine, Jesenjin i Kljujev nastavljaju prepisku, koju savremenici upoređuju sa pismima Artura Remboa i Pola Verlena.

Bila je to strasna ljubav 20-godišnjeg mladića i jedanaest godina starijeg pesnika, koji je zadržao grubu seosku spoljašnjost, te je izgledao dosta stariji za svoje godine. Od momenta upoznavanja, pa u naredne dve godine, Jesenjin i Kljujev su bili nerazdvojni. Živeli su zajedno i nisu se stideli da se pojave na ulici ruku pod ruku. Bila je to neverovatna ljubav, u čijoj osnovi je ležala stvaralačka povezanost. No, bilo je svega među njima, i pijanih tuča, svađa, rastanaka i mirenja, bezumne ljubavi.

U leto, 1916. godine, u posveti na fotografiji, Jesenjin je napisao: „Dragi moj Kolja, nosiću tvoju ljubav dugo. Znam da će me ovo lice rasplakati posle mnogo godina. No, ta čežnja neće biti o minuloj mladosti, već o tvojoj ljubavi koja će mi biti kao stari drug.“

Vladimir Černavski, Jesenjinov prijatelj, pisao je da mu se Sergej žalio kako ga je Kljujev potpuno potčinio, bio ljubomoran na svaki njegov kontakt sa ženama, da mu je vezivao pojas, milovao ga po kosi i neprestano pratio pogledom. Nema sumnje da iako je među njima postojala jaka intimna povezanost, Jesenjinov slobodni duh nije mogao da podnese takvu potčinjenost, te se u jesen, 1917. godine, njihova romansa okončava.

Uprkos tome, Kljujev je do kraja voleo Jesenjina i bio mu privržen, iako je nailazio na Sergejevu indiferentnost i hladnoću. Tako mu 1920. godine, piše: „Serjoženka, stavljam ti dušu svoju pred noge. Nemoj je šutirati. Samo jedna tvoja dobra reč i spreman sam da poštedim čak i Mariengofa.“

Nekoliko sati pred samoubistvo Jesenjina, dogodio se njihov poslednji susret. Stan Kljujeva se nalazio samo pet minuta hoda od hotela „Angleter“ u kojem je boravio Jesenjin.

Na Jesenjinovoj sahrani, Kljujev stoji uz sam sanduk, plače i dugo ga ljubi, šapćući mu. Ne dozvoljava da se spusti poklopac pred polazak posmrtnih ostataka za Moskvu.

Oprašta se od njega u poemi „Plač za Sergejem Jesenjinom“.

Anatolij Borisovič Mariengof (1897-1962)

U gradu Penzi, 1918. godine, Jesenjin upoznaje Anatolija Mariengofa, pesnika koji je pripadao poetskom pravcu imažinizma. Mariengof je u to doba bio literarni sekretar Sveruskog centralnog izvršnog komiteta, mestu na kojem ga je postavio Mihail Buharin, jedan od vodećih lidera Oktobarske revolucije. Ruski imažinisti su umetničku sliku proglasili svrhom same umetnosti. Imali su svoju knjižaru, bioskop „Liliput“ i kafe „Štala Pegaza“.

U to doba vojnog komunizma, Jesenjin i Mariengof su se naglo zbližili i odmah su iznajmili sobu za dvoje. Mariengof se priseća: „Živeli smo zajedno i pisali za jednim stolom. Parno grejanje tada nije radilo. Spavali smo pod jednim ćebetom kako bismo se ugrejali. Četiri godine zaredom, niko nas nije video odvojene. Novac nam je bio zajednički, njegov moj i moj njegov. Stihove smo objavljivali pod istim koricama i posvećivali ih jedno drugom.“ Jesenjin je „milom svom Tolji“ posvetio jednu od svojih najlepših poema, „Pugačov“. Par putuje zajedno po zemlji i u novinama štampa svoja međusobna pisma.

Mariengof u svoj knjizi „Roman bez laži“, opisuje život sa Jesenjinom: „Nežno me obgrlivši i ogledajući svoje plave oči u mojim zenicama, Jesenjin me je pitao: ’Voliš li ti mene, Anatolij? Jesi li zaista moj ili nisi?’“ Koliko je Mariengof značio Jesenjinu, svedoče sledeći njegovi stihovi: „Voljeni moj, daj mi ruke, nisam drugačije navikao na to. Hoću ih oprati u času rastanka, svojom žutom penastom kosom.“

Kako je ljubav buknula, tako se naglo i neobjašnjivo ugasila, 1923. godine. Nikada se tačno nije saznalo zašto. U pomenutom romanu, Mariengof se na neki način i osvetio Jesenjinu napisavši da „On (Jesenjin – prim.aut.) nikog nije voleo, a da su njega svi voleli.“

Još dva muškarca su obeležila Jesenjinov život, iako kratkotrajno. Prvi je bio Leonid Joakimovič Kanegiser, kojeg je upoznao pred kraj veze sa Kljujevim, a drugi Volf Josifovič Erlih, sa kojim se zbližio pred smrt.

Marina Cvetajeva spominje dva divna mladića – Serjožu i Lenju, kako uvek sede zagrljeni: „Lenjina crna glava i Jesenjinske duge uvijene kovrdže.“ Nažalost, ova veza je okončana smrću Kanegisera, koji je streljan zbog atentata na šefa ČEKA-e, Moiseja Urickog.

Pripadajući grupi imažinista, tokom veze sa Mariengofom, u kojoj je upoznavao i obučavao mlade pesnike, Jesenjin se zbližio sa mladim Volfom Erlihom, kojeg je od milošte zvao Vovočka. On se isticao od ostalih svojom izuzetnom mladalačkom lepotom. Njihova veza trajaće sve do same smrti Jesenjina. Erlih je bio poslednja osoba koja je videla Jesenjina živog. Njemu su i posvećeni poslednji pesnikovi stihovi ispisani krvlju u sobi hotela u Petrogradu: „Doviđenja, druže, doviđenja. Čuvaju te, mili, moje grudi. Rastanak je stvar predodređenja, susret nam se u daljini nudi. Doviđenja, bez stiska, bez reči. Čemu bol i vrelih suza žar? Za nas nije ništa novo mreti, ni sam život nije nova stvar.“ Tek što je izašao iz bolnice gde se lečio od alkoholizma, Jesenjin je Erlihu uputio telegram u kojem ga moli da iznajmi sobu, jer je nameravao da započne život sa njim, baš kao sa Mariengofom. Par provodi zajedno poslednja četiri misteriozna dana.
Neke verzije o samoubistvu Jesenjina govore da je Erlih bio agent GPU, te da je on, zapravo, ubica pesnika. Postoje navodi samog Erliha da je te noći, 28. decembra 1925. godine, trebalo da se odigra zajedničko samoubistvo, ali da nije došao. Kako bilo, između njih je postojala ljubav, iako je, po svemu sudeći, Jesenjin znao da je Erlih agent. No, on za to, prosto, nije mario, jer je skoro ceo život bio okružen njima.

Bilo je tu i dosta drugih, uzgrednih, muških ljubavnih avantura, jer su Jesenjina uvek privlačili lepi ljudi, nezavisno od njihovog pola.

Život i smrt Sergeja Jesenjina su i danas obavijeni velom mnogih tajni. Izvesno je da je bio osobena ličnost. Često je umeo da kaže da je „sam za sebe“. U Rusiji se i dalje vode polemike o njemu, a problem predstavlja manjak informacija. Konzervativna kontrarevolucija pod Staljinom i nacionalističko-buržoaski udar pod Putinom, i dalje zamagljuju bitne stavke pesnikovog života. Mnogi izvori su uništeni, isfabrikovani su novi, prepravljani stari. Da li ćemo jednog dana saznati punu istinu o Jesenjinu i dobiti njegovu potpunu biografiju, ostaje da se vidi.

Piše: Igor Maksimović

Više tekstova iz broja 52 – februar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

12 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.