Prilično friška i već sada zapažena i hvaljena nova televizijska igrana serija Now Apocalypse upisala se u onu retku felu pop-kulturnih dela i/ili proizvoda čijoj analizi je moguće pristupiti iz čak nekoliko upadljivo značajnih i raznovrsnih aspekata. Mogli bismo da krenemo, recimo, upravo od suda da je u pitanju odlična nova serija koju je, pritom, i lako i zabavno pratiti.

Ipak, možda je nužno krenuti od krštenice, a tu nekako neizostavno počinje svaka skorija priča o osobenosti ove nove serije. Naime, ova televizijska serija je čedo glasovitog filmskog autora iz domena pravog američkog nezavisnog/indie filma, Gregga Arakija, autora filmova The Living End, The Doom Generation, Nowhere, Splendor, Mysterious Skin, Kaboom, White Bird in a Blizzard… Vreme je pokazalo da je kultni status koji ovi (i ostali njegovi filmovi) imaju sasvim zaslužen, a u prisustvu iole upućenijih u njegov rad i njegov značaj možda je i izlišno govoriti o njegovom značaju i njegovoj osobenosti. Da stvar bude još intrigantnija, u svojstvu izvršnog producenta tu je još jedna potvrđena legenda indie filmskog izraza, Steven Soderbergh, kao autor čest i u prvoligaškim filmskim produkcijama, i, čini se, da bi bez njegove podrške Araki, dokazano sklon iskliznućima put istinskog underground pristupa izboru tema i njihovoj obradi, teško mogao da se izbori za čitavu seriju u vlastitom autorskom viđenju. Premda ikonične pojave u domenu nezavisnog filmova, Araki i Soderbergh su ipak lako uočljivo sasvim raznorodne autorske figure, a Now Apocalypse je, kao celina, pokazao, da se radi o delotvorno komplementarnim suprotnostima, jer ova serija, podno svog tog arakijevski odrešitog i slobodarskog pristupa temama seksa, seksualnosti i polnih identiteta, ipak donosi i preglednost i artikulisanost, koje su i njegovim najradikalnijim filmskim radovima bile konstante Soderberghovog pristupa i tom indie mikrouniverzumu.

S druge strane, emiter, kanal Starz, uz podršku i samih autora, je u ovom konkretnom slučaju naglašavao da je ovde u pitanju zapravo „serijalizovan“ film, čime se Now Apocalypse nadovezuje na skorašnje pokušaje Starz-a upravo na tom tragu (lane je to bio slučaj sa serijama Sweetbitter, American Woman…). Naravno, sami gledaoci ne bi nužno morali preterano da mare za te autorsko-producentske finese, ali ovde se i zbilja stiče utisak da gledate poduži film, u trajanju od pet sati, znalački izdeljen u efektnih deset polusatnih epizoda. I u tom smislu, Araki, koji je doduše, poslednjih par godina režirao poviše epizoda raznovrsnih glavnotokovskih televizijskih serija, ostao svoj na svome, jer Now Apocalypse u svakom svom segmentu više pripada filmskom mediju nego televizijskom svetu. Uz to, to je tok jedna od osobenosti ovog uspelog televizijskog rada, za koji, na sreću, ne moramo da tvrdimo da je ekstravaganca kao takva, jer pruža i znatno više i na temu realizacije i na temu motiva, tema, značenja i moguće interakcije sa već prisutnim i gledaocima koji će tek otkriti i prepustiti se brojnim čarima ove prve (i zasad jedine) sezone Now Apocalypse.

A na planu sadržaja ova serija je nesporno izdanak Arakijevog filmskog i opšteg svetonazora – uz puno seksa, bunta i tog nekog sveopšteg slobodarskog i emancipatorskog duha, priča prati grupicu nekoliko prijatelja i pridruženih im satelita koji u potrazi za uspehom i egzistencijalnim smislom bauljaju kroz Los Anđeles današnjice. Na čelu kolone tih prokrastinacijski sluđenih je Odisej, zaljubljivi ali i promiskuitetni gej, godinama nepomičan na nultoj tački svoje nevidljive holivudske karijere, koji živi sa Fredom, jednako neuspešnim scenaristom u pokušaju, hiperosećajnim jakišom, uz to, i Odisejevom tihom patnjom godinama unazad. Na tasu ženskih likova tu su Carly, Odisejeva najbolja prijateljica, neznatna glumica ali i prekaljena udarnica na polju internet-seksa i fetiša, i Severine, Fredova obožavana devojka, hladna i samozatajna naučnica na enigmatičnoj naučnoj misiji, a, pritom, čvrsto rešena da na sijaset načina uspe da iz korena i često iz čiste zabave iščupa Fredovu naglašenu hetero- i alfamužjačku bit.

Kao i u slučajevima njegovih filmskih radova, sam sinopsis tek delom može da opiše ono što nas očekuje u Arakijevim pričama, gde ne postoje granice u smislu realističnih i nekim srednjačkim ukusom i brigom za nazore tradicionalnijih sojeva među gledateljstvom omeđenih postavki. Now Apolacypse je očekivano raspojasana fešta sročena u slavu ničim zauzdane putenosti, a prikaz seksa i seksualnosti, koja i ovde u dobroj meri određuje i navodi likove, dat je uz podosta relaksiranosti i humora, u ključu svojevrsnog novomilenijumskog spoja hiperseksualnosti i postseksualnog cinizma koji junaci gaje prema tom delu svog identiteta, ali i prema svetu u znatno širem smislu (Carly će u jednom trenutku priznati da je „kao milenijalka naprosto obavezna da bude fluidna po tim pitanjima“). Stoga se i po toj osnova može zaključiti da i „televizijski“ Araki, da pomenemo i to, sada već šezdesetogodišnjak, ostaje svoj na svome – nesputan, duhovit, sklon ekcentričnostima ali ekscentričnostima sa povodom i smislom, istrajno zagledan i u često skrajnutu emancipatorsku slobodarsku suštinu queer identiteta i postavki.

Stoga, i sa te tačke gledišta odmeravano, Now Apocaplypse je očekivani trijumf, trijumf volje i trijumf dara. Da stvar bude lepša i hvale vrednija, bez imalo kalkulantske zadrške.

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz Optimist magazina broj 47:

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.