Psihičko nasilje u vezama se neretko potcenjuje, ne zato što ostavlja manje posledica na osobu koja ga je doživela, već zato što se teže prepoznaje (i dokazuje) i uglavnom ne nosi sa sobom zakonsku zaštitu. Kao i bilo koji drugi vid nasilja, može se dogoditi bilo kome, bez obzira na pol, godine, seksualnu orijentaciju, edukaciju, itd. Međutim, način na koji ga prepoznajemo i prevazilazimo često zavisi od toga da li imamo podršku. Svakako, ni ovo nije presudno – osobe koje su ga doživele ili doživljaju nekada imaju jak sistem podrške. Jedno od najtežih pitanja koje se uporno postavlja osobama koje su prošle kroz nasilje jeste: „Zašto si ostala?“ Ili „Zašto nisi otišla ranije?“ Takva pitanja uvek zvuči kao prebacivanje krivice, kao da osoba nije dovoljno pametna, hrabra ili snažna. Kao da je pristala da joj se to događa. Istina je mnogo složenija.
Pođimo od toga da se LGBT+ osobe neretko suočavaju sa „težinom prvog puta“. Jer heteroseksualne osobe imaju mnogo više prilika da prođu kroz bezazlena zaljubljivanja u školi, u tinejdžerskim godinama. Pogrešni izbori se dešavaju ranije, u sigurnijem okruženju. Za LGBT+ osobe, zbog stigme i skrivanja, prvi odnos često dolazi kasnije. Prva veza postaje sve: prvi poljubac, prvo poverenje, prva intimnost, prvo „da, ovakva sam i to je u redu. Kada sam upoznala M, bio je to moj prvi izlazak sa devojkom. Tome je prethodilo nerazumevanje zašto se meni dečaci nikada ne dopadaju za razliku od mojih vršnjakinja, onda laganje drugarica da sam upoznala nekog dečka i da ću izaći sa njim, krivica zbog sumnje da mi se sviđaju devojke, mnogo plaćenih sati sa psihoterapeutkinjom, i konačno podrška moje najbolje drugarice da napravim Tinder. Možemo reći da mi je M. bila lepa. Ne nužno najlepša devojka koju sam videla, ali izgledala je u redu. Bila sam nervozna u njenom prisustvu i pomislila sam – to je to, leptirići. Izgledalo je nemoguće da će se sa nekom drugom dogoditi isto, ista uzbuđenost. Nisam razlikovala uzbuđenost od kontakta i od uzbuđenosti zbog nje same. Dakle, odgovor zašto ostajemo bi nekada mogao biti: zato što mi je to bio prvi put. Prva veza, prvi izlazak iz ormana, prvo priznanje sebi i drugima da smo lezbejke, gejevi, biseksualne osobe. Kada se psihičko nasilje nadoveže na prvo iskustvo, to više nije samo gubitak odnosa koji nam je u početku prijao, već i osećaj da gubimo deo sebe, identitet koji smo tek počeli graditi. Drugim rečima, kada prvi put dođe spojen sa nasiljem, gube se granice. Tada ljubav i bol postaju isprepletani, pa se i ono što je nasilno doživljava kao normalan deo odnosa. Da, svađala sam se sa M., ali M. je rekla da je moja krivica jer još ne znam kako da budem u vezi. Znači kad naučim, uvek će biti onako kako je kad nam je dobro – barem je to ono u šta sam čvrsto verovala.
Ali nasilje uopšte ne mora da se dogodi u prvoj vezi, može biti u drugoj, desetoj, dvadesetoj… Odsustvo iskustva nije uvek ono što nas drži. Nekada jednostavno verujemo da će se osoba koju volimo promeniti. Jer svako nasilje dolazi sa pauzama, sa periodima pažnje, nežnosti, obećanja.
Ostajemo jer želimo da verujemo u ono što je bilo na početku, u ono što nas je privuklo. Mene je privuklo M. to što je budila avanturističku stranu moje ličnosti. Pre nje nisam bila neko avanturističkog duha, a ona je učinila da verujem kao da jesam. Donela je adrenalin u moj život. Naučila me je da plivam, ronim, vozim motor.
Nekada ostajemo i jer strahujemo da je to najbolje što ćemo ikada imati. Ostajemo zbog skrivenih trauma iz detinjstva da ćemo uvek biti ostavljeni. Ostajemo jer smo se suočili sa nekim drugim gubitnikom, možda smrtnim iz porodice, i ne možemo da podnesemo još jedan. Ostajemo iz spleta okolnosti. Svačije iskustvo, svačiji motiv je drugačiji i validan.
Šta je tačno to „u čemu ostajemo“? Kako uopšte izgleda psihičko nasilje? Kao što stalno ponavljam (jer je krucijalno da to razumemo), iskustva variraju – psihičko nasilje nema jedan oblik. Ponekad je to otvoreno vređanje i omalovažavanje. Ponekad su to suptilne rečenice koje polako razaraju samopouzdanje. Ponekad je to kontrola: gde si, s kim si, zašto si se nasmejala toj osobi, zašto nisi odmah odgovorila na poruku. Ponekad je to emocionalna ucena: pretnja odlaskom, prekidom ljubavi. Psihičko nasilje je i u ignorisanju. Kada partner danima ne govori s vama, ne gleda vas, ponaša se kao da ne postojite.
Danas ne bih znala da ispričam oko čega su bile rasprave. Možda su bile oko svega. Nikada nije prošlo celih nedelju dana da se ne posvađamo. Ali između toga bilo je puno zagrljaja, poljubaca, smeha, brige. Brinula je o meni i za mene. Nikada, u to vreme, nisam analizirala zašto sam se bojala da naglas kažem pola (ili više od pola) stvari koje mislim. Nikada, u to vreme, nisam pomišljala da bi ona mogla biti nasilnik jer me nije fizički držala u tom odnosu. Bila sam tu jer sam želela. Ali naša slobodna volja da ostanemo nikako ne sme da umanjuje naše iskustvo. Odlazak iz nasilne veze nije trenutak, to je proces. Potrebno je vreme da shvatimo šta se dešava, da skupimo snagu da priznamo prvenstvo sebi, a onda i drugima. Doduše nikada nisam prihvatila epitet „žrtve“. Možda nam je društvo pogrešno nametnulo da tu reč vezujemo za slabost, ali meni je draže reći da sam „osoba koja je doživela psihičko nasilje u vezi“. Ako moramo da skratimo, samo „osoba“ je takođe u redu.
I nakon što shvatimo šta se dešava, proces se nastavlja. Pa i nakon konačnog raskida (kažem konačnog jer se nekad vraćamo) potrebno je vreme da opet poverujemo da smo vredni ljubavi koja ne boli. Da ljubav ne treba i ne sme da boli. Ni fizički, ni mentalno. Da iznova naučimo šta znači biti voljen, šta znači biti u mirnom i sigurnom odnosu. Da polako, iz dana u dan, iznova otkrivamo sebe. I da oprostimo sebi što nismo „dovoljno brzo“ otišli/e.
Bitno je podvući da psihičko nasilje u vezi može imati dodatnu dimenziju za LGBT+ osobe jer naše veze već nose teret društvenog odbacivanja i straha od osude. Može se javiti i bojaznost da ako priznamo nasilje, da ćemo narušiti sliku o nama samima, i kao individuama i kao kvir osobama, pa ćemo dati dodatno dati oružje homofobima „da smo falični“. Naravno, sve ovo je pogrešno i samo uvlači osobe u začarani krug ćutnje. Zašto je važno pričati o ovome? Zato što se psihičko nasilje ne vidi spolja. Zato što mnoge žene, muškarci i nebinarne osobe ostaju u vezama koje ih sistemski uništavaju, iako deluje da je sve u redu. Zato što bez priče ostajemo usamljeni, uvereni da se samo nama to događa. Pričati znači raskrinkati tišinu i pokazati drugima da nisu sami. Takođe znači otvoriti prostor u kojem nasilje prestaje biti nešto što se podrazumeva. Veza u kojoj smo bili ili odluke koje smo nekada pravili ne smeju odrediti naš život. Moguće je nastaviti dalje, graditi ljubav koja ne umanjuje, već naprotiv. Moguće je, i neophodno, da veze ne lome, već budu prostora da dišemo, u miru i jednakosti.
Ukoliko si nedavno izašla ili izašao iz veze u kojoj si prošla ili prošao psihičko nasilje, ili ako ga upravo proživljavaš, razmisli o ovih nekoliko stavki:
– Vodi dnevnik o svom iskustvu. Pisanje o tome šta se dešava pomaže da jasnije vidiš obrasce. Kada nasilje nije fizičko, lako je ubediti sebe da „nije tako strašno“. Crno na belo pokazuje ponavljanje i jačinu.
– Veruj sebi. Psihičko nasilje često deluje upravo tako da poljulja tvoju percepciju stvarnosti. Ako osećaš da nešto nije u redu to znači da zapravo nije u redu. Taj unutrašnji glas je vredan, i treba ga slušati.
– Razgovaraj s nekim kome veruješ. To ne mora biti odmah terapeut ili institucija. Nekada je dovoljan prijatelj ili član porodice koja zna da sasluša bez osude. Već samo izgovaranje onoga što proživljavaš može biti prvi korak ka oslobađanju.
– Potraži podršku LGBT+ zajednice. Postoje feminističke i kvir organizacije koje ne nude samo pravnu pomoć, već i razgovore, grupe podrške i prostor da budeš viđena i shvaćena. Postoje i kafići u kojima možeš upoznati ljude iz zajednice. Nisi sam/a, iako nasilje često tera da se osećaš izolovano.
– Postavljaj granice, makar male. Granice nisu uvek „veliki rez“, nekad su mali potezi koji vraćaju osećaj da imaš pravo na sebe.
– Idi na psihoterapiju kod terapeuta/kinje koji su sami deo zajednice ili su prošli obuka rada sa našom grupacijom.
Piše: N.D.
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
