Amerikanka Medlin Miler je za roman Ahilov pev 2012. godine dobila nagradu Orange koja se dodeljuje najboljoj savremenoj autorki za delo napisano na engleskom jeziku.
Medlin Miler je rođena 1978. godine u Bostonu, a odrastala je u Njujorku i Filadelfiji. Magistrirala je latinski i starogrčki jezik i dodatno se specijalizovala za dramsko adaptiranje antičkih priča za modernu publiku. Živi u Kembridžu u državi Masačusets gde srednjoškolcima predaje klasične jezike i Šekspira.
Roman „Ahilov pev“ (koji je u Srbiji izašao u izdanju Evro-Giuntija) je njen prvenac koji je pisala deset godina. Interesantno je da je posle pet godina rada na ovom romanu iscepala sve njegove skice i nacrte i počela je od početka.
U knjizi ona piše, ne toliko o Trojanskom ratu, koji je samo pozadina za priču koju u stvari želi da kaže. U pitanju je ljubavna priča između najvećeg tadašnjeg heroja Ahila i njegovog vernog Patrokla.
Odnos između Ahila i Patrokla se različito tumačio tokom istorije. U Ilijadi je njihov bliski odnos eksplicitno prikazan. Bez obzira da li je u pitanju nežno prijateljstvo ili vojničko bratstvo oni su čvrsto upućeni jedan na drugoga. Nakon Partoklove smrti Ahil dodiruje njegovo telo, posipa se pepelom, posti i nariče nad njim koristeći slične reči koje kasnije upotrebljava Andromaha u svom udovičkom žaljenju nad Hektorom.
U klasičnom antičkom, kao i u ranom romanskom periodu, njihov odnos je prikazivan kao ljubavni i erotski. U njima je Ahil predstavljen kao dominantan i najhrabriji od svih grčkih junaka, a Patroklo dobija zaduženja da kuva, hrani i timari konje, vida rane… U Eshilovoj drami „Mirmidonci“ Ahil je dominantan ljubavnik, a Patroklo je onaj pasivan. U Platonovom „Simpozijumu“ se takođe vodi rasprava o tome ko je u njihovoj vezi aktivan, a ko pasivan.
Kada su Aleksandar Veliki i njegov ljubavnik Hefastion, na svom osvajačkom pohodu ka Persiji posetili Troju, oni su otišli na zajednički grob Ahila i Patrokla i prineli im žrtvu. Kasnije ih i Šekspir u delu „Troil i Kresida“ spominje kao ljubavnike.
U postklasičnom i modernom dobu je izbegavano da budu prikazani kao ljubavnici ili da se njihov odnos objašnjava kao homoseksualni. Odličan primer je film „Troja“ u kome su, obojica prezreli za te uloge, Brad Pitt i Garrett Hedlund prikazani kao rođaci, bez ikakvih romantičnih ili seksualnih aspekata između njih. Patroklo je ovde postao i mlađi od Ahila što je suprotno od onoga kako je u „Ilijadi“.
Kao profesorka klasike, Medlin Miler je, naravno, kao inspiraciju uzela klasična dela. Pre svega je koristila samu Homerovu „Ilijadu“, a zatim i Eshila i Platona.
U knjizi „Ahilov pev“ primenjen je pomalo neuobičajen ugao posmatranja. Priču nam, iz svog viđenja, priča Patroklo tako da ovo možemo da čitamo kao Vukovu verziju priče o Crvenkapi. Patroklo je u „Ilijadi“ prikazan samo uzgred i kao minoran lik, što je čudno, jer je upravo njegova smrt najviše doprinela da se Trojanski rat završi onako kako se završio. Zbog toga je autorka romana odlučila da mu sada da glavnu reč. Da čujemo šta on ima da kaže. I Patroklo priča o svom životu od samog početka. Priča je veoma lična, prikazane su sve misli, osećanja, nesigurnosti i strahovi sa kojima se junak priče suočava. Od njegovog detinjstva i odrastanja uz dominantnog oca i slaboumnu majku, preko progonstva u Ptiju, upoznavanja Ahila, njihovog školovanja kod kentaura Hirona, do Trojanskog rata i smrti. Patroklo je u svojim pričama svedok događaja i okolnosti koji će da dovedu do rata, a zatim i rata samog. Ali svi ti događaji preuzeti iz mitologije, istorije i klasičnih dela, su samo pozadina za ljubavnu priču između Ahila i Patrokla. Ova priča je univerzalna i može da se smesti u bilo koje okolnosti. Bila bi ista u bilo kom dobu da se dešava, od Vladivostoka poznog 13. veka do Njujorka ranog 21. veka, via Firenca srednjeg veka. Trojanski rat u kome je smeštena je samo začin za sve ljubitelje Stare Grčke, njene istorije, mitologije, filozofije i kulture. A to je jedna lepa, romantična, nežna priča. Priča o prijateljstvu, ljubavi, poverenju, vernosti i odanosti. Kritičar „Njujork Tajmsa“ smatra da je Ahilova peta romana to što je klasičnu bajku o herojima pretvorila u savremenu bajku o hormonima. Likovi, ako zanemarimo činjenicu da su u pitanju Ahil i Patroklo, jesu savremeni, ili, preciznije, vanvremenski, svevremenski. Nema tu hormona. Priča nije porno, mada u njoj ima seksa. Autorka uspeva da ne upadne u zamku pornografije, ali uspeva na prilično popaljiv način da nam stavi do znanja o čemu se tu zapravo radi. Da je ova knjiga film imala bi oznaku da je dozvoljena za sve uzraste. Bez straha da će deca da naiđu na sadržaj koji nije primeren njihovim godinama (osim straha da neki unuk pita dedu zašto u knjizi dva muškarca spavaju u istom krevetu).
Za razliku od mnogih savremenih kvazi-istorijskih romana (ali i serija i filmova) ova knjiga ima jednu prednost. Nije tupava. Likovi ne rade nešto samo zato što tako piše u knjizi istorije, njihova motivacija postoji i vidi se trud da se i uzroci motiva junaka prikažu. Radnja nije uprošćena do granice nečitljivosti. Vidi se da Medlin Miler ne pristupa pisanju sa idejom da piše za debile i da debili razumeju.
Slabiji deo romana je malo čudno rešenje kome autorka pribegava na samom kraju. Problem je u tome što je Patroklo pripovedač koji umire pre samog kraja dešavanja. Rešenje u kome njegov nesahranjeni i, posle sahrane, nezadovoljeni duh posmatra posthumne događaje, jeste iznuđeni potez na koji je autorka bila prisiljena. Ovo je možda najslabija tačka romana.
U svakom slučaju, i pored ovoga, Ahilov pev je knjiga od koje ne možete da očekujete previše, već sasvim dovoljno. I ona ispunjava ta očekivanja. Za čitanje i uživanje.
Medlin Miler, koja radi kao nastavnica, kaže da se nada da bi njena verzija Ilijade mogla da pomogne prevazilaženju homofobije na koju toliko često nailazi.
Piše: M. Aranđelović

Related Posts