Prava jesen nikako da stigne, a da jeste, mogli bismo mirne duše da zavapimo kako treba nanovo podnositi tu sumornost i hladnoću; nema prave jeseni ali, na zadovoljstvo mnogih, ima, recimo, konsekventnih queer filmova na relevantne teme. Ima ih podosta, na festivalu Merlinka će ih biti izobilje, a mi smo ovom prilikom pod krov jednog, zajedničkog teksta smestili prikaze dva dovoljno srodna filma iz tog domena koja su dobacila do nas tokom ove jeseni, koja, avaj, to zapravo ni nije.
Ne bismo se mnogo ogrešili kada bismo priču o filmu „Boemska rapsodija“ započeli podsećanjem na silne i krupne nedaće koje su pratile nastanak ovog sada već velikog bioskopskog hita (samo u bioskopima Amerike tokom prvog vikenda prikazivanja, a te su cifre vazda bile i ostale najznačajnije, ovaj film je zaradio gotovo 50 miliona dolara, što je zbilja dosta za dramsko-biografski film bez ijednog Marvelovog superheroja u kadru i zapletu!). Naime, prvo je otpušten Sacha Baron Cohen (Borat, Bruno, Diktator, Ali G, Who is America?), kažu zbog kreativnih razmimoilaženja sa rediteljem (Bryanom Singerom), i ostaćemo, kanda, zauvek uskraćen za uvid u to kako bi izgledao ovaj film sa Baronom Cohenom na čelu glumačke kolone. Potom je, između ostalog, i usled serije nanovo podgrejanih, ali i friških skandala, film napustio i sam Bryan Singer, da bi potom film (preostalu trećinu filma, kako tvrde upućeni) dovršio Dexter Fletcher, glumac i sve uspešniji reditelj (režirao je odličnu biografsku komediju Edi zvani Orao, a trenutno radi na biopiku o Eltonu Džonu). Imajući sve upravo izloženo u pitanju, imajući u vidu sve te silne potrese pri samom vrhu te kreativne hijerarhije, pravo je čudo što je filmska „Boemska rapsodija“ uopšte i dospela do bioskopskih dvorana. A uz to, i kao sasvim solidan i upotrebljiv biografski film na naoko dobro znane teme.
Singer je karijeru počeo u svetu nezavisnog filma, ostvarenjem „Public Access“, a posle čuvenih „Dežurnih krivaca“ krenuo je mahom put bučnih i nalickanih megaspektakala, uključujući i „Supermena“ i suparničke „X-Ljude“. Poriv za širinom zamaha u tom površnom/vizuelnom smislu u dobroj meri određuje i „Boemsku rapsodiju“, koja pred gledaoce (koji ne moraju nužno biti poštovaoci i ljubitelji zvuka Queena i Freddija Mercuryja, zar ne?) stiže u kričavom kičastom izdanju, koji je, doduše, značajnim delom saobrazan, ako ne i dovoljno tačno prenet odraz muzike i javne pojave članova grupe Queen i samog Mercuryja. Sa druge strane, a to ipak ne bi trebalo da iznenadi ako se u obzir uzme činjenica da ovaj film stiže iz radionice velikog i državotvornog Fox-a, „Boemska rapsodija“ je primetno konvencionalan biopik, koji nanovo podgreva mozgalicu koja traži odgovor na pitanje – može li se na konvencionalan način govoriti/pripovedati o nekome/nečemu nesumnjivo nekonvencionalnom?
U slučaju ovog konkretnog filma je to moguće, pošto je „Boemska rapsodija“ kadra da zadovolji gledaoce i u faktografskog i u zanatskom smislu. Ipak, danak takvom pristupu je pao, nimalom iznenađujuće, doduše, u delu priče koji se tiče Mercuryjeve promiskuitetnosti, kao značajnog dela priče o njemu i njegovoj javnoj personi, i u tom aspektu „Boemska rapsodija“ dospeva u središte klinča između navodno odvažnog kičeraja i sramežljivog prikaza tako relevantnog segmenta ove povesti. Na to se nadovezuje i problematičnost odabira (inače, drugde izvrsnog) Ramija Maleka, uprkos dentalnoj protetici, vešto mimetizovanoj facijalnoj ekspresiji, kao i fizičkim kretnjama, nedovoljno fizički ubedljivog, sa sve jakim ehom nesnađenosti znane iz savremenih američkih indie/nezavisnih filmova, koje je zbilja teško povezati za Fredijem Mercuryjem, ne samo na konto toga što je reč o baštinama dve prilično udaljene i nekomplementarne ere. Međutim, uz sve ograde, krajnji utisak o „Boemskoj rapsodiji“ mora biti većim delom povoljan, budući da je reč o pitkom i znalački skockanim biografskim filmom koji dovoljno dobro pokriva samozadatu temu.
Motivi biografskog filma, muka i tlapnje kroz koje prolaze preosetljivi i previše slavni, queer aspekt, autodestruktivni životni stilovi i HIV u dosta skladan spoj povezuju Singerovu „Boemsku rapsodiju“ i dokumentarac „McQueen“, naravno, o pokojnom modnom kreatoru (verovatno i modnom vizionaru) Leeju Alexanderu McQueenu. Ovaj dokumentarac, koji je od početka 2018. godine, imao zapažen festivalski pohod po najrefrentnijim filmskim feštama usredsređenim na dokumentarni film, takođe se da podvesti pod učinkovito konvencionalan pristup filmskog izrazu na biografske teme. U tom smislu, ali i na polju informacija koje uspeva da prenese o svom junaku, ovo je nedvojbeno uspeo i potreban film.
Premda, kako je već istaknuto, zanatski konvencionalan, sa upadljivim insistiranjem na linearnoj hronologiji i preglednom izlaganju, „McQueen“ zaista uspeva da u bezmalo dva sata trajanja kaže dosta toga o pokojnoj zvezdi najviše od svih visokih moda, kao i da jasno i rečito opcrta i prikaže konture ličnog pakla velikog McQueena. Srećom po reditelje (Iana Bonhôtea i Peter Ettedguija), sam McQueen je za sobom ostavio obilje verziranih i razgovorljivih saputnika, kao i opsežnu video-arhiva (kako ličnih snimaka, tako i snimaka udarnih revija i poduhvata na polju mode). Autori filma to dovoljno vešto i ubedljivo sjedinjuju u skladnu priču o još jednom velikom daru, još jednoj eri, još jednoj bespoštednoj autodestruktivnosti i suštinskoj nesposobnosti za život pod težinom svog tog združenog tereta. „McQueen“ to sve prikazuje na vibrantan i upečatljiv način, u isti mah odajući dostojanstvenu počast jedno tako osebujnoj i nesvakidašnjoj pojavi kao što je bio Lee Alexander McQueen, što onda čini da ovo ostvarenje lako štrči iz mora biografskih filmova o zaslužnima i atipičnima.
Piše: Zoran Janković
