Istinski zapažen nastup filma Carol gotovo nepogrešivog Todda Haynesa (a po skrajnutom klasiku Patricije Highsmith) na nedavno završenom festivalu u Kanu još jedan je nagoveštaj (u kvalitativnom smislu) boljih dana za ono što iz ovih ili onih pobuda nazivamo i nazivaju queer cinema. Naime, ako ćemo iskreno, u ogromnoj većini slučajeva ambicija i umeće u tom zabatu poznatom kao queer cinema ne idu nužno ruku pod ruku. I dok čekamo tu Carol kao ozeblo sunce (najposle, tu su Cate Balanchett i Rooney Mara u glavnim ulogama, kao i taj neodoljivi retro-šik!), hajde to dugo čekanje prekratimo, recimo, osvrtom na najprimećenije queer trenutke u televizijskoj ponudi ovog proleća na samom zvaničnom mu izmaku.
Sa podosta nestrpljenja nakon prvih saopštenja i trejlera iščekivana je nova Netflixova serija Grejs i Frenki (Grace and Frankie); razloga za krajnje pozitivnu predrasudu prema tom novom krupnom adutu tog sve probitačnijeg emitera televizijskog i filmskog sadržaja bilo je pregršt – na prvom mestu, tu su Jane Fonda i Lily Tomlin u naslovnim ulogama, a priča prati iznenadne lomove u životima dve, nazovimo to tako, hronološki obdarene dame čiji muževi, dugi niz godina i poslovni partneri, dogovorno odlučuju da napuste svoje supruge i vožene se… jedan drugim, dabome. Serija je, kako su obećavali, izvedena u neupitno komičnom tonu, te je dosta toga išlo u prilog tezi da bi Grejs i Frenki, televizijskom radu koji, osim svega narečenog vraća starije građane (i potencijalne TV konzumente) u fokus pažnje TV kreativaca i izvođača radova u tom mediju, mogao da bude i jedan od neospornih događaja sezone.
Nažalost, u krajnjem zbiru sve pobrojano nije izrodilo posebno kvalitetno TV delo, i donekle je misterija kako je autorima to pošlo za rukom, budući da su u rukama imali praktično čist zicer – voljena glumačka lica (pored dve pomenute velikanke tu su i Martin Sheen i Sam Waterson, te podosta milih i prekaljenih epizodista svih generacija), dovoljno zanimljivu priču sa upadljivim otklonom u odnosu na aktuelni TV standard, dobronamernu reakciju potencijalnih gledalaca, ambicioznog emitera i pristojan budžet. Ipak, krajnji rezultat je (sveukupno gledano) tek upotrebljiv televizijski proizvod sa dovoljno šarmantnih detalja, koji, pak, ostavlja i pojači utisak razočaranja i ne to samo sagledavano u svetlu možda i nerezonski krupnih očekivanja.
Ključni problem je, čini se, što su kreatori ove serije (Matha Kauffman i Howard J. Morris, koji su se tokom decenija pregalaštva izborili za baš bogate radne biografije u kojima se nalaze i scenaristički radovi za Prijatelje, Džojija…) neznano zašto odlučili za vazda sklizak teren dramedije (spoja drame i komedije, naravno). Usled tog čudnog i nimalo učinkovitog izbora, komični pasaži, preuzeti iz kataloga tipskih rešenja u sferi sitkoma, svako malo stupaju u koliziju sa takođe ne baš vešto potenciranim dramskim štihom priče. Nevolja je što taj počesti čeoni sudar nije izrodio ništa inventivno, nesvakidašnje i intrigantno, te već od prvih epizoda (a prva sezona Grejs i Frenki broji trinaest epizoda) ritam naracije i komedije upadljivo šepa, a serija sve do samog kraja ne uspeva da zadobije prikladnu joj dinamiku.
Osim toga, situacije u koje zapadaju Grejs i Frenki (i u dubini kadrova njihovi bivši muževi, ti „novorođeni“ gejevi) ostavljaju utisak prečesto puta viđenog i u znatno boljem izvođenju, što doprinosi utisku retrogradnosti bez višeg koncepta, pa samim tim i izlišnosti. Ni hemija/dinamika između Jane Fonde i Lily Tomlin nije za bezrezervnu pohvalu, premda su i ranije delile ekran (prisetimo se trashy-campy klasika “Od 9 do 5”), u njihovim glumačkim izvedbama (mimo iskustva i lakoće igre u načelu) tu i tamo očitava se rezignacija i manjak fokusa, dok su, na sve to, očito brojne intervencije plastičnih hirurga na oba ta draga lica ostavila jasan žig u vidu smanjene facijalne ekspresije. Treba i naglasiti da gej krak priče ovde nije u potpunosti upotrebljen, te već posle par epizoda postaje manje važno što su Grejs i Frenki ostavljene zarad odocnele gej romanse i polne spoznaje svojih višedecenijskih supruga, te tada postaja evidentna i ne baš u potpunosti promišljena podela uloga sa jednom krupnom omaškom – Martin Sheen je nanovo pokazao suštinsku ograničenost svojih glumačkih potencijala
Ako Grejs i Frenki u smislu dodatne dobronamernosti izmestimo u odeljak TV sadržaja koji svesno ciljaju stariju publiku, pa u tom novom kontekstu relaksiranije izvagamo kvalitativne domete ove serije, drugi ovoprolećni Netflixov adut, komična serija Unbreakable Kimmy Schmidt, očigledno se obraća mlađoj publici. Iza ove serije stoji velika Tina Fey (Saturday Night Live, 30 Rock) i njen autorski „rukopis“ ovde i brzo i lako upada u oči. U pitanju je poletna i zbilja duhovita priča o mlađoj ženi koja se nakon niza godina provedenih u atomskom skloništu pod vođstvom samoprozvanog gurua postapokalipse nađe na novom početku u Njujorku danas. I premda smo i ovo dosta puta viđali i na planu sitkoma i na polju filma, Nesalomiva Kimi Šmit je serija sasvim na svom mestu.
Autori serije su, za razliku od onih zaduženih za Grejs i Frenki, iskoristili nemali potencijal uslovnosti i preferenci Netflixa (Netflix je spravljen po meri onih koji prednost daju tzv. bindžovanju ponuđenog sardžaja – binging je termin se odnosi na konzumiranje odabranog u što manje „cugova“), glavna junakinja je istinski simpatična (dražesna Ellie Kemper je napokon dobila zamašniju i poštenu šansu), epizodni junaci su šarmantni i intrigantni, blago posprdni ton je pun pogodak, a serija prati artikulisano hektičan ritam kakav znamo iz 30 Rocka i ostalih poduhvata Tine Fey, dobrog duha i ovog izvrsnog TV rada. Za čitaoce Optimista možda i najinteresantniji aspekt ovog TV minjona je Titus, bucmati, prpošni, lucidni i neodoljivo zajedljivi gej cimer Kimi Šmit, koji će joj poslužiti i kao vodič kroz njujorške naravi i taj tako privlačni život bez istinskog pokrića u stvarnosnom, a koji gledaoce šarmira i pomalo zaturenom nijansom u queer svetu danas – autoironijom. A tu je i veličanstvena Jane Krakowski (Ally McBeal, 30 Rock…).
Da zabune ne bude, oba ovde skenirana rada zavređuju pažnju, ne samo po relaksiranom pristupu queer motivima, s tim da je Nesalomiva Kimi Šmit ipak dokazala ispravnost one stare morisijevske – some girls are bigger than others. I krštenica i iskustvena kilometraža tu slabo da išta opipljivije znače.
Piše: Zoran Janković
