Marko Karadžić je do septembra 2010. godine bio državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava u Vladi Mirka Cvetkovića. Podneo je ostavku zbog neslaganja sa politikom koju je vodio ministar Svetozar Čiplić. To ministarstvo je kasnije ukinuto i danas imamo Kancelariju za ljudska i manjinska prava. U prvom broju Optimist magazina smo objavili intervju s Markom, a danas je on u Americi i mnogo nam nedostaje.

Kada pogledaš svoj intervju iz prvog broja Optimist magazina, da li je vreme pokazalo da si bio u pravu ili ne?

Prvo želim da ti čestitam na istrajnosti i dobrom radu. Što se tiče pitanja, ponovo sam pročitao intervju objavljen pre osam godina i ne mogu da kažem da bih išta promenio. Ja sam tada, kao i sada, pričao ono što mislim, a zasnovano na činjenicama i iskustvima. Tako da mislim da je ono što sam tada rekao bilo ispravno.

Šta je uticalo na tvoj odlazak iz Srbije?

To što nisam više mogao, a ni želeo, da slušam primitivce koji me psuju, vređaju i prete. Eto, zbog takvih i sličnih stvari.

Da li pratiš političku situaciju u Srbiji i kako ti se ona trenutno čini?

Skoro da ne znam osobu koja prati političku situaciju u Srbiji. Ja iskreno nemam vremena za to, pratim samo ono što me interesuje, a to su ljudska i manjinska prava. Znam ko je premijerka, ko je predsednik i naravno znam kad i koju pesmu je otpevao Dačić. Kako se meni čini, iskreno ne znam kako da opišem svoj stav, ne znam ko šta tu hoće. Ima pametnih, učenih, sposobnih, ali čak i kad dobiju šansu i dalje ne mogu ništa od onih koji ništa ne znaju, a imaju mnogo moći.

Ako uporediš danas sa vremenom kada si odlazio da li vidiš velike razlike i koje?

Zavisi, dosta toga je isto, nema sistema i institucija koje zaslužuju poverenje građana. I dalje sve zavisi od toga u kojoj si stranci, i dalje kaskamo za svetom, bar onim delom sveta kome smo verovali da pripadamo. I dalje se priča o istim stvarima na isti način. Sa druge strane sve se promenilo, na primer, neki ljudi u SNS pričaju ono što bih i ja pričao, neki u opoziciji sada pričaju stvari sa kojima se ja nikada ne bih složio. Kao da se sve pomešalo i da ideološki nema ništa zajedničko među tim ljudima koji pripadaju određenim političkim strujama. Pored toga, novo je to što Srbija ima premijerku koja je lezbejka, i meni je to super. Da li to išta znači, posebno za osobu koja je L, G, B ili T, ja bih rekao ne mnogo. Sve što je imalo vrednost je degradirano, diploma nema više vrednost koju je imala, znanje se odavno ne ceni, na ceni je kukavički poltronski pristup svemu onome što zahteva smelost i znanje, eto tako ja to vidim.

Kao državni sekretar u tadašnjem Ministarstvu za ljudska i manjinska prava bio si na udaru napada tabloida, ali i kolega. Šta se tu sve dešavalo i kako na to gledaš danas sa ovom vremenskom distancom?

To je bilo nestvarno iskustvo. Koliko ljudi u 30. godini dobije šansu koju sam ja imao, ne mnogo. Nikad neću zaboraviti kad sam u po noći sedeo u kancelariji sa Sašom Gajinom, razmatramo zahteve SPC da izbrišemo članove Predloga zakona o zabrani diskriminacije. Naravno da ih nismo usvojili, nego smo napisali i ostavili sve članove zakona jer su bili svima od koristi. Sve te borbe, emisije, napadi i pohvale su nešto što se ne zaboravlja. I mislim da sam dosta toga naučio tada. Ono što je interesantno, valjda jedna od lekcija, jeste da mi je Mladen Obradović ostao u boljem sećanju nego neki borci za ljudska prava. On, iako ne po mojoj volji, je uvek bio iskren, znao sam na čemu sam sa njim i zato ga cenim. Dok su neki, takozvani borci za ljuska prava, kojima sam mnogo pomogao, od toga da postanu vidljivi pa nadalje ustvari radili protiv ideje ljudskih prava i mene, samo zato što nisu mogli da podnesu činjenicu da sam ja državni sekretar, a ne jedan/a od njih. Oni se i dan danas trude da sve što je tada urađeno i u čemu sam i ja učestvovao bude izbrisano iz sećanja. Ovo kažem, jer mi je preko glave izveštaja koje kakvih aktivista u kojim se sve generalizuje, svi političari nazivaju istim imenom, kradu zasluge, i lažno predstavlja prošlost i sadašnjost. Mnogo foliranata je bilo na toj „našoj“ strani. S druge strane, bilo je to drugo vreme, i nije se moglo viš jer mnogi od ovih što su danas „za“ su tada bili „protiv“ i bili su spremni da koriste i koristili su silu. Tako da ta Vlada u kojoj sam ja bio, koliko god bila protiv onoga što sam radio omogućila mi je da uradim dosta, u tom trenutku to je bilo mnogo. To je ako ne grešim bilo prvi put da nekoliko nas iz Vlade otvoreno i iskreno stane u zaštitu LGBT osoba, romske populacije, i na iskren način pristupi temi ratnih zločina. Ja i dalje verujem da bez toga sve što se dalje dešavalo ne bi bilo moguće. Pitaš kako je bilo, evo nekih primera. Nedelju dana nakon što sam dao otkaz, oktobra 2010, bila je organizovana parada i po prvi put država je obezbedila učesnike. Nije to bio lak period za mene, ni na ulici, ni u kući, nigde. Osećao sam se usamljeno, uplašeno i donekle poraženo. Neki od onih što su tada organizovali paradu da bi kao pokazali neko poštovanje ponude mi da govorim na nekoj tribini, neko selo je bilo u pitanju, a ja ih na to pitam – ko će govoriti na paradi i da li pored ukazane časti da govorim na seoskoj tribini mogu i ja da kažem koju reč na paradi, odgovor je bio: „Mnogo tražiš.“ Mada pomoć od ljudi kao što si ti Peđa, Dragan Popović, Antonijević, Miletić, i naravno moji NDŽOovci, nikada neću zaboraviti jer mi je neizmerno značila. Sećam se i kada je RTS napravio antisemitski prilog, ja dao saopštenje i zamolio ih da isprave, umesto ispravke tri dana u udarnom dnevniku Nenad Lj. Stefanović je objavljivao ogavne napade na mene, nastavljajući da brani i širi predrasude o Jevrejima. Iz tadašnje vlasti kao i većina onih sa kojima sam tada radio je bilo nemo na nerazumne napade objavljivane u dnevnicima u 19.30. Jevrejskoj zajednici je trebalo tri nedelje da izda saopštenje i stane u moju odbranu. Naravno Lj. Stefanović to nije objavio. Danas se ti što su ćutali žale na Nenada Lj. Stefanovića, da li mi je drago, e vala jeste. S druge strane jednom je tadašnji SNS, neki lokalni odbor dao rasističku izjavu koja se ticala Roma, ja sam nazvao SNS i tražio Vučića. Nije prošlo pet minuta on se javio, i kad sam mu objasnio šta je problem, pitao je šta predlažem da urade, ja sam rekao i to su uradili, poslali su izvinjenje i dali novo saopštenje. Ne kažem da je on dobar, a ovi loši, samo kažem kako je to bilo i to je samo jedan mali deo onoga što se tada dešavalo.

Kako ti se čini napredak LGBT prava u Srbiji?

Nažalost i dalje ima nasilja, diskriminacije pri zapošljavanju, stanovanju, zdravstvu, u svakoj sferi života. Nestvarno je da je Brnabić premijerka, i to je ogroman pomak, ali još mnogo treba da se uradi da bi ostali mogli da žive slobodno i bez straha kao ona.

Kako vidiš današnju političku atmosferu u SAD dok je Tramp predsednik?

Amerika je čudo, znao sam da generalizujem u priči o Americi pre nego što sam se preselio ovamo. A onda sam shvatio da je Amerika nešto što se ne može lako opisati, jer ovde sve zavisi od države, okruga, grada, komšiluka u kome si, nažalost i boje kože i statusa. Meni je interesantno što mnogi Amerikanci tek sada shvataju kakva je njihova politika, kako spoljna tako i unutrašnja. Mnogi misle da su određene stvari krenule od Trampa, a meni se čini da je isto ili slično bilo i ranije. Samo Tramp, on mene podseća na Palmu i Bidžu, to kaže otvoreno i sirovo pa ih to zgražava. Amerikanci nisu navikli na direktnost, sve mora sa što manje emocija i da zvuči lepo, a šta zaista misle nikada ti neće reći. Možeš mene da zamisliš ovde, kao neki mali vanzemaljac. Teško je pohvatati sve ovde, ogroman je to sistem, nisam ja ovde odrastao da bih mogao da shvatim sve to, ali da je dobro nije baš. Mene impresionira kod njih što i dalje savršeno funkcioniše podela vlasti i kako grane vlasti kontrolišu jedna drugu. To je ono o čemu mi možemo samo da sanjamo. Ovde i dalje ima institucija koje uživaju moć garantovanu ustavom i ulogu i značaj koju ustav ima su nezamislivi za nas iz Srbije. Što se života tiče, Amerika je užasno skupa i mislim da veliki broj ljudi živi mnogo gore nego ljudi u Srbiji. Primera radi, žena koja je završila fakultet, radi na fakultetu kao sekretarica, samohrana majka, kaže mi: „Marko moja životna želja je da odem na plažu, i moram jednom da odem da vidim more.“ Da ne spominjem one koji nemaju za doktora, lekove, školu i tako dalje. Na drugoj strani nestvarna moć i novac. Eto tako je u Americi, surovo, nekima fenomenalno, a nekima užasno a da toga nisu ni svesni, jer im je rečeno da je ovo najbolja zemlja na svetu, i oni veruju u to. Mada mislim da je ovo i dalje najbolja zemlja za strance, zemlja koja i dan danas pruža ogromne mogućnosti i neku vrstu sigurnosti.

Da li razmišljaš o povratku u Srbiju?

Trenutno razmišljam o školi, završavam njihova prava. Nestvarno zahtevno, toliko teško i komplikovano da se ne može opisati niti uporediti sa bilo kojim fakultetom u Srbiji. Radio sam dve magistrature ovde, i to je mala beba za njihov pravni fakultet – zanimljivo, preskupo, i naporno. Pored toga radim u kancelariji koja zastupa ljude okrivljene za krivična dela, a koji nemaju mogućnosti da plate advokata, tako da sam stalno u zatvoru i na sudu. Eto o tome razmišljam i gde posle, u kome delu Amerike bih mogao da živim, jer u mnogim delovima i gradovima u kojima sam bio ne mogu. Povratak u Srbiju mi nije prioritet ako tako mogu da kažem.

Koja bi bila tvoja poruka LGBT osobama koje žive u Srbiji?

Nemam poruku, zvučaće glupo.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Više tekstova iz broja 50 – oktobar 2019. možete pročitati na:

17 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.