Za sam početak – prstohvat ushićenja; naime, dosta rano tokom ove inicijalne sezone postaje nedvosmisleno jasno da je glavna akterka (da ne kažemo junakinja, jer bi to već ovde zahtevalo poviše pojašnjenja, a onda i relativizacije tog pojma) serije Pluribus lezbijka, a da, pritom, to i potom i prilikom izvođenja nekakvog krajnjeg bilansa o utiscima ne biva važniji faktor, niti poseban kvalitet. Što onda znači da pred sobom imamo kvalitetno delo sa prominentnim glavnim kvir likom koje je uspelo da iskorači sa te, načelno, ne preterano nadahnjujuće pozicije put univerzalno pojmljivog i značajnog dela. Tako da taj nov serijski rad vazda pouzdanog i dokazanog Vinsa Giligana (Dosije X, Loša hemija – Breaking Bad, Bolje pozovite Sola – Better Call Saul), evo, već na prvoj koti ovog prikaza dobija golem plus i par ocena (onih poslovičnih i iritantnih zvezdica) više.
Pluribus je enigmatično-kriptična priča o kraju sveta, koji prežive samo malobrojni i posve nasumično odabrani, među kojima je i književnica Kerol, ogrezla u cinizmu, sveopštem zamoru materijala, ali i suštinskoj, a, kanda, i neutaživoj potrebi da bude neprijatna pred i prema drugima kad i gde joj se za to ukaže i najsitnija prilika. Giligan, dakle, negde pri temelju arhitektonike ovog svog zasad najaktuelnijeg serijskog rada poseže za izvorno britanskom dramaturškom formulom nezvanično zvanom horrible/awful people (užasni, grozni ljudi), s tim da je, poslužimo li se njegovim ranijim radovima kao referencama i parametrima za analogije i poređenje, Kerol predstavlja radikalizovaniju verziju onoga što smo u slučaju pominjanih preteča (Loše hemije i Bolje pozovite Sola) prepoznavali kao ilustraciju brzopotezne sintagme „nesavršeni ljudi/pojedinci u ionako nesavršenom svetu“. Naime, Kerol je zbilja grozna prema drugima, a uz to tenzična, histerična, zagledana isključivo u vlastiti pupak, samodovoljna, isključiva, agresivna… Kao da je Giligan došao do spoznaje da je upravo sada, pa još i unutar priče koja, povrh svega drugog, jeste i distopijska povest, kucnuo čas da se stvari prepuste punoj meri, odnosno da je sada moguće otići par zamašnijih koraka dalje istim putem i onda preispitivati koliko je radikalnosti u opisu i predočavanju manjkavosti ljudske prirode i karaktera dopušteno u ostvarenju koje, između ostalog, jeste i proizvod, a svi proizvodi teže da pristupe što brojnijem gledateljstvu, zar ne?
I može se, bez trunke relativizacijskog prenemaganja, presuditi – Vins Giligan je u tom svom naumu u potpunosti uspeo. Ionako eluzivne barijere i granice su pomerene, poklonici su u potpunosti shvatili šta je želeo da uradi, kaže i predoči ovakvom prvom sezonom očito brižljivo artikulisanog Pluribusa, sa tom kriptičnom, začudnom, a, uprkos tome, i krajnje zavodljivom pričom ako ne o kraju sveta, a ono barem o kraju ljudskog roda u svetu kakav taj rod možda većim delom istorije zapravo nije ni zavređivao. Uz to, Pluribus je (makar na uzorku viđenog u ovih deset epizoda prve sezone) i neprikrivena oda nihilizmu, koji se doima kao nepatvorena, proživljena i zasnovana posledica srljanja put ionako neumitne propasti. Premda neke motive preuzima iz antologijskih dela tog (pod)žanra, na primer iz onovremenskih filmova The Andromeda Strain i The Invasion of Body Snatchers (računajući, pritom, tu sve tri verzije – onu u režiji Dona Sigela, onu u režiji Filipa Kaufmana, kao i onu u rediteljskom viđenju Ejbela Ferare), Giligan je bez daljnjeg u maksimalnoj meri uspeo da ostvari onaj epitomski san i cilj svih koji se bave pripovedanjem u ovom ili onom pojavnom vidu (filmskom, serijskom, književnom, stripovskom…) – uspeo je da stvori osoben svet, da to u aspektu zanata učini na upečatljiv i ubedljiv način, a da ga, nakon što mu je ocrtao i osigurao međe i temelje, naseli akterima koje ima smisla pratiti, koji su vredni vremena, pažnje, fokusa i ponešto pogibeljne empatije od strane gledalaca.
Narečena začudnost se ovde suptilno gradira, zaplet se taktilno i na pravim mestima i u za to najpodesnijem trenutku „razbokoruje“, a iz epizode u epizodu, iz poglavlja u poglavlje, narasta i zadivljujuće bogata i višeslojna metaforična i alegorijska struktura ove povesti o kraju sveta koji je, ne samo meritokratski, nego možda i karmički, u dobroj meri zaslužen. Pluribus se tako, a povrh svega drugog i svih drugih implikacija, može posmatrati i kao kodirana osuda sebičluka i svih ostalih vidova uvek pogubnog i nikada i ničemu dobrog solipsizma, u smislu da nas podseti da smo u usredsređenosti na same sebe i možda i izmaštane probleme i umišljene nasušne potrebe spremni da zažmurimo pred iole širom zajednicom koja nas konkretno i neposredno okružuje. Ili bi se čak lestvica mogla podići i za par podeoka, pa da idejnu potku Pluribusa shvatimo i kao jetku i oštru prozivku američke samodovoljnosti, sebičnosti i grabeža, gde su stvari poodavno stigle do tačke da će se radije upropastiti sve, samo da se ne bi delilo sa drugim/drugima – pa odnosilo se to na distribuciju dobara, bogatstava, a možda u nekoj meri i na distribuciju ionako varljive i sve brže porozne sreće. U središtu svega od početka ostaje Kerol, kao, kanda, zgodan i veoma ilustrativan primer jedinke koja će, zarad one mitske šire slike, morati da barem istrajnije, iskrenije i srčanije nastoji da zauzda vlastite nalete (zapravo, cunami-nalete) sitnosopstveničkog besa ako je cilj sačuvati ono malo preostalog sebe, pa čak i u tim bizarnim i nepobitno teskobnim i neprijatnim novopridošlim životnim okolnostima.
U skladu sa svim gorenavedenim, Pluribus (kome je zdravorazumski već odobrena druga sezona) i zaista figurira kao najbolja nova dramska serija, a nominacije i nagrade koje se poslednjih sedmica i meseci nižu i nižu (uključujući tu, dabome, i neosporno zaslužena odličja – Zlatni globus i nagradu Izbor kritike za Riju Sihorn za ulogu narečene Kerol) dolaze kao meritokratski sasvim logičan, pravičan i prirodan sled stvari i događaja.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 88 – februar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
