Prva dobra vest – nakon protesta dela ruskih filmskih kritičara i tamošnje LGBTQ zajednice, u ruskim bioskopima (u Moskvi i većim gradovima) je u distribuciju puštena integralna, necenzurisana verzija ostrvskog filma „Supernova“, naravno, sa Kolinom Firtom i Stenlijem Tučijem u ključnim ulogama. Preciznije govoreći, u film su vraćene cenzorski štrihovane tri minute iz izvorne verzije, one tokom kojih par neuspešno pokušava da vodi ljubav. Dakle, vlasti su makar povremeno i dalje reaktivne prirode, znaju (doduše, na suštinskim sitznicama) izađu u susret i tako drugoj strani daruju barem kratkoročnu iluziji nekakve pobede. Pirove ili ne – to ionako već stvarnosna dimenzija pokazuje na dnevnom nivou.

Druga dobra vest – narečena „Supernova“ je, ukupno, u celini gledano i odmeravano, vrlo dobar, ljudski dobar film. Pa još i značajan, i to ne samo unutar koordinatnog sistema kvir filma, kome ovo ostvarenje svakako i nesporno u svim svojim idejnim i značajskim aspektima pripada. Značajan jer pokazuje da je i dalje moguće (pa čak i u okviru ovih pogubnih pandemijskih okolnosti kada je prikazivački/bioskopski život skorije nastalih filmova krajnje eluzivna kategorija!) pred publiku stići i ponuditi joj film koji već u samom startu procene i verbalizovane analize njegovih sveukupnih ili pojedinačnih dometa ima biti pohvaljen na račun dosta toga relevantnog; „Supernova“ je ozbiljan, zreo, zauman, implikacijama bogat film koji se obraća odrasloj i zahtevnijoj publici, a koji se u potpunosti bavi jednim važnim pitanjem – pitanjem dugovečnih kvir odnosa kada dođe do bolesti, urušavanja tela i/ili uma, kada je (sa sve dodatnim teretom drugosti kao gotovo pa zasebnom egzistencijalnom kategorijom) potrebno sačuvati dostojanstvo i pribrano a empatično krenuti put neumitnog. Na planu samog zapleta, da pojednostavimo, „Supernova“ kreće od priče o Semu i Taskeru, i dalje bliskim i brižnim partnerima, – i tako dugi niz godina i decenija, koji u svom starom kamperu putuju preko Engleske kako bi posetili prijatelje, porodicu i mesta iz zajedničke prošlosti. Pritom, kako je Taskeru pre dve godine dijagnostifikovana demencija, vreme koje tom prilikom provode i koje će provesti zajedno, zapravo predstavlja ono najznačajnije što njih dvojica imaju.

ČITAJTE:  Iz filmske queer prošlosti: Evolucija jedne uvrede u retrovizoru

„Supernovu“ su na tom podužem putu ka široj (naravno, imajući u vidu ove planetarne životne neuslove, kakvoj, takvoj) distribuciji pratili su ushićeni hvalospevi, čak i bezrezervni hvalospevi, što, pak, na prvom mestu govori koliko je srodnih filmova sličnih dometa na uzorku poslednjih nekoliko godina sramotno i nedopustivo malo. Sasvim prirodno, i „Supernova“ po scenariju i u režiji Herija Mekvina, mahom glumca mlađe generacije, kome je ovo tek druga u nizu celovečernjih filmskih režija, time je zasijala jačim i ubedljivijim sjajem, te je ovaj suštinski mali (u najboljem značenju te odrednice) film iskočio iz prvobitnih mu okvira i dobacio i do glasnih pominjanja u kontekstu priča o sasvim, zasluženim nominacijama za Oskara i ostale prestižne i referentne filmske i esnafske nagrade. „Supernova“, premda na dobrom i pouzdanom tragu Woke kulture kada je reč o novopridošlim ideološkim preferencama Američke akademije filmskih umetnosti i ostalih sličnih „tela“ ipak nije dobacila do kote nominacija za Oskara; međutim, teško da može biti iole smislenijeg i ubedljivijeg spora da bi suprotan ishod bio zasluženo priznanje za ono što su u slučaju „Supernove“ postigli i pred oči i umove gledateljstva izneli uvek pouzdani i nepogrešivo nadahnuti Kolin Firt i Stenli Tuči za svoje vanserijske kreacije brižnog i sluđenog Sema i, reklo bi se, iznuđeno žovijalnog Taskera, obojice na rubu ozbiljnog, gotovo pa opipljivog egzistencijalnog očaja usled skorog rastanka.

Iako u svom izrazu posve konvencionalan, ovaj britanski film pleni tom nenametljivom vizuelnom ispoliranošću, koja ipak ne odskače od zauzdanog melanholičnog i splinastog tona filma (tona u smislu dominantne atmosfere koju reditelj i saradnici nastoje da izgrade i prikažu), a doda li se tome i uverljiva toplota koja definiše odnos dvojice glavnih junaka, kao i njihove „bočne“ odnose sa prijateljima i članovima porodice koje posećuju u tom poslednjem naletu ipak brižno kontrolisanog avanturizma, dolazi se do sveukupnog neporecivo povoljnog krajnjeg utiska o ovom ostvarenju. Onda puno ni ne mari što bi na samom kraju ovog prikaza mirne duše mogla da ide i ne toliko dobra vest – „Supernovi“, uz dužno poštovanje i zahvalnost autorima za sve valjano u ovom ostvarenju, ipak nedostaje zamaha i autorskog poriva za odvažnijim zahvatima i rešenjima da bi bila istinski odličan film. Međutim, i ovakva kakva je, „Supernova“ zadovoljava i možda u smislu ne preterano bučnog i nametljivog ledolomca trasira put i oslobodi i proširi manevarski prostor za one koji će po toj osnovi biti kadri za više nesvakidašnjije nego što je to bio Heri Mekvin u ovom svom, da ponovimo, da zabune ne bude, ovom vrlo dobrom i sasvim zadovoljavajućem film. Najposle, i Tom Ford bi mogao da iznova pokuša da nas očara, jer ima nas podosta koji poodavno čekamo na nešto savršeno kao što je bio njegov „Samac“ (A Single Man) po Išervudovoj prozi, a takođe sa Kolinom Firtom na čelu metaforičke glumačke kolone.

ČITAJTE:  Gorden Kej: Otišao je naš Rene

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 59 – april 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.