Skupštinski Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova organizovao je u maju okrugli sto na kome su bile predstavljene javne politike u oblasti zaštite prava i poboljšanja kvaliteta života LGBT osoba. Javne politike su deo projekta “LGBT put do institucija – premošćavanje jaza”, koji ima za cilj uspostavljanje održive i trajne saradnje između LGBT organizacija i institucija relevantnih za zaštitu ljudskih prava. Taj projekat je vodio Mladen Antonijević Priljeva. On je diplomirao diplomatiju i međunarodne odnose, a magistrirao međunarodno javno pravo i pravo ljudskih prava. Skoro deset godina radi na demokratizaciji i zaštiti ljudskih prava, a poslednje tri godine radi kao projektni menadžer u Forumu za etničke odnose gde vodi LGBT program.
Šta nam možete reći o procesu izrade javnih politika?
Projekat je imao za cilj uspostavljanje održive i trajne saradnje između organizacija civilnog društva i državnih institucija, ali na jedan depolitizovan, demitologizovan i sistematizovan način koja je zasnovana na relevantnim i dostupnim podacima koji se u ograničenom obliku mogu koristiti kao smernice za adekvatne reformske procese.
Potreba na koju smo želeli da odgovorimo je u sustini jednostavna, a ogleda se u manjku objedinjenih i relevantnih informacija o položaju LGBT osoba predstavljenih na način koji je pristupačan institucijama, te relevantan za donošenje odluka na institucionalnom nivou. Naime, pre ovog procesa donosiocima odluka zaista nije bilo lako da se adekvatno informišu o potrebama i problemima LGBT građana u oblastima njihovog interesovanja ili stručnih kompetencija, gde su bili primorani da konsultuju čitav niz dokumenata različite forme i sadržaja koji opet nisu pokrivali ili ne na adekvatan način, neke od ključnih tema za LGBT zajednicu. Same politike je izradilo devet organizacija koje se smatraju „liderima“ u oblasti zaštite ljudskih prava gde se njih pet isključivo bavi LGBT tematikom. Posle inicijalnih nacrta, politike su prezentovane stručnoj i široj javnosti na okruglim stolovima u Skupštini Srbije a potom potvrđene na završnoj konferenciji. Važno je napomenuti da je set ovih dokumenata, koliko toliko nastao u demokratskom konsultativnom procesu što nije karakteristično za slične proizvode. Takođe, stepen konsenzusa koji je postignut među različitim akterima oko predloga javnih politika je zaista nesvakidašnji i treba se iskoristi za implementaciju predloženih mera. Dalji koraci razvoja politika i njihova implementacija ostaje na organizacijama koje su učestvovale u njihovom stvaranju te kojima je ustupljeno pravo apsolutnog raspolaganja sadržajem.
Važno je napomenuti da predlozi javnih politika obrađuju većinu problema sa kojima se susreću LGBT građani, ali nikao ne reprezentuju sve probleme i potrebe. Predlozi su samo početak nečega što posmatramo kao profesionalizaciju LGBT sektora te se iskreno nadamo da će sledeće verzije biti sadržajno potpunije, gde će se posebno pozabaviti preostalim temama.
Koje su preporuke proizašle iz tih javnih politika?
Preporuka zaista ima mnoštvo, jer su obrađene oblasti vladavine prava, zbrane diskriminacije, bezbednosti, socio-ekonomske stabilnosti, zdravlja, obrazovanja, kulture i pitanja trans* osoba te stoga nije moguće predstaviti ih u ovom formatu. Ipak, lista prioriteta je uručena predsedniku Odbora za ljudsku i manjinska prava i ravnopravnosti polova Skupštine Srbije gde se između ostalog zahteva izmena člana 21 Ustava (zabrana diskriminacije) kao bi se uvrstilo eksplicitno navodjenje seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Potom se zahteva da Strategija policije u zajednici, koja je u korelaciji sa Strategijom nacionalne bezbednosti, a za cilj ima da uklanja pretnje po bezbednost građana uvrsti na poseban način delovanje u smeru poboljšanja bezbednosti LGBT građana. Zahteva se sveobuhvatan pristup u borbi protiv diskriminacije kao i hitna primena Akcionog plana za borbu protiv diskriminacije koji već kasni sa primenom. Takođe smo tražili hitno obezbeđivanje izvršavanje prava koja proističu iz dugoročnog zajedničkog života kao i hitnu reakciju države po pitanju lokalizovane HIV epidemije u smeru usvajanje strategije, akcionog plana i nastavka programa anonimnog i poverljivog testiranja. Posebno smo obratili pažnju na potrebu za pravnom regulacijom promene pola i pravnog prepoznavanja rodnog identiteta gde smo stanovišta da trans* osobe žive u apsolutnom pravnom vakumu bez ikakve zaštite. Na kraju tražili smo ohrabrivanje institucija kulture u smeru prikupljanja, dokumentovanja i proizvodnje LGBT kulturnih sadržaja.
Predsednik Odbora Skupštine Srbije za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Meho Omerović izjavio je nakon te konferencije da LGBT zajednica spada među najdiskriminisanije grupe. Da li se slažete s tom ocenom, zašto je to tako i kako rešiti taj problem?
LGBT zajednica, u odnosu na dostupne podatke definitivno spada u najdiskriminisanije i ugroženije grupe. Ovde je takođe važno napomenuti da svako pogađanje oko toga kome su više ili manje ugrožena prava je nestručno i neumesno, a pogotovo ako se krećemo u okvirima tradicionalno ugroženih grupa. Stoga neću ocenjivati prvu i drugu pratilju ili mis kršenja ljudskih prava, već ću samo reći da tradicionalno ugrožene grupe kao što su osobe sa invaliditetom, Romi ili LGBT, između ostalih, trpe česte povrede svojih prava u kontinuitetu. Tačnije, nije mi poznata nekakva studija koja bi mi dala za pravo da ocenim ko je prvi, drugi, a ko treći po kršenju prava, kako to često čujemo u javnosti. Takođe bi valjalo uputiti apel LGBT zajednici da prijavljuje apsolutno svaki postupak za koji smatraju da predstavlja neravnopravan tretman i/ili koji je naneo štetu, jer dostupnost podataka pa čak i anonimnih nam omogućava da stvorimo objektivnu sliku o stanju LGBT zajednice na osnovu koje možemo delovati u smeru koji je zaista potreban samoj zajednici.
Što se tiče razloga za ovakvo stanje, pojedinačno njih je zaista mnoštvo i zahtevaju poseban tekst. Uopšteno posmatrano odgovor je vrlo jednostavan, a ogleda se u činjenici da niko nije dobro radio svoj posao, jer u suprotnom videli bi merljive promene u okviru dostupnih statističkih podataka, gde ovde pretežno mislim na podatke o socijalnoj distanci koji se već par godina ne menjaju. Ovaj loš posao se ogleda u tome da institucije često odbijaju da ispune i minimum obaveza propisanih zakonom gde izostaje suštinsko delovanja već se sve svodi na ritualni politički narativ. S druge strane organizacije civilnog društva se nalaze u multipolarnom stanju rastrgnute između svoje socio-ekonomske stabilnosti, potom pritiska da sarađuju sa institucijama, ograničenih inovativnih ideja usled manjka protoka novih ljudi kao i rezigniranost LGBT zajednice. Na kraju sama LGBT zajednica mora se što pre konsolidovati jer ne postoji marginalizovana društvena grupa za čija se prava izborio neko drugi.
LGBT organizacije su se skoro ujedinile i potpisale zajedničku platformu. Organizacija iz koje vi dolazite je napustila taj proces. Zašto?
Prepoznata je potreba za udruživanjem svih organizacija koje u merljivom obimu rade na LGBT pravima zarad stvaranja realne i percipirane političke moći, potom strateškog i udruženog pristupa u rešavanja problema LGBT građana kao i preko potrebne profesionalizacije samog sektora. Naravno, da bi se ispunili ovi ciljevi bilo je potrebno ispuniti neke pretpostavke kao što su to da platformi treba da pristupe sve ili skoro sve organizacije, a pogotovo one koje su zaratile među sobom, potom je bilo važno da organizacije definišu zajedničke ciljeve koji reflektuju potrebe zajednice i koji prevazilaze međusobna sporenja te da samovoljno, u dobroj nameri i bez pritiska pristupe ovom dokumentu kao izrazu volje i spremnosti na reforme unutar samog sektora. Ove pretpostavke nisu bile ispunjenje, a proces udruživanja oko platforme je u potpunosti bio uzurpiran parcijalnim interesima kako LGBT tako i ne-LGBT organizacijama koje su pomagale proces udruživanja. Vršen je nesvakidašnji pritisak na organizacije da pristupe platformi po svaku cenu i čim pre, za šta nije bilo objektivnih razloga. Organizacije u ovom procesu su počele da se grupišu, ciljevi platforme postaju efemerni, a broj ne-LGBT organizacija je toliko narastao da ih je u jednom trenutku bilo isto ili približno isto kao i LGBT organizacija. Uvidevši da ne možemo garantovati kvalitet ishoda procesa, te da se sam proces pervertirao do te mere da će samo zabetonirati trenutno stanje unutar sektora, kao i to da se o samoj zajednici nije mnogo razgovaralo, bilo smo primorani da povučemo podršku procesu i to kao idejni stvaraoci samog procesa. Naše povlačenje je za efekt imalo i istupanje nekoliko organizacija, te privremeno obustavljanje procesa pregovora do momenta kada je grupa organizacija odlučila da samostalno nastavi proces bez mešanja ne-LGBT organizacija, što smo mi pozdravili i prethodno ohrabrivali. U daljem samostalnom procesu, isprepletanog sličnim obrascima delovanja, nije bilo značajnijih promena, jedan deo organizacija ostaje u procesu, drugi istupa ali se zato vraćaju sve ne-LGBT organizacije.
Šta možete da nam kažete o toj platformi?
Ako uzmemo u obzir sve prethodno, postaje jasno da platforma ne služi svrsi koja je proklamovana u samo tekstu dokumenta, šta više polarizuje sektor na organizacije koje su potpisale platformu i one koje nisu te usled nedostatka apsolutnog minimuma demokratskog procesa za efekt je imala cementiranje postojećeg konflikta. Važno je napomenuti još par elemenata koji demonstriraju (ne)kvalitet procesa udruživanja oko platforme, jer je sam proces jedina garancija implementacije ovog dokumenta u praksi. Naime grupa organizacije, po njihovim recima, nije ni kontaktirana da se izjasni o pristupanju platformi pre potpisivanja, iako su od početka učestvovala u procesu. U platformi se nalaze dve organizacije koje dele istu kancelariju, vode ih isto dvoje ljudi, tačnije, razlikuju se samo na nivou formalno pravne registracije, ali zato u platformi nose dva odvojena glasa gde je ova legitimna problematika bila tačka sporenja i tokom ranijih pregovora. Takođe nailazimo i na organizaciju o čijim aktivnostima nema podataka te koja nema svoju zvaničnu prezentaciju, ali se zato našla u platformi sa pravom glasa. Na kraju, jedna od organizacija istupa iz platforme svega nekoliko dana po potpisivanju, jer im je, po njihovim rečima, na samom činu potpisivanja dat dokument iz koga su izostavljeni određeni delovi teksta koji su naknadno ubačeni bez njihove saglasnosti, a koji se odnose na upliv ne-LGBT organizacija u platformu. Ovaj proces je vodila organizacija Labris.
Koliki je uticaj međunarodnih organizacija na rad i prioritete srpskih LGBT organizacija?
Sa sigurnošću mogu da tvrdim da je uticaj međunarodnih subjekata na rad organizacija minimalan, šta više međunarodna zajednica bi bila jako srećna ako bi mogla bar malo da konsoliduje aktivnosti sektora. Problem koji uviđam na relaciji organizacija i međunarodne zajednice se ogleda u nerazumevanju poruka koje šalje međunarodna zajednica, te koje se po mom mišljenju tumače površno, a njihove poruke pretežno idu u smeru želje za profesionalizacijom i konsolidacijom u sektoru što je realna i legitimna potreba. Sa druge strane, organizacije će menjati prioritete rada u odnosu na prioritet finansiranja kako bi održale svoj rad, te stoga kada pogledamo aktivnosti organizacija videćemo da se one bavi svim i svačim. Takođe, međunarodna zajednica će svoju podršku u velikoj meri formirati u odnosu na izveštaje organizacija tako da za efekat imamo začarani krug u kome se kaže jedno, čuje drugo, radi treće, a treba nešto četvrto.
Vi dolazite iz ne-LGBT organizacije koja je duže vreme sarađivala sa LGBT organizacijama. Koje su vaše impresije o stanju u tzv. LGBT sektoru?
Iskustvo je svakako podeljeno, sa jedne strane smo bili prijatno iznenađeni poznavanjem problematike na kojoj smo zajedno radili, integritetom i profesionalnošću jednog broja organizacija, dok smo sa druge strane iskusili gorke momente. Lekcije koje smo naučili su neprocenjive, razjasnili smo sebi i drugima mnoge nedoumice i sada više nego ikada možemo formirati procese koje sustinski odgovaraju na potrebe zajednice.
Već duže vreme na LGBT aktivističkoj sceni nema novih aktivista. Kako vi vidite tu situaciju i kako motivisati mlade ljude da se aktivnije uključe u borbu za LGBT prava?
Ovakvo stanje traje već godinama i okarakterisano je odbijanjem mnogih pojedinaca da se priključe već postojećim procesima kao i rastućim jazom između LGBT zajednice i organizacija. Ovde je stvar vrlo jednostavna jer problemi koji trenutno vladaju nisu i ne smeju da budu teret novih generacija stoga apelujem na sve pojedince ili grupe koje žele i mogu da doprinesu poboljšanju prava LGBT zajednice da to urade ne obazirući se na trenutne obrasce i probleme. Motivacija već postoji, a nova lica treba samo ohrabriti da krenu novim, svojim putem, a ne siliti ih da se priključe već postojećim grupa ako to jasno odbijaju. Verovanja sam da jedan profesionalac ili grupa njih koji su poštovani u svojim oblastima rada, koristeći svoje profesionalne kapacitet, a ne primarno svoje lično svojstvo, mogu doprineti više nego organizacije pojedinačno.
Razgovarao: Predrag M. Azdejković
