Madona se vratila u vrhunskoj formi sa svežim i iskrenim dens albumom koji nije samo njen najbolji u poslednjih dvadeset godina, već i istinski važan dodatak njenom bogatom muzičkom opusu. Šta bi značilo kada bi Madona objavila svoj najbolji album u poslednjih dvadeset godina? Iskreno, lestvica nije bila postavljena naročito visoko.
Kako sama objašnjava, trilogija albuma koja se danas smatra najnižom tačkom njene karijere – MDNA (2012), Rebel Heart (2015) i Madame X (2019) – nastala je kao posledica katastrofalnog „360“ ugovora sa kompanijama Live Nation i Interscope. Taj ugovor ju je odvojio od izdavačke kuće Warner, sa kojom je sarađivala gotovo tri decenije, i ozbiljno ograničio njenu kreativnu slobodu.
Godine 2018. javno je pokazala koliko je bila frustrirana. U komentarima ispod objave svog dugogodišnjeg menadžera Gaja Ozerija, povodom godišnjice albuma Ray of Light, napisala je:
„Sećate li se vremena kada sam stvarala albume sa drugim umetnicima od početka do kraja i kada mi je bilo dozvoljeno da budem vizionarka, umesto da odlazim u kampove za pisanje pesama gde niko ne može da zadrži pažnju duže od petnaest minuta?“
Poslednjih petnaest godina predstavljale su jedan od najtežih perioda u Madoninoj karijeri. Tabloidi, koji su je još sa 35 godina podrugljivo nazivali „babom“, sada su je ismevali zato što pokušava da zadrži mladost koju su joj ranije zamerali što gubi.
Neke od Madoninih najboljih pesama nastale su upravo kao odgovor na napade. Dovoljno je setiti se pesme „Human Nature“, napisane nakon burnih reakcija na knjigu Sex, sa danas već kultnom porukom: „Express yourself, don’t repress yourself.“
Međutim, bez pravog kreativnog okruženja, Madona je godinama objavljivala pesme koje su zvučale nezgrapno, mračno i bez jasne inspiracije, sa naslovima poput „Gang Bang“ i „Killers Who Are Partying“. Bilo je povremenih trenutaka briljantnosti, ali je veći deo njenog rada tokom prethodne decenije otežavao svaku ozbiljnu tvrdnju da njeni kritičari greše kada govore da pravi generičnu i bezvoljnu muziku.
Zasluge za CONFESSIONS II, Madonin petnaesti studijski album i svojevrsni nastavak njenog izuzetno uticajnog izdanja Confessions on a Dance Floor iz 2005. godine, predstavljaju snažan odgovor na takve kritike. Čak devet od ukupno šesnaest pesama potpisuju isključivo Madona i Stjuart Prajs, producent koji je bio ključni arhitekta originalnog albuma Confessions. Još četiri numere potpisuju samo Madona, Prajs i gostujući izvođač.
Rezultat nije samo njen najbolji album u poslednjih dvadeset godina – što je, kako autor primećuje, pomalo pokroviteljski nizak kriterijum – već istinski značajno ostvarenje koje se ravnopravno pridružuje njenom najvažnijem opusu. Album priziva sirovu emotivnost i autobiografski karakter njenih remek-dela s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih.
Na CONFESSIONS II Madona i Stjuart Prajs koriste široku muzičku paletu, ali često zalaze na teritorije koje ona nikada ranije nije istraživala. Tu je drhtavi, gotovo orgazmični acid house u pesmi „I Feel So Free“, koja koristi sempl klasika „French Kiss“; energični French touch u numeri „Danceteria“; kao i čežnjivi, emotivni UK garage/2-step zvuk pesme „Fragile“.
Još na početku karijere, upravo je Madonina muzička radoznalost bila jedna od njenih najvećih prednosti – ali i razlog zbog kojeg je teško pronalazila izdavačku kuću. Iako nije imala formalno muzičko obrazovanje, bila je svojevrsni muzički poliglota. Podjednako je volela muziku koja se puštala u njujorškim klubovima kao i freestyle i electro koji su dopirali iz kasetofona na ulicama grada. Upravo zato raznovrsna, pažljivo spojena vizija klupske muzike prošlih decenija koju ona i Prajs donose na CONFESSIONS II deluje kao omaž njenom ranom muzičkom sazrevanju.
Prajs nikada nije krio koliko mu znači saradnja sa Madonom. Ona ga je početkom dvehiljaditih izvukla iz anonimnosti angažujući ga na turneji Drowned World, a potom i na albumu Confessions on a Dance Floor, što mu je kasnije otvorilo vrata saradnje sa Kajli Minog, grupom The Killers i Duom Lipom.
Njegovo divljenje prema Madoni oseća se u gotovo opsesivnoj pažnji posvećenoj detaljima na ovom albumu. To se čuje u kratkom rocksteady prelazu u pesmi „Danceteria“, u diskretnim referencama na albume Erotica (u numeri „My Sins Are My Savior“), Bedtime Stories (u „Betrayal“) i Ray of Light (u harmonijskom sledu pesme „L.E.S. Girl“), pa čak i u činjenici da je ovo možda prvi Madonin album posle mnogo godina na kojem njen glas nije zatrpan preteranom digitalnom obradom.
Naravno, ne morate biti Stjuart Prajs da biste napravili nekoliko dobrih house i disco bitova, prepustili Madoni da napiše melodije i otpeva ih, i bili gotovo sigurni da će rezultat biti njen najbolji album u mnogo godina. (Zašto MDNA, sa svojim EDM zvukom, nije uspela? Zato što je Madonina klupska muzika oduvek bila društvena, seksualna i emotivna, dok je hladna, sterilna i agresivna estetika EDM-a – koliko god imala svoje mesto – potpuna suprotnost onome što Madona najbolje radi.)
Međutim, ono što CONFESSIONS II čini znatno boljim, slojevitijim i daleko zadovoljavajućim albumom jeste snažna autobiografska nit koja se provlači kroz gotovo svaku pesmu.
Madona je objasnila da je ovaj album izrastao iz scenarija za biografski film koji je godinama pisala za studio Universal, ali koji je na kraju odložen. Zahvaljujući tome nastala je pesma „Danceteria“ – izuzetno zabavna kombinacija razigranog diska, prljavog electroclasha i zavodljivog French toucha – u kojoj se priseća svojih početaka, kada je demo snimke doslovno gurala u ruke di-džejevima u legendarnim njujorškim klubovima Roxy, Paradise Garage i Danceteria, po kojem je pesma dobila ime.
U tekstu gotovo u dahu pominje neke od najvažnijih ličnosti iz sopstvene biografije, ali i iz istorije njujorške umetničke scene osamdesetih godina: Marka Kaminsa, di-džeja koji je prvi podržao njene pesme; Debi Mazar, tada devojku koja je radila na liftu u klubu, a kasnije postala poznata glumica; stilistkinju Maripol, zaslužnu za izgled omota albuma Like a Virgin; kao i slikara Žana-Mišela Baskijata, jednu od velikih ljubavi koje joj je život odneo.
Madona u pesmi usput pominje grupu The B-52’s, priseća se portorikanskih mladića koji su je, kako peva, „izluđivali“, nakratko citira i Lua Rida, a cela pesma odiše uzbuđenjem, haotičnom energijom i euforijom koju donosi prvi odlazak u noćni klub.
Istovremeno, „Danceteria“ predstavlja potpuno novu teritoriju u Madoninom stvaralaštvu. Sve do retrospektivne turneje Celebration iz 2023. godine uporno je odbijala nostalgiju i retko se vraćala sopstvenoj prošlosti.
Potpuna suprotnost toj pesmi jeste završna numera albuma, „L.E.S. Girl“.
To je sanjiva uspavanka u kojoj kombinacija ritam-mašine i nežne gitare – koliko god to možda zvučalo neočekivano – podseća na rane radove benda Beach House. Pesma je prožeta nežnošću kakva se retko može čuti u Madoninoj muzici.
Ovoga puta ne peva o klubovima, već o onome što se dešavalo kada bi se svetla ugasila: o borbi da plati kiriju, o pohabanoj odeći koju je nosila i svakodnevnom preživljavanju.
Stihovi deluju kao da dolaze iz mnogo dubljeg i ranjivijeg mesta nego što je to slučaj u većini njenih pesama:
Svirao je gitaru na Sent Marks Plejsu.
Imao je lice Marlona Branda.
Nokti su mu bili nalakirani u istu boju kao čizme.
Izbeljena kosa, tamni izrastak.
Način na koji Madona završava pesmu, neprestano ponavljajući stih „everything fades away“ („na kraju sve nestaje“), odražava svest o tome koliko je prijatelja, članova porodice, saradnika i ljubavnika izgubila prerano.
Ipak, „L.E.S. Girl“ ostavlja utisak pesme koja je duboko povređena, ali potpuno otvorena prema slušaocu – možda otvorenija nego što je Madona ikada zvučala na nekom svom albumu.
„L.E.S. Girl“, zajedno sa četiri pesme koje joj prethode, daje potpuno novo značenje prvim dvema trećinama albuma.
Pesme poput „Love Sensation“ i „Love Without Words“ opsednute su ljubavlju i njenom isceljujućom snagom, što na prvi pogled deluje prilično neobično za Madonu. Tokom većeg dela svoje karijere odbacivala je ideju da pop zvezda treba da bude figura koja spaja ljude i donosi utehu. Umesto toga, gradila je spektakle poput originalne turneje Confessions, na kojoj je svet prikazan kao opasno, haotično i nepredvidivo mesto.
Međutim, poslednjih pet pesama na albumu gotovo u potpunosti posvećene su smrti i traumama koje se prenose kroz porodicu. Tek tada postaje jasno zašto su ranije pesme toliko uporno govorile o ljubavi, nadi i mogućnosti izlečenja.
Jedan od najpotresnijih trenutaka albuma je „Fragile“, nežna i emotivno ranjiva pesma u kojoj Madona, čini se, peva o svom složenom odnosu sa bratom Kristoferom, koji je preminuo tokom nastanka albuma.
Nasuprot tome, „Betrayal“, hipnotična trip-hop numera prožeta mračnom atmosferom, govori o njenoj pokojnoj maćehi. Ispod prividne hladnoće krije se dubok, dugo potiskivan bes.
Peva:
Izdala si me.
Zarobila si me.
Zajedno smo do samog kraja.
Vrhunac albuma možda ipak predstavlja „The Test“, duet sa njenom ćerkom Lolom Leon.
U toj pesmi Madona ćerku ponovo oslovljava nadimkom „Little Star“, istim onim kojim joj se obraćala još na albumu Ray of Light.
Rezultat je jedan od najiskrenijih i najpotresnijih trenutaka u njenoj čitavoj diskografiji.
Peva:
Little Star, pokušala sam da te stavim na pijedestal.
Ti nikada nisi tražila sva ta blještava svetla.
Nisam razmišljala koliko bi to moglo da te optereti.
Niti koliko bi moglo da te boli.
Stjuart Prajs je objasnio da je kontinuirani miks albuma CONFESSIONS II – kao i na originalnom Confessions on a Dance Floor – bio deo Madonine jasne namere. Želela je da napravi album čije pesme neće lako završavati izdvojene na plejlistama poput „Friday Night Vibes“, već delo koje se sluša kao jedinstvena celina.
Taj buntovni duh oseća se tokom čitavog albuma.
Vraćajući se intuiciji i samopouzdanju koji su obeležili njena najbolja izdanja – pristupu zasnovanom na uverenju „znam šta radim“ – Madona nije napravila samo pristojan povratnički album, već zaista izvanredno ostvarenje. Ono poseduje svu pop inteligenciju, osećaj za melodiju i emocionalnu složenost koji su krasili njena najveća dela.
Možda je upravo ona izmislila i usavršila ideju neprestanog pop preporoda. Ali ako je suditi po CONFESSIONS II, ovo bi mogao biti njen najimpresivniji povratak do sada.
Piše: K.M.
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
