Bio je to jedan od onih letnjih dana kada vam se čini da se vazduh ne pomera. Francusku je pogodio snažan toplotni talas, a Strazbur nije bio izuzetak. Uprkos visokim temperaturama, u crkvi Saint-Guillaume, jedinoj LGBTQIA+ crkvi u Francuskoj, okupili su se novinari, urednici, umetnici i aktivisti iz različitih evropskih zemalja kako bi razgovarali o slobodi izražavanja i budućnosti kvir kulture.
Na poziv direktora kulturnog centra Saint-Guillaume, Cyrila Pallauda, imao sam čast da kao urednik magazina Optimist iz Srbije održim predavanje u okviru European Days of Invisibility, manifestacije održane tokom Meseca ponosa. Tema mog izlaganja bila je „Opstanak štampanih kvir magazina u Evropi“.
Pre nego što sam govorio o sadašnjosti, vratio sam publiku više od jednog veka unazad.
Istorija LGBT medija nije počela društvenim mrežama, pa čak ni savremenim magazinima. Počela je 1896. godine u Berlinu, kada je pokrenut Der Eigene, prvi poznati homoseksualni časopis na svetu. Osnovao ga je Adolf Brand, a časopis je kombinovao književnost, filozofiju, umetnost i političke tekstove, često inspirisane idejama individualizma i slobode. U vremenu kada je homoseksualnost bila kriminalizovana i stigmatizovana, samo postojanje ovakvog časopisa predstavljalo je čin izuzetne hrabrosti i otpora.
Početkom 20. veka, Berlin je postao jedno od najvažnijih središta rane LGBT kulture. Tokom Vajmarske republike, između dva svetska rata, razvila se bogata i raznovrsna kvir štampa. Pojavili su se magazini poput Die Freundin, jednog od prvih lezbejskih časopisa na svetu, kao i publikacije poput Die Freundschaft i Der Kreis.
Posebno mesto zauzima Die Freundschaft (1919–1933), jedan od prvih gej magazina koji je bio široko dostupan na kioscima. Ono što ga je izdvajalo bila je razvijena rubrika ličnih oglasa – svojevrsna preteča današnjih aplikacija za upoznavanje. U vremenu kada su javni prostori za LGBT osobe bili ograničeni ili opasni, ovi oglasi su omogućavali ljudima da se povežu, upoznaju i izgrade zajednicu. Upravo zbog njihove popularnosti i uticaja, časopis je više puta bio na meti cenzure i zabrana.
Za razliku od berlinskih publikacija koje su ugašene dolaskom nacista, Der Kreis je nastavio da izlazi u Švajcarskoj i tokom Drugog svetskog rata, postavši jedan od najvažnijih međunarodnih gej magazina sredinom 20. veka. Objavljivan na više jezika – nemačkom, francuskom i engleskom – povezivao je čitaoce širom Evrope i sveta. Njegov sadržaj bio je pažljivo balansiran između umetnosti, književnosti i diskretnih društvenih informacija, što mu je omogućilo da opstane u represivnim vremenima. O značaju ovog magazina svedoči i dokumentarni film „Der Kreis“, koji je prikazan i na Merlinka festivalu u Beogradu, podsećajući savremenu publiku na jednu od ključnih etapa u istoriji LGBT medija.
Veliku ulogu u tom periodu imao je i Institut za seksualna istraživanja Magnusa Hiršfelda, koji je bio centar naučnog i aktivističkog rada na polju seksualnosti i rodnog identiteta. Međutim, dolaskom nacista na vlast 1933. godine, ova scena je brutalno uništena. Redakcije su zatvorene, publikacije zabranjene, a Hiršfeldov institut opljačkan i spaljen. Time je prekinut jedan od najvažnijih perioda razvoja rane LGBT štampe.
Nakon Drugog svetskog rata, razvoj LGBT medija nastavio se u drugačijim okolnostima. U Sjedinjenim Američkim Državama, pedesetih godina nastaju prvi organizovani oblici gej i lezbejskog izdavaštva. ONE Magazine, pokrenut 1953. godine, bio je prvi nacionalni gej časopis u SAD i odigrao je ključnu ulogu u borbi za slobodu govora. Američka pošta je odbijala da distribuira ovaj magazin, smatrajući ga „nemoralnim“, što je dovelo do sudskog procesa koji je završio pred Vrhovnim sudom SAD. U slučaju ONE, Inc. v. Olesen iz 1958. godine, sud je presudio u korist magazina, čime je potvrđeno da sadržaj namenjen LGBT zajednici ne može automatski biti proglašen opscenim. Ova odluka postala je jedan od ključnih trenutaka u istoriji slobode štampe i otvorila je prostor za dalji razvoj LGBT medija.
The Ladder, koji je pokrenula organizacija Daughters of Bilitis 1956. godine, bio je prvi široko distribuirani lezbejski časopis i pružao je ženama prostor za izražavanje i povezivanje.
U isto vreme pojavljuju se i tzv. „physique magazines“, poput Physique Pictorial, koji su formalno promovisali bodibilding i mušku estetiku, ali su zapravo služili kao jedan od retkih vizuelnih prostora u kojem su gej muškarci mogli da prepoznaju sopstvenu želju i identitet. Ove publikacije su često balansirale na granici dozvoljenog, koristeći umetnički izraz kako bi izbegle cenzuru.
Šezdesete i sedamdesete godine, posebno nakon Stounvolske pobune 1969. godine, donele su eksploziju LGBT štampe. Nastaju brojni aktivistički bilteni, novine i magazini koji otvoreno govore o pravima, diskriminaciji i političkoj borbi. Publikacije poput Gay Sunshine, Christopher Street i mnogih drugih postaju glas nove, vidljivije i politički angažovanije zajednice.
Sedamdesete i osamdesete godine donele su dalji procvat LGBT izdavaštva. Magazinima se pridružuju teme kulture, umetnosti, mode i svakodnevnog života. Istovremeno, kriza izazvana HIV/AIDS epidemijom osamdesetih godina dodatno je naglasila važnost LGBT medija kao izvora informacija, edukacije i solidarnosti u vreme kada su mainstream mediji često ignorisali ili stigmatizovali zajednicu.
Devedesetih godina pojavljuju se veliki komercijalni naslovi poput Attitude, Out, Têtu i mnogih drugih, koji dostižu stotine hiljada čitalaca i postaju važan deo globalne medijske scene. Francuski magazin Têtu osnovao je Pjer Berže, dugogodišnji partner Iva Sen Lorana, sa idejom da Francuska dobije snažan, moderan i vidljiv gej magazin. Međutim, uprkos velikom uticaju i prepoznatljivosti, magazin se suočio sa ozbiljnim finansijskim gubicima, zbog čega je Berže odlučio da ga proda. U jednom periodu Têtu je prestao da izlazi u štampanom obliku i nastavio je da postoji samo kao digitalno izdanje, da bi se kasnije ponovo vratio na kioske, prilagođen novim tržišnim uslovima.
Međutim, digitalna revolucija promenila je sve.
Internet je omogućio da informacije putuju brže nego ikada, ali je istovremeno ozbiljno ugrozio štampane medije. Mnogi istorijski LGBT magazini prestali su da izlaze, drugi su se preselili isključivo na internet, a neki su morali da pronađu potpuno nove modele opstanka. Čak su i veliki i uticajni naslovi bili pogođeni finansijskim problemima. Britanski Gay Times, jedan od najpoznatijih evropskih LGBT magazina, prodat je američkim investitorima, što jasno pokazuje koliko je tržište postalo globalno i koliko je teško opstati bez snažnog kapitala.
Simbol tog vremena možda najbolje predstavlja odluka da dva najpoznatija američka LGBT magazina – The Advocate i Out – danas izlaze kao jedno zajedničko štampano izdanje, zadržavajući odvojene uređivačke identitete, ali deleći iste korice i istu ekonomsku realnost.
Danas je broj štampanih LGBT magazina u Evropi znatno manji nego pre dvadeset ili trideset godina. U mnogim zemljama oni više ne postoje ili izlaze samo povremeno. Mnogi nekadašnji mesečnici postali su dvomesečnici ili tromesečnici, pokušavajući da smanje troškove i prilagode se promenjenim navikama čitalaca. U vremenu kada društvene mreže određuju šta ćemo čitati, a algoritmi često nagrađuju senzacionalizam više nego kvalitetno novinarstvo, opstati kao štampani magazin postaje svojevrsni podvig.
Upravo zato sam sa posebnim ponosom govorio o Optimistu.
Ove godine Optimist obeležava 15 godina postojanja. Za to vreme objavljeno je na stotine intervjua, reportaža, književnih prikaza, filmskih kritika i tekstova koji su pratili razvoj LGBT zajednice u Srbiji i regionu. Magazin je preživeo ekonomske krize, promene na medijskom tržištu i digitalnu revoluciju, ostajući veran ideji da LGBT mediji ne postoje samo da bi informisali, već i da bi čuvali kulturu, istoriju i kolektivno sećanje zajednice.
Važno je, međutim, istaći da Optimist nije nastao u potpunom vakuumu. Njegov prethodnik bio je gej magazin Dečko, koji je 2001. godine u Novom Sadu pokrenuo Atila Kovač. Dečko se prodavao na kioscima i izlazio je sve do 2003. godine, predstavljajući jedan od prvih pokušaja da se u Srbiji uspostavi vidljiv i dostupan LGBT štampani medij. Bez tog pionirskog poduhvata, teško je zamisliti da bi kasnije nastao Optimist.
Međutim, iza tog kontinuiteta krije se i druga, mnogo teža strana priče. Od samog početka suočavali smo se sa ozbiljnim finansijskim problemima – i tu se, nažalost, ništa nije promenilo. I danas, petnaest godina kasnije, magazin opstaje u uslovima stalne finansijske nesigurnosti, bez stabilnih izvora finansiranja i uz veliku zavisnost od entuzijazma malog broja ljudi koji veruju u njegov značaj.
Dodatni izazov predstavljaju i političke podele unutar same LGBT zajednice. Zbog političkih stavova mene kao urednika, pojedine LGBT organizacije odlučile su da bojkotuju magazin, što je dovelo do prekida saradnje i smanjenja institucionalne podrške. Neki dugogodišnji saradnici prestali su da pišu upravo iz tih razloga, iako nikada nisu bili cenzurisani i imali su potpunu uređivačku slobodu. Povukli su se iz straha da će zbog saradnje sa Optimistom postati meta javnog prozivanja i kampanja na društvenim mrežama, u atmosferi u kojoj deo aktivističke scene i korisnika interneta spremno koristi praksu javnog sramoćenja i bojkota ljudi zbog njihovih navodnih ili stvarnih veza sa „nepoželjnim“ medijima ili pojedincima.
Situacija je dodatno otežana i time što su pojedine institucije, poput Gete instituta, zabranile distribuciju magazina u svojim prostorima, čime je dodatno sužen prostor za njegovu vidljivost i dostupnost publici iz istih političkih razloga i straha od online prozivanja.
Ipak, uprkos svemu tome, Optimist i dalje postoji. Ima svoje verne pretplatnike koji ga podržavaju iz broja u broj, a online čitanost konstantno raste, što pokazuje da postoji publika koja prepoznaje njegov značaj i želi da ga čita. Upravo ta kombinacija upornosti, zajednice i vere u smisao onoga što radimo omogućava da magazin opstane i u najtežim okolnostima.
Dok sam završavao predavanje u Strazburu, pomislio sam koliko je put dug od berlinskog Der Eigene iz 1896. godine do jednog malog magazina koji već petnaest godina izlazi u Srbiji. Razdvajaju ih države, jezici i epohe, ali ih povezuje ista ideja – da svaka zajednica zaslužuje medij koji će pričati njene priče, beležiti njenu istoriju i ostaviti trag za generacije koje dolaze, ali i isti problemi: borba za finansije, zavisnost od malog broja posvećenih ljudi i stalni pritisci onih koji žele da ućutkaju drugačije mišljenje i cenzurišu.
Piše: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 90 – jun 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
