Danas popularna fraza „šizofrena cepanja“ mogla bi da se primeni i na posleratni Japan. Zbog neuspešnih ratnih napora, zemlja je bila primorana da se, možda po prvi put u istoriji, otvori prema svetu i prihvati drugačija „pravila igre“. Kako to obično biva, sa novim načinom funkcionisanja društva dolaze i nove vrednosti, saznanja i uticaji.
Kinsijev izveštaj koji normalizuje stanovište o raznolikosti seksualnog ponašanja, radovi o polu i rodnom identitetu, naročito oni koje objavljuje psihoanalitičar Robert Stoler, razdvajaju rodni identitet od seksualne orijentacije i govore o transseksualnosti, transvestizmu i odstupanjima od „normalnog“, zatim filozofska analiza mazohizma Žila Deleza, stižu i do Japana u kome, nakon ratne cenzure, ponovo raste zanimanje za „perverzno“.
Brojni domicilni novinski članci, knjige i predavanja „izvode“ japansku seksologiju iz naučnih kabineta i kreiraju široku publiku koja je spremna i voljna da sazna više o željama, devijacijama i raznolikim bračnim i porodičnim odnosima.
Kultura „korporativne zabave“ u kojoj hostese, na mnoge načine, „zabavljaju“ zaposlene, postaje izuzetno popularna, te seksualna kultura poslovnog sveta dodatno normalizuje javni narativ o nečemu što se do tada smatralo za tabu temu.
Sa druge strane, Drugi svetski rat ostavlja dubok ožiljak u japanskom društvu. Osim kolektivnog osećaja krivice zbog razaranja gradova, masovne gladi i gubitka miliona života, posebno bolan deo nasleđa bili su sistemi prinudne prostitucije u kojima su žene iz okupiranih teritorija bile primorane da služe japanskim vojnicima. Nakon poraza ova tema biva potisnuta, što zbog sramote, što zbog nacionalnog identiteta koji bi tek valjalo obnoviti.
Upravo u takvom ambijentu se razvija odnos javnosti prema seksualnosti i seksualnom. Između traume, srama i tišine na jednoj strani i pod pritiskom industrije hostesa i naučno-popularnih dela koji teraju na promišljanje i delanje.
U rascepu ovih protivrečnosti počinje da izvire književnost Taeko Kono u čijim pričama se, kao odjek društvenih previranja, tišina, potiskivanje i fantazija prepliću i razotkrivaju sve one stvari koje društvo nije želelo da izgovori naglas.
Tranziciono društvo u kome su se seksualne želje istovremeno i prećutkivale i reklamirale i gde se od žena očekivalo i da ispunjavaju sve perverzne zahteve zaposlenih muškaraca, ali i da budu uzorne supruge, dobre majke i vredne domaćice, predstavlja milje u kome Kono pripoveda o junakinjama rastrzanim u tom svetu protivurečnosti.
Kroz svoje priče pokušava da dokuči odgovor na pitanje šta znači biti savremena Japanka i gde je granica između intimne žudnje i društvene norme.
Izdavačka kuća Dereta nedavno je, u prevodu Danka Ješića, objavila zbirku „Lov na dečačiće i druge priče“ kojom su obuhvaćene priče koje Taeko Kono piše upravo tokom prelomnih šezdesetih godina.
Kroz hladnu i distanciranu naraciju autorka u porodična četiri zida uvodi sadomazohizam, pederastiju, fantazije o nasilju koje prelazi granice društvenih normi i to čini kroz precizne opise, ali koji su lišeni emotivnih komentara, što svakoj priči daje uznemirujući ton, a kod čitalaca stara nelagodu. Baš kao što bi teme kojima se bavi i trebalo da čine. Dok spoljašnji svet ostaje naizgled miran likovi prolaze kroz najveće drame. Često upravo ono što je nedorečeno ili prećutano u tekstu nosi najveću težinu.
Autorka stvara snažnu, mračnu, šokantnu, ali ne vulgarno senzacionalističku prozu jer i ne piše da šokira već da prikaže unutrašnje stanje likova, psihološku represiju. Tabu teme služe da razotkriju šta se dešava kad ljudi, a posebno žene, žive pod ograničenjima koja ne dopuštaju otvoren odnos prema želji i unutrašnjoj strani psihe.
Kao svojevrsna pobuna protiv ideje da je majčinstvo prirodno i obavezno likovi, bolešću ili sterilnošću, bivaju lišeni roditeljske uloge ili su od nje distancirani. Fantazije od deci, halucinacije i ekstremne sadomazohističke prakse, svedoče da želja žena nije uvek usklađena sa društvenim normama kao i da ono potisnuto uvek nađe način da izbije u nekom obliku.
Tako, recimo, naslovna priča prati Akiko, ženu koja je opsesivno privučena malim dečacima, starima između tri i deset godina i gnuša se devojčica. Njen pogled na decu, kao i ritual kupovine odeće za njih, funkcioniše kao fantazija koja nikada ne postaje realna, ali čitatelju otvara uvid u potisnute slojeve psihe. U, verovatno najjezivijoj, priči „Sneg“ migrene i poremećaji percepcije kod glavne junakinje otkrivaju porodične rane i potisnute uspomene, dok se u priči „Pozorište“, naizgled običan brak pretvara u polje BDSM igara gde ljubav i nasilje postaju nerazdvojivi. Scene dominacija i potčinjavanja i kontrolisane agresije razbijaju binarnu podelu između aktivnog i pasivnog, muškog i ženskog i onoga što se smatra(lo) normalnim i onoga devijantnog.
Priče nisu samo uznemirujuće ispovesti o psihoseksualnoj dinamici moći već i pokušaju da se pređu granice sveta u kome je seksualnost jasno determinisana. Likovi koji biraju „pogrešne“ objekte želje, ritualizuju svoje fantazije ili lutaju između identiteta, pokazuju da heteronormativni okvir nikada nije dovoljan da obuhvati složenost ljudske želje.
Zbog toga Kono danas možemo čitati ne kao autorku koja piše o patologiji, već kao spisateljicu koja svojim junakinjama i junacima daje glas upravo kroz ono što je društvo pokušalo da ućutka. Njene priče otvaraju prostor za zamišljanje odnosa i identiteta koji izlaze izvan granica roda, braka i „prirodnog“ poretka.
U vremenu kada se ponovo raspravlja o telu, moći i različitosti, zbirka „Lov na dečačiće i druge priče“ zvuči iznenađujuće savremeno: kao književni dokaz da je i u Japanu šezdesetih bilo onih koji su umeli da pokažu da je želja uvek veća, tamnija i slobodnija od krutih normi koje je pokušavaju obuzdati.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
