Nisam bio na Prajdu, niti nameravam da idem ubuduće. Razlozi za to su duboko neslaganje sa politikom organizatora koji se već godinama unazad bave Prajdom. Mislim da vode neinkluzivnu, netransparentnu politiku, nikome ne odgovaraju, niti koga za šta pitaju, sami se postavljaju u poziciju legitimnog predstavnika šireg i mnogo važnijeg pokreta, privatizuju tu poziciju i svode interese pokreta na lične, a vrlo jednostrano svaki pokušaj uplitanja, uticanja ili komentarisanja tumače kao napad i neprijateljstvo. Odnos koji imaju prema svima nama koji smo zainteresovani za Prajd je takav da si dobar i poželjan samo ako nekritički prihvataš sve što se uradi, sa čim se ne slažem i ne mogu da podržim. Takođe sam siguran da takav odnos doprinosi rastu nepoverenja što među LGBT osobama, što u široj javnosti, svih onih za koje je Prajd pitanje sloboda i ljudskih prava. Ciljevi i svrha Prajda su takođe upitni, zato što nisu dovoljno jasni, dobro artikulisani i dosledni. Čini se kao da godinama marširamo na isti način i u istom pravcu, bez pravog pomaka i neke evolucije u listi zahteva: šta to hoćemo od sebe, od države, od društva. Meni lično Prajd ništa novo ne nudi; meni ne treba niko ili ništa da me osnaži, već sam osnažen dovoljno da sasvim OK vodim svoj život. Od Prajda očekujem ciljanu političku misiju, gde se s jedne strane radi o kanalu ili alatu za dodatno komuniciranje problema LGBT ljudi i neophodnosti za njihovu punu integraciju u društvo kao jednakih, korisnih članova, a s druge strane kao demonstraciju slobode na udruživanje, okupljanje i kretanje. Estradizacija Prajda, kumstva i upitni umetnički izrazi nisu nešto što me u ovom trenutku interesuje.
Goran Zarić

Ovo je drugi put da sam bila na Paradi ponosa. Govor Mirjane Karanović pre početka šetnje bio je jako dirljiv, šteta što ga je jako malo ljudi kojima je bio namenjen čulo. Imam utisak da je ove godine bilo još manje samih LGBT ljudi iz Srbije nego prethodne, dok su opet najveći broj prisutnih činili novinari, volonteri, strani i domaći aktivisti, strejt saveznici, političari, diplomate i njihovo obezbeđenje. I dalje mi nije najjasniji koncept Prajda gde se pre prolaska kroz policijske kordone učesnicima stavlja žuta traka oko ruke, da bi na izlasku, kada kreneš kući, policija tražila da tu istu traku, kao i zastavicu duginih boja koje su se tokom Prajda delile, skloniš negde “zbog vlastite bezbednosti”. Dakle mogu slobodno da šetam tih sat-dva sa gej zastavicom, ali mi i sama policija preporučuje da je stavim u ranac dok hodam gradom bez njih da me štite. To je suština apsurda i jasan znak da svih ostalih 364 i po dana LGBT ljudi u Srbiji nisu bezbedni. Imala sam ogroman strah, kao i prošle godine, dok sam dolazila i odlazila sa Prajda. Sa istim tim strahom, nekad osvešćenim, a nekad podsvesnim, svakog dana hodam ulicom, kao i svi oni koji su na neki način drugačiji. To je strašan osećaj. Još strašnije mi je što i dalje nemam utisak da se tokom cele godine radi na tome da se ovakvo stanje konstantnog terora i života u simboličkim zatvorima suštinski promeni, pre svega popravljanjem katastrofalne situacije u pravosuđu koje i dalje dopušta da se vinovnicima umanjuju kazne za zločine iz mržnje i da se čak i oslobađaju. Mislim da je borba za pravdu ona koju bi trebalo da vodimo da bi došli do prave slobode.
Lazara Marinković

Već drugu godinu zaredom nisam išao na Prajd. On za mene ne znači ono što je značio 2010. ili očekivajući ga 2014, ili tokom godina između kada je bio zabranjivan. Ovakav Prajd za mene u stvari ne znači ništa. Nisam protiv njegovog održavanja, jer znam par ljudi koji su ove godine prvi put išli i značilo im je. Svakako je uzrok određeno ideološko, čak i konceptualno neslaganje, ali prednjači dubok osećaj razočaranosti koji nosim od Prajda 2014, poslednjeg na koji sam išao, kada se on najednom i vrlo jednostavno završio i nakon toga nije bilo ništa. Pomislio sam: “Zar je ovo sve?” Prajd danas deluje kao (nečija) obaveza, čak ne ni kao ambiciozno rešenje.
Aleksandar Stojaković

ČITAJTE:  Prajd 2010. VS Prajd 2014: Koliko smo napredovali?

Taj dan sam provela sa svojim najmlađim sinom i sa devojkom igrajući se u parku. Prajd na koji je vredelo ići i koji slavi Stounvolski ustanak bio je 25.juna i taj sam organizovala. Na ovom sam bila nepoželjna jer sam bila oficir Vojske Srbije. Baš čudno što u Srbiji nisam dobrodošla na neki Prajd, a u Amsterdam sam bila pozvana da otvorim Prajd kao počasna gošća. To je usud u Srbiji, jer te više priznaju evropski aktivisti od ovih domaćih (ne)aktivista.
Helena Vuković

Ovogodišnji Prajd, izgleda je bio u skladu sa atmosferom koja mu je prethodila – mlaka. Nismo imali od ranog septembra ni neonaciste, ni fašiste, ni one koji sebe nazivaju tradicionalnim da kao prethodnih godina lupaju (u šta god da lupaju), niti da pišu grafite, niti da prete i prebijaju gotovo sistematski po gradu neke iole upitnog izgleda. Pošto Prajd kao i svi skupovi u Srbiji ljude zapravo okuplja ako imamo “protiv” nečega/nekoga da se okupljamo, jasno je što je ove godine šetnja prošla za moj ukus malo mlako. Ujedno, dobro je da je tako. Prajd ne treba i ne sme da generiše masu na osnovu “protiv nekoga/nečega”. Sećam se ulaska na Prajd i dva utiska u prvom minutu, ne vidim aktiviste, ne vidim “saveznike”. Vidim one ljude koje sam hteo svih ovih godina da vidim najviše da su se pridružili povorci – pripadnici zajednice – kako se to kaže i jedan impresivan broj ljudi sa decom. I to mi govori u prilog samo jednoj stvari – manje je straha. I to nije malo. Da, bilo je manje učesnika nego prethodne godine i to je dinamika ovakvih skupova, bilo je i manje policajaca, a više građana koji su mahali sa terasa i onih koji su sedeli po baštama kafića. Umesto rečenice “čekamo naredni”, ovaj put bismo mogli da počnemo da razgovaramo o narednom.
Petar Žmak

Kao i svake godine i ove sam bio učesnik Parade ponosa. Izašao sam na Prajd prvenstveno zbog sebe i zbog svih ljudi u Srbiji koji trpe neki vid nasilja i diskriminacije, a koji zbog straha nisu smogli hrabrosti da izađu i traže zaštitu svojih života i Ustavom zagarantovana prava. Imam utisak da je ovogodišnja Parada ponosa prošla sa najmanje tenzija i čini mi se sa najmanje policije do sada, iako možda grešim, kao što možda grešim u procenama da je ovogodišnja šetnja za razliku od prethodnih, okupila najmanji broj LGBTI osoba. Svi su bili tu, predstavnici državnih i nezavisnih institucija, ambasada, policije pod punom ratnom opremom i u civilu, aktivista iz raznih organizacija civilnog društva, mediji i na kraju što je najvažnije, falili smo mi. Mi, LGBTI osobe zbog kojih se Parada ponosa i organizuje. Sama atmosfera je bila odlična, a solidarnost i podrška među prisutnima je moj najjači utisak, iako smatram da se niko od LGBTI zajednice kao ni organizatori ne mogu u potpunosti osećati srećno i ispunjeno sve dok Parada ponosa izgleda ni manje ni više nego baš kao da smo u “svoja četiri zida” sa prijateljima koji nas podržavaju, jer hodati zatvorenim ulicama bez građana i uz kordone policije je ništa drugo nego baš ta četiri zida protiv kojih ustajemo i šetamo. To nije propust ni organizatora ni LGBTI zajednice već nemoć države da sprovede zakone i obezbedi svakom građaninu ista prava, sigurnost i bezbednost. Kada se Parada ponosa bude održala bez zatvorenih ulica i bez kordona policije, baš kao što se održavaju i svi drugi protesti i parade u ovoj državi, tek tada možemo reći da živimo u slobodnoj i tolerantnoj zemlji u kojoj se poštuju prava svih građana podjednako. Do tada, treba izaći i podržati ne samo LGBTI osobe, već svaku inicijativu i zajednicu koja trpi nepravdu, nasilje i diskriminaciju.
Đurica Stankov

ČITAJTE:  Kome smetaju egzitovi hipici

Bez obzira na ideološke razlike smatram da jeste neophodna sloga u zajedničkim ciljevima LGBTIQ zajednice s tim da nisam prisustvovao Prajdu upravo zbog toga što nisam želeo da budem getoiziran i žigosan. Aktivno doprinosim svojim angažmanom LGBT pokretu zadnjih pet godina i čini mi se da i dalje to nije ona atmosfera koja bi trebalo da bude. Nošenjem žutih traka pljunuo bih na moje pretke koji su iste nosili po logorima kao i na moje prijatelje romske i jevrejske nacionalnosti pa i na samu LGBT zajednicu koja je nosila ružičaste trake. Time bih prisustvovao novoj getoizaciji i izolaciji zajednice ošarenjenu balonima, a ne slobodnoj šetnji i dostojanstvenom protestu. Možda jesam preterano agresivan u komparacijama, ali jednostavno nisam imao želudac za sve to dok je zajednica nezaštićena ostala na udaru pretnji, komentara mržnje i viđenjima heteroseksualne populacije koja sa pravom besni zbog prevelike demonstracije sile policije. Uvek ću biti tamo gde je moja zajednica srećna i slobodna kao na brojnim LGBT manifestacijama i skupovima u zemlji osim, na žalost, Parade ponosa.
Aleksandar Stričević

Atmosfera je bila dobra, sa prozora su nam mahali i jedna žena nam je bacala čokoladne bananice. Čini mi se da je bilo manje ljudi nego prošle godine, ali s druge strane i manje ambasadora i njihove pratnje. Na Trgu, kad su počeli nastupi, većina se ljudi razbežala, verovatno zbog Nataše Bekvalac i kulturfašizma. Neki govori su bili dobri, a neki puni opštih mesta, na primer govori aktivista iz stranih Prajdova. Boban Stojanović i Kristina Kastelec su imali dobre intersekcionalne govore. Najmanje od svega mi se svideo slogan, jer ljubav ništa ne menja, to je liberalno bulažnjenje koje održava status quo i ne adresira prave probleme i prave načine za njihovo rešavanje.
Asja Lazarević

Nisam bio na Prajdu, čak ni činjenica da Nataša Bekvalac peva me nije odvukla. Pošto smatram da je Prajd prvenstveno politički skup, odlazak na taj skup bi smatrao podržavanje političke agende organizatora, a pošto ne znam kakva im je agenda, niti šta su im zahtevi, niti šta oni uopšte rade pre i posle šetnje – ne mogu ni da ih podržim.
Nemanja Marinović

Nisam bila ni na jednoj ni na drugoj. Na Ponosu Srbije ,jer nisam bila u zemlji, a na Prajdu, jer sam imala u tom momentu nekih privatnih stvari i nisam imala vremena. Ali sam zajedno sa još nekim članovima LGBT Srbije učestvovala na tribini u okviru Nedelje ponosa, a vezanoj za LGBT i porodicu. I tribina je zaista bila dobra i posećena. Parada Ponosa je, na žalost, jedini dan od 365 dana u godini, kada su LGBT ljudi vidljivi i to je užasno poražavajuća činjenica, da mi i dalje živimo u društvu koje je izuzetno homofobično i da se LGBT ljudima uskraćuju njihova ljudska prava. Zato su oni, tako uskraćeni za svoja prava, sa razlogom uplašeni jer čim se sazna da su LGBT ostaju bez posla, ili ih se prijatelji i porodice odriču, trpe nasilje na svakom koraku, mentalno, fizičko, seksualno. I zato sa filmom “Just Vivaldi” ispred organizacije LGBT Srbija, počinjemo jednu akciju autovanja, tj. želimo da ljudima iz naše zajednice damo podršku prilikom ovog procesa koji nije ni malo lak. Ali život se ne može živeti u strahu i lažima. I apelujemo na državne institucije da štite prava svih građana bez obzira na bilo koju različitost, jer svi ljudi moraju biti jednaki pred zakonom.
Marija Kiš

ČITAJTE:  Dvostruka stigmatizacija transrodnih osoba

Šta znam, meni je bilo super, ali mi je bila daleko bolja atmosfera na onom Prajdu u junu, iako je manje ljudi bilo, osećala se neka bolja, iskrenija, srećnija energija u masi tada, osećalo se zajedništvo, da taj Prajd zaista pripada zajednici, dok se na ovom Prajdu u septembru osećalo neko opšte prisustvo kurtoazije među prisutnima. Mene to naravno nije sprečilo da se dobro provedem, tako da ću i u buduće posećivati obe, ali svaki vid neke veće podrške od prisustva pružaću samo onom junskom Prajdu.
Ivan Janjić

Na Prajd nisam otišao jer su ga organizovale kukavice. Sva ona policija i sila više nisu potrebni, što je pokazano i 25. juna ove godine na paradi Ponos Srbije koju je obezbeđivalo par stotina policajaca. Samo neko ko je naučen da živi u kavezu može da pristane na ono što smo videli na Prajdu. Mislim da sam u životu dovoljno puta pokazao da tako nešto ne prihvatam. Organizatori su isključivi i ne dozvoljavaju da se Prajd omasovi, da se uključi što više ljudi u njegovu organizaciju. Očigledan primer takvog ponašanja je slučaj Helene Vuković, trans* aktivistkinje koja ima više hrabrosti nego svi mi zajedno, a koju klika iz Belgrade Pride samo što ne proziva da je ratni zločinac. Mene Boban Stojanović proziva da sam podržavalac Slobodana Miloševića. On se učlanio u SPS 5. februara 1999. godine kada sam ja bio hardkor opozicionar, studentski i mirovni aktivista, opozicioni novinar. Zbog bahatosti organizatora poseta Prajdu je bila mala, pošto je na njemu bilo 500 ljudi, od kojih je 150 bilo iz LGBT zajednice. Zato su ove godine LGBT osobe po prvi put bez ustezanja javno govorile protiv ovakvog Prajda.
Boris Milićević

Čitajući statuse Predraga Azdejkovića, a potom i otvoreno pismo Vesne Zorić upućeno Bobanu Stojanoviću i organizaciji Parade ponosa, bilo mi je jasno da moj stav o beogradskom Prajdu ima utemeljenje. Kako sam tada pisao u tekstu pod naslovom „ Većina gej ljudi bojkotuje Paradu ponosa i ima dobar razlog za to” on se pretvorio u politički miting. Da sam u pravu mogao je da vidi svako ko je bio tamo. Ja sam, tražeći zanimljive ljude s kojima ću razgovarati kao novinar, češće nailazio na političare, ambasadore i aktiviste, nego na LGBTIQ osobe. Atmosfera jeste bila festivalska, govori su bili dobri (mada je Stojanovićev u Vučićevom stilu pripisivao tuđe zasluge), ali je falilo ponosnih. Lično me je bilo sramota što na Prajdu ima manje LGBT ljudi, nego u gej klubu, ma u bilo kom klubu. Ni najavljeni muzički program nije bio dovoljan mamac. Organizatori kažu da je to zbog straha koji vlada u zajednici, a utehu su nalazili i u rečima “ne vole te što si zgodan, što si dobar, što si divan”, koje je Nataša Bekvalac otpevala na kraju. Ukoliko su hteli koncert, imali su đuskanje pevačica na plejbek. Ukoliko su hteli žurku, nije bilo loše. Ukoliko su hteli Paradu ponosa, nisu je dobili.
Petar Paunović


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.