U septembru, posle prošlogodišnje pauze, opet ćemo imati prilike da šetamo ulicama Beograda na Prajdu i da se pripremamo za EuroPride koji nas očekuje sledeće godine. Marko Mihailović je direktor Beograd Prajda, a televizijska publika je skoro mogla i da ga gleda u Utisku nedelje kada je pobrao sve pohvale.

Koliko je COVID-19 pandemija uticala na LGBT zajednicu u Srbiji?

LGBT+ ljudi su se i pre COVID-19 pandemije suočavali sa problemima poput nasilja i raznih oblika diskriminacije, svi ovi problemi su se intenzivirali sa početkom pandemije. Dosta ljudi je izgubilo posao i neki od njih morali su da se vrate da žive kod svojih homofobičnih i transfobičnih porodica gde su bili izloženi pritiscima pa čak i nasilju. Isto tako, za dobar deo LGBT+ ljudi koji nisu aut – noćni život je bio jedino mesto gde nisu morali da kriju svoj identitet – pa im je zatvaranje oduzelo i tu jednu priliku gde mogu da budu slobodni. Takođe, osobama koje pate od depresije i drugih problema mentalnog zdravlja – zatvaranje je pogoršalo situaciju.

Prošle godine je zbog pandemije otkazan Beograd Prajd. Kakva su predviđanja za ovu godinu?

Ove godine Beograd Prajd i Nedelja Ponosa održaće se od 13. do 19. septembra. Spremamo više scenarija, jedan za slučaj da budemo ograničeni zbog nepovoljne epidemiološke situacije ali imamo i scenario prema kome se događaji dešavaju u punom kapacitetu u nadi da će se do septembra život vratiti u normalu. Naravno, bezbednost građana nam je na prvom mestu tako da ćemo sve raditi u skladu sa preporukama. Planiramo da intenziviramo događaje zabavnog karaktera jer smatramo da nam je svima potrebno da se opustimo i malo proveselimo, što ne znači da ćemo zanemariti druge događaje i akcije kojima želimo da skrenemo pažnju na probleme sa kojima se kao zajednica suočavamo.

Šta sve podrazumeva organizovanje Nedelje ponosa i Beograd Prajda?

2019. godine smo imali 82 događaja – predavanja, radionice, razgovore sa zajednicom, filmske projekcije, pozorišne predstave, umetničke performanse, izložbe, žurke kao i sam prajd marš i koncert posle prajda. Samo logistika oduzima mesece pripreme a da ne pominjemo pribavljanje potrebnih dozvola, rad sa volonterima, izradu materijala, press saopštenja, dovođenje gostiju iz inostranstva, koordinacija sa organizacijama koje su deo Prajda… Organizovanje Prajda i Nedelje ponosa je jedan izuzetno naporan i stresan posao u koji je uključeno više od 150 ljudi. Ono na čemu radimo je razvijanje mehanizama koji će uspeti da još više uključi ljude iz zajednice u sve “pripremne radove” i ovim putem bih ohrabrio sve zainteresovane da nam se jave kako bismo videli na koji način možemo da ih uključimo. Da nema volontera kao i ljudi koji se nesebičnim zalaganjem trude da doprinesu borbi za bolji položaj LGBT+ zajednice – Prajd ne bi bilo moguće organizovati.

Kako birate ko će da nastupa? Da li je bilo umetnika koji su odbili da nastupaju?

Što se tiče koncerta posle Prajda – do sada su svi performeri nastupali pro-bono, tj. nisu bili plaćeni. Smatrali smo da je važno da zvezde to urade iz solidarnosti sa zajednicom. Obzirom da se EuroPride približava, to znači da ćemo Prajd morati da prebacimo sa nedelje na subotu. a to je dan kada većina muzičara nastupa, moraćemo da nađemo način da dovedemo performere.
Što se tiče odabira ljudi – uvek smo se trudili da prvo zovemo ljude koji su afirmativno govorili o LGBT+ zajednici i skretali pažnju na probleme sa kojima se suočavamo. Pored toga, zvali smo i razne velike zvezde i tu je bilo raznih odgovora; bilo je ljudi koji nisu znali šta je Prajd a bilo je i onih koji su mi spustili slušalicu kada sam ih zvao. Ne bih želeo da ih pominjem imenom zato što mislim da je važnije da pažnju posvetimo ljudima koji su se odazivali i koji su nam dali podršku. 2018. godine kada smo uradili prvi koncert posle Prajda nastupale su Marina Visković i Ida Prester. 2019. godine su na koncertu posle Prajda nastupale su Sara Jo koja je bila kuma te godine, Zoi kojoj je Prajd bio prvi nastup u životu i Bojana Vunturšević. Ne bih želeo da propustim da pomenem i Natašu Bekvalac, Bojanu Stamenov i Marinu Perezić koji su nastupali na Prajdovima kada format koncerta posle Prajda nismo još uveli. Isto tako – posebnu zahvalnost dugujemo dreg kraljicama koje su nastupale na Beograd Prajdu a to su Alex Elektra (kraljica Prajda 2017), Dita Von Bill (kraljica Prajda 2018), Ostroga (kraljica Prajda 2019), Vlažena, Karma Gedonia, Diva i Ajsi iz Prištine i Alexis Plastics koja je vodila program. Od DJ-eva smo imali Jovijah, Anja the Batman, Sonja Sajzor, Tamarama i Stanwik. Pozdrav i za kume Biljanu Srbljanović, Mirjanu Karanović, Jelenu Karleušu i Suzanu Trninić, Bilo je i mnogih drugih DJ-eva, muzičara i dreg kraljica koji su nastupali na događajima tokom Nedelja ponosa ali za sve njih bi nam trebalo više strana da ih sve pobrojimo, tako da se njima svima kolektivno zahvaljujem ovim putem.

ČITAJTE:  Stefan Šparavalo: 2018. ću pamtiti po Prajdu koji je po prvi put imao više učesnika nego policije

Sledeće godine nam u Beograd dolazi EuroPride. Kako napreduju pripreme?

Da budem iskren – COVID19 nam je prilično otežao pripreme ali bez obzira na to – svakako se pripremamo i nadamo se da ćemo uspeti da EuroPride prevaziđe svačija očekivanja. Cilj nam je da ovim događajem privučemo mnogo ljudi i turista u Beograd ali iskoristimo ovaj događaj da ukažemo na problema sa kojima se LGBT+ zajednica suočava ne samo u Srbiji – već širom Balkana. Pored toga – smatramo da lokalna zajednica zaslužuje najbolji provod i najbolji program od kada se Prajd održava i spremamo se da im to i damo. Za to će nam, pre svega, biti potrebno da se još više ljudi iz zajednice pridruži Prajdu i da na bilo koji način doprinesu ovom istorijskom događaju.

Koliko vidiš da se država zanima za taj događaj?

Uvek smo se trudili da održimo nekakav odnos sa vlastima koji je, u zavisnosti od ljudi koji su na vlasti, bio bolji ili gori. Samo kroz saradnju sa vlastima možemo da utičemo na društvene promene koje su nam potrebne i zato se iskreno nadam da će država i grad prepoznati važnost EuroPride ne samo za turizam i poboljšanje imidža Srbije koju ljudi percipiraju kao ekstremno homofobičnu i transfobičnu sredinu, već da će shvatiti da je krajnje vreme da nešto urade i za sopstvene građane i građanke koji/e su deo LGBT+ zajednice i da podrška ne znači dolazak 3 zvaničnika na Prajd već rad na iskorenjivanju sistemskih problema i rada na poboljšanju društvene pozicije LGBT+ osoba.

A LGBT zajednica?

Nikada neću zaboraviti poruke podrške koje smo dobili kada smo osvojili EuroPride. Na izlogu Prajd Info Centra nam je stajao natpis Belgrade Pride – EuroPride 2022 Candidate City – par minuta pošto smo u Bilbau osvojili priliku da budemo domaćini, naši volonteri su odlepili taj “Candidate City” deo i iz nekog razloga je to snimak koji je meni naterao suze na oči. U istom tom trenutku se u Podgorici dešavao Montenegro Prajd i njihova zajednica i naši ljudi koji su bili tamo su nam poslali video podrške što je za mene isto bilo jako emotivno. Sve u svemu – mislim da je zainteresovanost u zajednici dobra ali sam siguran da će se entuzijazam povećati kada sledeće godine krenemo sa kampanjom.

ČITAJTE:  Melanija Jančić: Zabrana diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta - teorija i praksa

Zakon o istopolnim zajednicama je u trenutku kada ti postavljam ovo pitanje ni na nebu ni na zemlji. Kako ti analiziraš proces oko donošenja zakona?

Uz sav trud da ostanem optimističan, moram da priznam da sam (po ko zna koji put) razočaran neefikasnošću naše vlasti da uradi pravu stvar za sopstvene građane. Kada je ovaj proces donošenja zakona krenuo u februaru (posle više od 10 godina borbe za ovaj zakon) – očekivali smo da će se sve rešiti do maja i da ćemo biti jedan mali korak bliže jednakosti sa ostalim građanima i građankama – ali evo – sad je jun, prolećno zasedanje skupštine je završeno a vlasti više ni ne pominju zakon o istopolnim zajednicama. Još veće razočarenje mi izaziva činjenica da premijerka Republike Srbije, koja je aut lezbejka, ni jedan jedini put nije pomenula ovaj zakon i nije iskoristila priliku da kao najmoćnija osoba u vlasti (bar bi premijerka to trebalo da bude po našem sistemu predstavničke demokratije) objasni građanima zašto je ovaj zakon važan. Podsećam da ona sa svojom partnerkom ima dete – zakonski tom detetu ona je ništa a svojoj partnerki je, u najboljem slučaju, cimerka…

Na mladima svet ostaje. Kako ti vidiš taj svet i uopšte život u Srbiji?

Mislim da je u Beogradu mnogo bolje situacija u odnosu na pre 5 ili 10 godina. Mislim da su kvir ljudi vidljiviji i na ulici i da ima sve više i više svesti o našem postojanju kao i da ima više kvir događaja koji su sve bezbedniji. Kada sam ja bio klinac, huligani su nas čekali posli žurki i upadali u kvir lokale – danas je to praktično nezamislivo. Namerno sam počeo odgovor sa “u Beogradu” jer situacija u ostatku Srbije (izuzev, možda, Novog Sada) ostaje užasna. Ne samo da nema kvir mesta već mi se čini da se životna situacija skoro uopšte nije popravila. Iako je internet omogućio mladima pristup informacijama i umrežavanje – ja verujem da je sve to sekundarno – dok ne možemo da budemo slobodni u fizičkom prostoru i u svojim gradovima/selima – problem je i dalje više nego ozbiljan.

ČITAJTE:  Milan Pribišić: Neponovljivi Fasbinder

Otići ili ostati i boriti se?

Od detinjstva sam imao jaku želju da odem što dalje od homofobije i siromaštva na Balkanu, mislio sam da nikada neću moći da budem srećan i slobodan dok sam u Srbiji; ali kako sam odrastao i kako sam se osnažio da budem aut i da nemam problem sa sobom – stvari su počele da se menjaju. Najveću promenu su mi donela putovanja po Evropi gde sam imao priliku da vidim kako život izgleda van Balkana. Naravno da je u većini Evrope situacija mnogo bolja za LGBT+ zajednicu, ali tada sam otkrio nešto što mi nije padalo na pamet da će se desiti – shvatio sam da mom senzibilitetu i načinu na koji volim da živim život zapravo baš prija ovo kolektivno balkansko ludilo. Pored vrlo specifičnih mehanizama preživljavanja koje ljudi ovde imaju i velike ljubavi ka provodu i drami – mislim da je Balkan jedno od poslednjih “borbenih polja” u Evropi – ovde se još borimo za osnovna prava i to mi nekako daje motivaciju da ostanem i da doprinesem ovoj našoj borbi. Ne mogu da ne kažem da sebe smatram privilegovanim, pre svega jer imam podršku porodice i prijatelja i relativno stabilne prihode i to značajno menja situaciju. Ne osuđujem nikoga ko želi da ode jer mi je vrlo jasno zašto se ljudi odlučuju na taj korak. Jako bih voleo da jednog dana imam muža i decu u Beogradu i u Srbiji koja se izborila sa netrpeljivošću prema LGBT+ osobama ali sam isto tako svestan da se to možda neće desiti dok sam još relativno mlad.

Tvoja poruka čitaocima Optimist magazina.

Produžite se borbi za sebe i ostale ljude iz LGBT+ zajednice jer jedino što nas može spasiti je solidarnost i odlučnost da ne dozvolimo da nas neko tretira kao manje vredne samo zato što smo LGBT+ osobe! Pratite me na twitteru @PalpFiskn i pratite @BelgradePride na društvenim mrežama. Ukoliko imate želju da se pridružite Prajdu ili ukoliko vam treba bilo kakve informacija – slobodno kontaktirajte @belgradepride. Isto tako, ukoliko imate neku ideju za događaj, akciju – tu smo za vas.

Razgovarao: Predrag Azdejković
Foto: Miloš Nadaždin

Više tekstova iz broja 60 – jun 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.