Napupele moje visibabe,

Kucnuo je čas da vam se ponovo obratim. Iako zvanično još uvek traje, zima je za mene uveliko prošla, bez obzira na to što svoje misli oblikujem i beležim pokraj kamina u jednom čarobnom zamku na obroncima Karpata. Razne planinske aktivnosti su mi na raspolaganju, međutim, izuzev dugih vožnji saonicama, prilično sam indisponirana i jedino imam kapaciteta za dumanje o proleću i nekim društveno-političkim fenomenima.

Verovatno se pitate šta sad ova Markiza bulazni, zar se kod njene sorte to ne svodi na brigu za mir u svetu? Uistinu su aristokrate često uobraženi, površni i gordi ljudi, kao što i sama mogu biti. No, htela bih samo da vas podsetim na činjenicu da moj dragi otac jeste bio ruski revolucionar, izuzetno radikalnih nazora. Njegove pouke zaista su imale velikog uticaja na mene te sa pravom sebe smatram progresivnom aristokratkinjom izraženog političkog rezona. U tom smislu, bilo kakva revolucionarna ideja mi je bliska posebno ukoliko je reakcija na neodgovorne postupke političke elite. To svakako ne znači da Molotovljev koktel nosim u svojoj tašnici, a kamoli da će ovaj tekst odudarati od prethodnih koje ste čitali.

Dakako, morala sam napraviti šlagvort za anegdotu o mojim sećanjima na detinjstvo i prvim impulsima otpora. Kako sam svojim poreklom sa majčine strane povezana rodnim vezama i sa Habsburškim monarsima, često sam kao dete boravila u Beču na raznoraznim večerinkama i čajankama. Sećam se neverovatne raskoši kako rezidencija u kojima su živeli, tako i njihovih kostima i nakita. Eh, sav taj kristal, mermer i zlato… Elem, tih godina svaki od porodičnih susreta bio je obeležen prilično ozbiljnim razgovorima gospode, ali i dama. Svi su bili napeti i zabrinuti, dok sam ja kao najlepša devojčica na bečkom dvoru malo šta razumela. Dapače, nije me to zanimalo – više sam preferirala isprobavanje nakita ispred dragog kamenjem optočenih ogledala, kao i sve devojčice u tom uzrastu. No, kako sam napomenula, zahvaljujući svom ocu imala sam neke naznake toga šta znače pojmovi ljudska sloboda i represija. Takođe, uprkos gordosti i modiranju, bila sam izrazito radoznala i iskrena. Tako sam slušajući starije saznala za neke mlade ljude iz Bosne, zemlje za koju, priznaću vam, ranije nisam čula. O njima se govorilo kao o nekakvim zločincima i teroristima, što mi se činilo zastrašujućim. Sticajem okolnosti, znala sam često da odlutam beskrajnim hodnicima palate u kojoj smo boravili i stupim u kontakt sa decom posluge koja su bila spremna za najrazličitije nestašluke dok su moji mladi rođaci bili zatucani, nezainteresovani, jednostavno dosadni. Upravo sam tu čula neke potpuno druge priče. Posluga je govorila da je Bosna okupirana od strane Austro-Ugarske imperije i da se mladi ljudi tamo bore za slobodu svoje zemlje, što me je vrlo ražalostilo i nisam mogla da razumem kako je to moguće. Par sati kasnije, rođaka Maria Anuncijata Izabela Filomena Sabasia od Burbona okupila je par blaziranih dama, ako mene pitate voštanih figura, na čaju. Razgovaralo se o godišnjem balu, novim trendovima iz Pariza, da bi u jednom trenutku rođaka izjavila: ,,Užasno sam srećna zbog Ferdinanda! Moj divni sin nam omogućuje krasan i lagodan život, a mi samo treba u njemu da uživamo, hvaljeno naše veliko carstvo!“. Moja malenkost nikako nije umela da se obuzda pa sam je pitala a šta je sa svim onim obespravljenim ljudima koji su siromašni i potčinjeni imperiji poput ljudi u Bosni. Rođaka je ispustila šoljicu čaja, koja se rasprsnula u hiljadu sitnih delića. Nastupio je muk. Nakon nekoliko sekundi naredila je da me odvedu u dečiju sobu i zahtevala je da se sazna odakle meni takve misli. To se okončalo neprijatnim razgovor između moje majke i rođake te nam bio zabranjen pristup dvoru i nikada ih više nismo posetili.

Iako moja draga mati nije puno marila za politiku, bila je svesna i razumna žena. Nikada nije osudila moje ponašanje, baš naprotiv bila je izrazito ponosna na mene. Iako sam aristokratkinja, čitavog života ne pristajem na kompromise i ostajem dosledna svojim nečuvenim stavovima.

Mimo ove presmešne Austrijanke, želela bih da napomenem da moje omiljeno godišnje doba jeste proleće. Asocira me na poj ptica, svež povetarac, prekrasne sunčeve zrake. Volim kada cveta hiljadu novih cvetova. Tako posmatram i revoluciju. Potpuno osveženje, istupanje iz sna u javu, buđenje. Otud sam ovu kolumnu odlučila sam da posvetim hrabrim ljudima u dalekoj i brdovitoj Bosni u svetlu njihove ponovne revolucije.

Fićfirići moji, nadam se da ćete razumeti zbog čega sam morala biti toliko ozbiljna, zaboga, pa i lepe ljude pogađa nepravda. Jasno je da sam uvek išla glavom kroz zid (ponekad i bukvalno), sva je okolnost da mi je glava tvrda ili frizura besprekorna i otporna na sve. Šaljem vam puno ratluka, pečene vizantijske kave i ručno rađenih muštikli!

Zauvek Vaša,

Marikza de Sada

Related Posts