Pored mene, novi film Stevana Filipovića, autora hitova Šejtanov ratnik i Šišanje, nakon nekoliko regionalnih nagrada i niza pohvala stigao je i na redovan bioskopski repertoar. Sada će se videti da li je filmofilska (i ina) Srbija i dalje kadra za poželjno, zdravu i sočnu polemiku. Najmanje u jednom svom segmentu Pored mene, ta svojevrsna parafraza znamenitog Breakfast Cluba Johna Hughesa, daje dovoljno povoda za to. Dosta više i o tome i još svačemu nečemu u razgovoru koji sledi.

Šta ti, kao ključni autor, vidiš kao samu suštinu Pored mene sada kad je film stigao i pred bioskopsku publiku?

Potraga za identitetom ispod svih tih zastava što kaže Rundek, ispod stereotipa i etiketa iza kojih se krijemo, maski koje navlačimo svaki dan, online i offline. Potraga za nekakvim autentičnim kontaktom sa drugima, shvatanje da smo ok i bez tih maski, da ćemo preživeti (ovo je već Gloria Gaynor teritorija). Naravno, više bih voleo da svako za sebe otkrije suštinu, nego da ja ovako spelujem. Pored mene je u tom smislu dosta otvoren film, nismo hteli ništa da namećemo, takav je i kraj.

S tim u vezi, da li si doznao nešto novo, da li si spoznao neki skriveni aspekt svog filma nakon komunikacije sa, nazovimo je tako, civilnom publikom?

Moram priznati da sam dosta naučio, ponajviše da bi sva predubeđenja o tome kako će publika da reaguje trebalo ostaviti pred vratima bioskopa.

U Pored mene sve pršti od identitetske nelagode, kako se došlo do tog motiva i kako se on primio u tkivo priče koju si ovde želeo da ispričaš?

Kud ćeš veći razlog od toga što su glavni junaci gimnazijalci? Nije teško samo se setiti sopstvenih srednjoškolskih dana, i neviđenih nesigurnosti i trauma vezanih za identitet (u svakom smislu) kroz koje je većina prolazila. Zajeban period. Većinu obeleži za ceo život. Svaki od likova u filmu doživi neku vrstu otvaranja u kontaktu sa ljudima kojima do tad maltene nisu znali ni ime, i koje nikad ne bi upoznali da se nije desilo to što se desilo. Međutim, plot device zaključavanja i oduzimanja mobilnih i neta je samo katalizator za to otvaranje, za taj (startrekovski rečeno) prvi kontakt, koji je glavna tema filma.

Samom snimanju prethodile su radioničarske pripreme sa glumcima; pojasni nam onda i predstavi taj deo stvaranja Pored mene?

Počelo je tako što sam skicirao likove posmatrajući svoje studente na Akademiji umetnosti, a onda smo pričali o njihovim iskustvima u gimnaziji. Kad bi morali da se svedu na jedan highschool stereotip, šta bi bili? Od toga sam dalje razvio scenario, a kad je u projekat ušla Minja Bogavac, nastavili smo da radimo i razgovaramo sa njima, i u tom smislu su zaista učestvovali kao koautori, dosta su doprineli razvoju biografija likova koje tumače. Na radionicama nismo samo pričali o scenama, već o seriji problema i tema kojima se bavimo u filmu. Na kraju smo ih zatvorili sedam dana u Vojvođanski omladinski centar, bez mobilnih, kao u filmu. To je bilo finale priprema, pred snimanje.

Šta si saznao o generaciji o kojoj ovde pripovedaš nakon tih radioničarskih sesija?

Shvatio sam koliko generalizujemo, i koliko ih u tim generalizacijama potcenjujemo. Jesu fucked up beyond measure, ali mnogi nikad nisu ni dobili šansu pre nego što im je nalepljena ta etiketa. A i nisu baš svi isti. Biće im baš zajebano da se izbore za svoje mesto pod suncem. A ni nama neće biti lako sa njima.

Već smo pomenuli identitetsku teskobu kao važnu odliku tog nezgodnog uzrasta, te kako se došlo do queer odeljka priče, da li se taj krak u startu nametnuo kao neizbežan?

Mislim da je gej priča bila na neki način kičma filma, tačka fokusa za sve ostale dramaturške linije, i mislim da to odlično preslikava poziciju koju taj problem ima u srpskom društvu danas. Meni je svakako postala najzanimljivija, posebno nakon što je nekoliko mladih glumaca odbilo da igra te uloge. U traženju odgovora zašto smo nekako i oblikovali ceo film. Po meni je odnos prema LGBT populaciji par excellence političko pitanje, i to političko pitanje koje čini mi se najbolje oslikava sve linije razdvajanja društva u kome živimo. Tim aspektom smo se i bavili, počevši od nasilja, analize toga koje ideologije i kojim mehanizmima kreiraju nasilnike, i kako se dolazi do toga da nasilje bude društveno prihvatljivo. U pitanju je izuzetno kompleksna slika, koja ima direktne veze sa načinom na koji nacionalistička ideologija (i praksa) tretira drugog i drugačijeg, posebno kad joj ponestane spoljnih neprijatelja. Ekstremnu verziju te matrice vidimo u Putinovoj Rusiji. Izuzetno nam je bila važna i perspektiva žrtve.

Meni lično najubedljivije su delovale scene tog tihog a burnog queer okršaja likova koje tumače Nikola Glišić i Slaven Došlo, kako je tekao rad na pripremi i kako je teklo snimanje te (za naše uslove ipak atipične) scene i čitavog tog segmenta filma?

Zanimljivo je da bi Pored mene sasvim sigurno ostala samo studentska vežba da nije bilo tog odbijanja da se prihvate uloge Strahinje i Lazara. Razgovori sa potencijalnim novim kandidatima su bili neverovatni. “Neću da igram pedera”. “Ne igraš pedera, igraš ljudsko biće koje je između ostalog i gej. Da li bi igrao ubicu?” “Da. Ali ne i geja.” I tako dalje. Nije bilo teško shvatiti zašto je važno da ta priča bude ispričana, videti zašto ljudi tako razmišljaju. Na radionici smo čitali prave ispovesti gej klinaca iz inostranstva, ali i odavde, sa foruma. Glumci su ih čitali u prvom licu, a onda bismo razgovarali o tome, šta oni misle, kako se ti ljudi osećaju. Mnogima je proces pomogao da razumeju drugu perspektivu, jer koren nerazumevanja najčešće leži u tome da ljudi nemaju ni jednog gej prijatelja, i zaista ne znaju kako sve to izgleda i kroz šta su ljudi prinuđeni da prolaze. Na kraju smo našli čini mi se najbolje moguće glumce za uloge.

Da li je i koliko bilo nelagode tokom snimanja scene tuširanja i onog što sledi?

Hahaha, pa mislim da je na radionici bilo teže nego na snimanju. Tokom proba smo radili celu scenu bez poljupca, ali su srećom i sami glumci ubrzo uvideli koliko je to besmisleno, i da se pravi tabu od nečega što je zapravo na svaki način lakše odigrati od dijaloškog segmenta koji sledi posle. Onda su samo prelomili da to urade, pa šta bude. Poljubili se, niko nije poginuo, niti je postao gej, i od tad nam je svima bilo daleko lakše. Doduše, i na pravom snimanju je bilo zajebano, pošto je bilo baš baš hladno (snimano u decembru na Partizanovom stadionu), pa je to dodatno otežalo celu stvar, a i Slaven je dobio bar nekoliko pravih udaraca od Nikole. Ali, dobro, bez modrica nema ozbiljne umetnosti.

Lik koji tumači Slaven Došlo nesvakidašnji je primer gej populacije – prpošan, borben, u dobroj meri i agresivan… Kojim putem se stiglo baš do tog profila?

Lazar ceo život beži od stereotipa, zapravo odbija da igra nametnutu ulogu žrtve. Gej ili ne, Lazar je momak iz Zemuna, i rastao je u prilično surovim uslovima. Nakon nasilnog autovanja i prebijanja, svako dalje sakrivanje i foliranje mu je postalo besmisleno, i zapravo je tek posle spoznaje da nema više šta da izgubi počeo da prihvata sebe. U tom smislu je, iako sam to ne shvata, neka vrsta heroja u ovoj i ovakvoj Srbiji, zaista retka zverka. Međutim, u procesu je i sam prihvatio te siledžijske obrasce ponašanja, postao nasilan, i to mi je bilo jako zanimljivo tokom rada na liku. U par scena zaista pređe crtu, posebno u odnosu na Matiju, koji je s jedne strane simbol homofobnih ideologa po srednjim školama, ali sa druge strane takođe neki sjebani, nesigurni i izgubljeni klinac.

Kakve su bile reakcije već pominjane publike iz redova takozvanih civila na baš tu scenu i baš taj krak priče?

Potpuno je poražavajuće bilo kad smo shvatili da je scena poljupca u Pored mene zapravo prva scena gej poljupca u istoriji balkanskog mainstream filma, ako ne računamo žanr komedije (Anđeo i Đavo u Anđelima 2). Ali nije reč samo o poljupcu. Ovo je svakako prvi film gde gej likovi imaju nedvosmisleno glavne uloge, i platformu da ispričaju svoju priču, bez umekšavanja ili dodvoravanja publici. U tom smislu, znajući stepen homofobije među ljudima, posebno klincima (nedavno je rađeno istraživanje), zaista nismo znali šta da očekujemo. Međutim, kad je baš ta scena dobila ovacije pred punom Arenom u Puli (gde smo i dobili Zlatnu Arenu za najbolji film u međunarodnoj selekciji), a kasnije i u Sava Centru, shvatili smo da smo dotakli nešto zaista autentično. Mislim da su ljudi odlično odreagovali na ljudsku komponentu priče, i da gej likove nisu doživeli kao funkciju, već kao ljudska bića. Reakcija na Strahinju i Lazara je možda najveća satisfakcija za sav uloženi trud na ovom filmu iz tog aktivističkog, ali i ljudskog ugla. Stotine devojčica koje vrište od sreće kad vide Slavena ili Nikolu na projekcijama u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, roditelji sa klincima koji se oduševljavaju filmom, statusi na društvenim mrežama, komentari koje smo čuli od gledalaca su zaista moćno svedočenje o putu koji je puno ljudi na Balkanu prešlo u poslednjih nekoliko godina kad je reč o prihvatanju queer osoba. Posle jedne od projekcija Lazaru je prišao jedan dečko i rekao “izvini, i ja sam peder, je l mogu da se slikam sa tobom”. To bi u Beogradu 2010. posle premijere Šišanja i onog strašnog nasilja na paradi zaista zvučalo kao naučna fantastika.

Jedno neizostavno pitanje – šta je u ovom trenutku okosnica queer pitanja i queer problematike u Srbiji?

Mislim da smo odgovore na to pitanje pokrili u filmu. S jedne strane, važno je konstantno raditi na informisanju i edukaciji društva, jer većina mrzi različitost po defaultu, ali ta mržnja često nije duboko ukorenjena, i u velikoj meri počiva na strahu i neznanju. Mnogi ljudi su posle dve održane parade shvatili da nije bio kraj sveta, i jednostavno rešili – live and let live, što je sasvim dovoljno za početak, i pokazuje zašto je taj Prajd bio važan. S druge strane, važno je kako se sami predstavnici LGBT zajednice postave. Nema tu puno razlike u odnosu na ostale političke probleme. Niko se neće pojaviti sa strane i doneti magično rešenje. Koliko bude aktivizma i rada, takvi će biti i rezultati. A mislim da je najvažniji aktivizam onaj na ličnom nivou – ako ste queer, recite to porodici, prijateljima, velika je šansa da vas neće odbaciti i da ćete im na ličnom primeru pokazati šta sve to zapravo znači.

Krajem godine bićeš i član žirija festivala Merlinka – koliko pratiš queer cinema i šta ti je u tom odeljku tzv. filmske industrije u filmskom smislu najzanimljivije i najpotentnije?

Radujem se tome, posebno posle takvih slavnih prethodnika kao što je Želimir Žilnik. Što se tiče queer kinematografije, nije teško videti u kojoj meri ona sad doživljava ozbiljan uspon i prodor u mainstream, što će naravno drastično uticati na kvalitet samih filmova, verovatno i u pozitivnom i negativnom smislu. Naravno, kad kažem filmovi, ja tu podrazumevam i serije, nije neka tajna da su poslednje decenije postale daleko provokativnije i zanimljivije od svega što se može pogledati po festivalima i bioskopima. A ako pričamo o novijom produkciji, jako mi se dopao Soderberghov Behind the Candelabra, sjajno balansiranje između zajebancije i ozbiljno potresne priče. Hoću da napravim takav film o Kačavendi. Dopada mi se za sad i queer ugao u Sense 8 brata i sestre Wachowski, kao i sjajni Transparent.

Koji su, po tvom mišljenju, stvarni dometi i Merlinke i gej kutka u tvom filmu na senzibilizaciju barem onog bučnijeg i manje tolerantnog dela ne-LGBT većine prema problemima i pravima LGBT populacije ovde?

Mislim da je svaki aktivizam važan, posebno ako je alternativa sedenje kod kuće i kenjanje kako je sve sranje. Međutim, što se dometa tiče, verujem da je ipak prodor u mainstream ključ za komunikaciju sa većim grupama neistomišljenika, da se aktivizam ne bi pretvorio u preaching to the converted. U tom smislu sam izuzetno zadovoljan onim što smo samo do sad postigli ovim filmom. Neki rezultati se vide već sad, a neki će nadam se biti vidljivi tek vremenom. Zamisli nekog uplašenog i nesigurnog gej klinca u unutrašnjosti koji gleda Lazara kao role model na velikom platnu, zamisli šta to njemu može da znači. Što reče jedan poznanik, u koliko smo samo filmova gledali Morgana Freemana kao predsednika Amerike, dok ljudi nisu ukapirali da je OK glasati za Obamu.

Razgovarao: Zoran Janković

Related Posts