Besana noć provedena u jednom kanskom kazinu učinila je da se kasno probudim. Propustila sam doručak i dalje pomalo mamurna, odlučila da jednom Bloody Merry ubijem dve muve jednim udarcem. Susret koji iščekujem već neko vreme konačno je trebao da se dogodi. Odenula sam lagani svileni overal, obula sasvim nove Manolo salonke, stavila diskretnu tokicu od perja neke egzotične ptice i stupila na užareni pločnik na kome me je uveliko čekao automobil. Insistirala sam da se sretnemo izvan grada kako bismo izbegli suludu festivalsku histeriju. Pogled na more bio je obavezan. Nakon ne toliko duge vožnje, ugledala sam ga. Izuzetno držanje, stil mondenskog šmekera i veliki osmeh dodatno su doprinosili genijalnosti uma mog velikog prijatelja, teatrologa, Ivana Medenice.
Markiza (usplahireno spuštajući svilenu ešarpu): Raspamećena sam što te vidim! Baš sam sinoć sanjala krajnje čudnovat san. Neki naši prijatelji, ti i ja se nalazimo na nekom krstarenju Pacifikom. Događa se strahovita oluja, brod udara u neku stenu i tone, i dok ja histerično sakupljam dragocenosti, jer ne mogu baš sve prepustiti zaboravu, ti se doslovno rveš sa pomahnitalon belom ajkulom, pobeđuješ je i svi ostajemo živi. Na ostrvu nema vode te smo prinuđeni da stalno pijemo šampanjac kako ne bismo dehidrirali. Glavnu zabavu nam predstavlja igranje golfa na plaži. Neke vižljaste kreštave ptice koristimo kao štapove, dok su lopte bebe oposuma. Zvuči dosta realno, zar ne?
Medenica: Nimalo realno. Znaš da ne verujem u snove… Samo u one koje ostvarujem na javi. (smeh)
Markiza (rezignirano cokće negodujući zbog Ivanovog trezvenog odgovora, priprema muštiklu i cigaretu): Jedne tople berlinske noći imala sam čast da u provod odem sa Brehtom. Sećam ga se kao juče. Iako komičnog lika, ovaj srditi revolucionar i fantastičan talenat, razdrmao je moje krhko biće. Isprva je bio beskrajno ciničan, ponekad bezobrazan i vrlo arogantan, ali kako ja padam na bitange priznajem da me je očarao do beskraja. Govorila sam mu da je mizogin i šovinista, bez obzira na to što sam znala da koristim nepotrebne i nadasve netačne reči. Taj čovek je savršeno razumeo politiku i društvo, teatar je učinio živim. Znam da si veliki njegov fan, kako njegove reči razumeš sada?
Medenica: I ti si pala na njegov šarm, draga Markizo? Kao i mnoge druge pametne žene pre tebe. Nikad mi to nije bilo jasno – jeste bio genijalan tip u svakom pogledu, ali tako neoprostivo ružan… Znaš li da ima nečega tačnog u tim rečima od kojih se sada ograđuješ. Nije bio šovinista na rečima, ali jeste u delima… Da li ti znaš koliko je žena učestvovalo u njegovom stvaralaštvu, danas bismo ih zvali ghost writers, a da se za to gotovo i ne zna? Očito nije bio fer prema ženama… Ipak, ostaje sve ono što si rekla u vezi s njegovim radom. Ono što najviše cenim u Brehtovom teatru jeste to što se u njemu – misli. Misli i to kritički. Doduše, za mene je to pleonazam: kakvo je to mišljenje ako nije kritičko? Savremeni psiholozi, doduše, izdvajaju i druge vidove mišljenja, ali to meni nije nimalo blisko. U pozorišnom smislu, njegov V-efekat je revolucionarno značajan princip. Nije toliko važno šta je pod njim Breht mislio, već kako se on, na najopštijem nivou, da operacionalizovati u pozorišnoj praksi. On se može poistovetiti sa svakim rasapom, razlikom u stilovima, žanrovima, idejnim perspektivama… koje simultano egzistiraju u jednoj predstavi i koje traže, kao enigmatički zadatak, da budu dešifrovane. Jednom ću napisati studiju o tome da je Brehtov V-efekat filozofska preteča Deridinog koncepta razlike.
Markiza: Znam da puno radiš, ali i da često putuješ. Šta najviše voliš da radiš na dalekim destinacijama? Nemoj mi samo reći da i tamo ideš u pozorište! (cinično)
Medenica: Neprijatno mi je da priznam, zvuči tako profano, ali tebi, Markizo, sve kad bih i hteo, ne mogu ništa da prikrijem – da, idem u pozorište. (smeh). Osim ako nije avgust: čovek mora da ima bar jedan mesec godišnje bez pozorišta, duhovne higijene radi, i za mene je to avgust. Doduše, avguste već godinama provodim u Berlinu – kada smo već kod putovanja – a u tom čarobnom gradu, mom drugom domu, čak je i pozorište u avgustu divno iskustvo. Imaju sjajan festival savremenog plesa, Tanz im August, tamo sam prošle godine gledao izuzetnu predstavu američkog koreografa Tradžala Harela. Ti bi to obožavala, Harel je plesna kraljica Harlema, miksuje postmoderni ples i “voguing”. Kao što mu i ime kaže, voguing je inspirisan kretanjem s modne piste, s oštrim, geometrijskim pokretima nalik hijeroglifima. Taj ples ima transdžender glamur, kemp auru, nastao je 60-tih godina prošlog veka u Harlemu, kao izraz kulturnih potreba, stila života i socijalnog bunta LGBT zajednice, latinoameričke i afroameričke. Najpoznatiji nam je po Madoninom spotu. Ove godine ću krajem meseca ići da gledam predstavu Miloša Lolića rađenu po Euripidovim Bahantkinjama u pozorištu Maksim Gorki, koje su kritičari proglasili najboljim nemačkim pozorištem u sezoni, a već nekoliko godina je glavni hip u berlinskom pozorištu: tabu teme, radikalna scenska poetika, provokacija, sjajne žurke posle premijera, puno mlade i vesele publike. Kod nas je nedovoljno poznato da Lolić ima prvorazrednu karijeru na nemačkom govornom području kakvu nikad nijedan naš reditelj nije imao. Posle Maksima Gorkog radiće u jednom od vodećih, ako ne i vodećem pozorištu ovog govornog područja, ali to je već, zaista, samo za tvoje uši… Inače, kad putujem ne idem samo u pozorište. Novi grad upoznajem hodajući po njemu satima, po mogućnosti – sam. Čak mi i kamera smeta: umesto do upijam sve doživljaje, treba da razmišljam o kadriranju. Neke od mojih najlepših samotničkih šetnji po svetskim metropolama su bile u Rimu, Bombaju, Kalkuti, Čikagu, Tokiju, Geteborgu, Kopenhagenu… U Rimu sam, posle više od deset sati hodanja skoro bez i jedne pauze, doslovno raskrvario stopala: i to kad sam došao do Foruma. Krvavih stopala na rimski Forum: zvuči kao da sam ranohrišćanski mučenik za veru (smeh)… Na putovanjima obožavam hotelski doručak, nikada ga ne propuštam, pravo iz kreveta idem na doručak, tek posle se spremam. Novi grad je dobro upoznati i kroz ljubavne avanture – njih ne propuštam, kao ni hotelski doručak. Ne, o tim stvarima ne govorim za medije: sama si me proklela odredivši me kao gospodina. (smeh)
Markiza: Putovanja nas svakako uvek oplemenjuju, čak i negativna iskustva mogu biti korisna. Mogu te zamisliti kao ranjenika, možda čak i kao stolpnika, vezanog i nemoćnog (razdirući Medenicu pogledom, kome je pomalo nelagodno). Elem, skoro sam pročitala tvoj prevod U samoći pamučnih polja. Moram priznati da me je sa istim žarom dotakla ta storija, kao i onda kada mi je pred spavanje čitao jedan ljubavnik davnih dana. (uzdah) Zbog čega si baš taj rukopis odlučio da prevedeš i zbog čega je on relevantan danas? Načuh da se i predstava igrala u Beogradu?
Medenica: S ovim remek-delom, jednom od najvećih drama druge polovine XX veka, sreo sam se posredno: prvo sam video fotografiju njenog autora, Bernara Marije Koltesa u jednoj knjižari u živopisnoj pariskoj ulici Muftar. Znaš kako Koltes izgleda? Ne?! Markizo! (prekorno) Dakle – smrt u Veneciji, samo što na toj fotki nije imao 14 godina kao Tađo, nego petnaestak više, i nije plav nego zift crn. To je lepota koja nema veze sa čežnjom, apsolutno je iznad toga, doseže spiritualne visine – toliko je nepojamna. Posle šoka lepote, došao je šok neznanja: da, Markizo, ne budi cinična, bore ti kidaju tu masku od pudera – i meni se dešava da nešto ne znam.
Markiza (prekida ga u sred rečenice, povišenim tonom): Ivane, sve dozvoljavam ali zaista nije džentlmenski sprdati se sa nečijim godinama, i sem toga ja nemam ama baš nijednu boru ! VIP status koji imam u jednoj firentinskoj klinici koja mi radi sjajne vitaminske koktele na bazi kozije sperme dokazuje sve.
Medenica: Oprosti, malo sam se zaneo (srkne gutljaj kafe i bojažljivo nastavi). Dakle, odmah sam saznao da je to, za mene tad neznano lice i ime, vodeći francuski dramatičar druge polovine XX veka i da je u trenutku kada gledam njegov portret u ulici Muftar mrtav već desetak godina. Umro je mlad i lep, od AIDS-a. U toj istoj knjižari odmah kupujem pola njegovih drama, ostale ubrzo zatim… U samoći pamučnih polja je remek delo: poezije, muzikalnosti, egzistencijalnog očaja, sudbinske fatalnosti… Znaš već da je u središtu komada sukob Dilera i Kupca, dva jedina lika, od kojih prvi hoće da proda robu drugom, a drugi ne želi da prizna da ima želju za tom robom. Okolnosti njihovog susreta i predmet dila ostaju do kraja nedefinisani, mada se naslućuje da je u pitanju ili telo ili droga. Insistiranje na ovim realističkim okolnostima u inscenaciji bila bi čista banalnost, jer komad doseže mnogo više, filozofske dimenzije. To je egzistencijalistička, sartrovska priča o tome da je “Pakao onaj Drugi”, da ne možemo pobeći od onog kako nas drugi vidi, da nas pogled Drugog presudno određuje, da ne postoji poravnanje i izmirenje između dva ljudska bića, da na kraju samo treba izabrati oružje za dvoboj – što je replika kojom se komad i završava: “I onda – koje oružje?”… (džentlmenski prinosi maramicu Markizi): Obriši suzu, stoji ti lepo, ali nemoj mučiti dušu… Na kraju krajeva, možda Koltes govori gluposti: uprkos onome što tvrdi u drami, možda ljubav ipak postoji… Tebi za utehu: Koltes nije verovao u ljubav, ali jeste u prijateljstvo, bespogovorno, nesebično, do poslednjeg daha… Relevantnost ovog komada danas, o kojoj me pitaš, nije socijalna, politička, već filozofska, egzistencijalna. Glavni razlog što sam se odlučio da ga prevedem je, bez ikakve dileme, njegov jezik. Đavolski je bilo izazovno preneti na naš grub jezik tu divnu muzikalnost, te slapove Koltesove poezije. Preveo sam u životu samo jedan književni tekst, ali onaj koji je jezički nepojamno zahtevan. Tim poslom sam potpuno zadovoljio potrebu za prevođenjem s francuskog, jezika koji najviše volim. Jako mi je drago što je u srpskoj inscenaciji sačuvana ta poetičnost i melodioznost, što tekst nije skraćen. Drago mi je i to što su se reditelj Bodroža, dramaturg Slobodan Obradović, koreograf Damir Todorović i sjajni glumci Milutin Milošević i Vlada Aleksić opredelili da ne prave neku banalnu realističku konkretizaciju priče, te sačuvali apstrakciju koju komad ima. Koreografiji Koltesovog jezika dodali su, u potpunosti opravdano, koreografiju tela.
Markiza (razrogačenih očiju): Crni i riđi, uh! Oduvek sam bila u nedoumici, mada volim i plave, zapravo, volim sve. Zaista nisam preterano probirljiva, bitno je da muškarac bude visok, galantan, elegantan, politički osvešćen, nikako neobrazovan, svakako brižan i strahovito uredan (mada to može biti i naporno), ali i baraba.
Markiza (ozbiljno): Šta ne dopušta globalni, a šta lokalni teatar? Gde su ograničenja i je li bilo kakva uporedba smislena? Posebno imajući u vidu značaj Bitefa i svih velikih rediteljskih imena koja su se smenjivala…
Medenica: Bitef je ostavio većeg traga na naše pozorište nego što smo obično spremni da priznamo. Ćirilov je imao jednu zanimljivu formulu, po kojoj je Bitef najviše uticao na beogradsku publiku, zatim na kritiku, onda na reditelje, a najmanje na glumce. Što se tiče uticaja na publiku, to bi morali ozbiljno da ispitamo. Uticaj na kritiku je očigledan. Nažalost, mislim da je tačno i da je jako malo uticao na glumu, najkonzervativniji deo našeg teatra. U formuli Ćirilova nedostaju dramski pisci, s kojima je, 1990-ih godina i započela „bitefovska“ reforma domaćeg pozorišta, pre svega s delom Biljane Srbljanović, a zatim i Milene Marković, Maje Pelević… Zanimljivo je da su muški pisci u velikoj manjini. Zatim se preokret proširio i na mlađu, sada već mlađe-srednju generaciju reditelja: pored pomenutog Lolića, tu su i Ana Tomović, Anđelka Nikolić, Boris Liješević… Sad treba raditi na novoj generaciji glumaca.
Markiza: Moraš nam ovde preneti neku anegdotu o dragom Ćirilovu, koju nikome nisi ispričao. Ne mora biti ništa intimno, pa nije ovo kakav tabloidni časopis. Samo neki detalj zbog koga možeš reći da je on bio mag svog vremena.
Medenica: Nemam mnogo anegdota o Ćirilovu, pogotovu ne poznajem njegovu intimu jer se nikada nismo družili. Možda su mi najzanimljivije njegove haiku mudrosti, vrlo često autoironične. Imao je taj, u nas tako redak kvalitet – autoironiju. Posle jedne užasne premijere u Narodnom pozorištu pitao sam ga da li će se popeti na koktel, na šta je odgovorio kao iz topa – u tom slučaju morao bih da im čestitam; ja jesam licemer, ali baš toliki nisam. Jednom mi je rekao veoma ozbiljno i tu sam mudrost usvojio – znaš, mogao sam da izdržim da živim u ovoj zemlji samo zato što nikad nisam mislio, niti me je bilo briga, da li mi prisluškuju telefon. Mislim da ga je krasilo to odbijanje da se živi po pravilima totalitarnog režima, koji podrazumeva i strah od slobodnog govora. S druge strane, bio je prilično obazriv, čak diplomata u javnoj komunikaciji.
Markiza: Čula sam da si bio na tajnoj večeri kod Boba Vilsona. Molim te, ispričaj mi sve tračeve! Bobi je opet imao neki performans, je li? Oduvek je bio attention whore, iako sam mu govorila da mora strateški da zavodi, nikada me nije slušao jer ga je više zanimala Kupidonova zadnjica.
Medenica: Večera je bila intimna, ali ne baš tajna. A i da sam ja pravio listu zvanica – pored toga što bi, naravno, i ti bila pozvana – ona bi izgledala bitno drugačije. Ovako, nije nikakvo čudo što sam imao svu Vilsonovu pažnju. Ogovarali smo berlinski pozorišni svet. Vilson sjajno imitira Petera Štajna. Imali smo i ozbiljnu raspravu o urbanizmu Berlina. Vilson smatra da Nemci nisu iskoristili fantastičnu priliku da posle ujedinjenja naprave novi, moderni urbanistički plan Berlina. Za njega je pojam grada samo Osmanov Pariz – srušiš dekretom pola grada i onda tu izgradiš zrakaste bulevare, kružne tokove, zvezdaste skverove… Ne samo Berlin, čak ni Njujork za njega nema urbanistički plan – samo Pariz. Moj argument da bi takav jedan megaurbanistički plan u ujedinjenom Berlinu mogao da pobudi neprijatna sećanja, recimo na Šperovu Germaniju, i da su takvi urbanistički planovi uvek ideološki, nije naišao na odjek. Njegov modernistički duh ga je energično odbio. Da je živeo u Šperovo vreme ko zna šta bi bilo s našim Bobom (smeh)… Ali, perfektan je gospodin, nije pokazao, posle trosatnog performans-predavanja, ni znak umora.
Markiza: Koji ti je omiljeni parfem i da li uživaš u tretmanima?
Medenica: Čitaoci mogu da izvedu pogrešan zaključak, ali, ti nećeš. Egoist mi je omiljeni parfem.
Markiza: Volela sam sa tobom da se vozim gondolom. Skrivali smo se od drugih po tim venecijanskim uličicama, a ti si nosio slameni šešir i sa poteškoćom otvarao bocu proseka. Da li si i dalje takav bonvivan?
Medenica: Zbunila si se, draga Markizo. To mora da je bio neki drugi bonvivan… Znaš, gondola i Venecija, to nikad nije bio moj stil. Čudno je to s Venecijom. Kao veoma mlad, obožavao sam Manovu Smrt u Veneciji, kao i Viskontijevu ekranizaciju. Ne znam s čim sam se tu mogao identifikovati, veoma teško sa smrtonosnom čežnjom zrelosti ili čak starosti za lepotom i mladošću. Sad kada sam već duboko u srednjim godinama mislim da tu čežnju mogu da stvarno osetim, a ne samo da je umišljam kao nekad, ali me sada Smrt u Veneciji mnogo manje zanima, čak mi je i dosadna. Sam Man ima toliko boljih knjiga, Čarobni breg, pre svih. S tom sam knjigom, naprotiv, imao frapantno lično suočavanje, potpunu identifikaciju. Čarobni breg sam čitao u dvorcu iz 18. veka, Solitude-u, pored Štutgarta, koji je pretvoren u umetničku rezidenciju. Kao što mu i ime kaže, on se nalazi u potpunoj izolaciji, u šumi, kao i istoimeni sanatorijum iz Manovog Čarobnog brega. Jedina civilizacija koja se nalazi pored mog dvorca je, verovala ili ne, upravo – sanatorijum za plućne bolesti. Kada sam još shvatio da u Solitude-u imam studio 36, a to je bio i broj sobe Manovog junaka, Hansa Kastorpa… Odmah sam išao da snimam pluća. (smeh)
Markiza: Sigurna sam da si to bio ti, ali te pamćenje ne služi dobro ili je intenzitet moje projekcije toliko izražen, hm… No, reci mi da li misliš da stalno nosimo neke maske i kako vidiš (politički) princip doslednosti?
Smatraš li da je tako nešto moguće u ovom suludom svetu?
Medenica: U mom omiljenom komadu, Lorencaću Alfreda de Misea, glavni junak je pre mnogo godina stavio masku razvrata na lice kako bi se približio svom bludnom i siledžijskom rođaku Alesandru de Medičiju, vladaru Firence, otklonio sve njegove sumnje i onda sačekao pogodni trenutak, ubio tiranina i oslobodio svoju voljenu Firencu. S tom odlukom on odugovlači, jer u međuvremenu shvata da ova žrtva nema kome da se podnese, da su građani Firence ogrezli u korupciju, strah i nemoral u tolikoj meri da ih ni čin tiranoubistva ne može spasiti – nema tu čestitog čoveka koji bi mogao da prihvati i razbukta baklju slobode… Lorencov problem nije samo to što je, živeći razvratno, uz skute
Alesandrove, shvatio kakvi su ljudi, kako su ponizni pred silom, već mu je ta maska razvrata srasla uz lice: na kraju je postala njegova prava priroda. Ipak, na kraju on skupi hrabrost da strgne masku s lica, da se pokaže kao plemić koji želi spas svoje domovine i ubija Aleksandra. Kao što je i pretpostavio, ništa se ne događa, samo će on stradati. Ali, ipak, iako Firenca i Lorencov život nisu spaseni, spasena je junakova duša. Doslednost slobodarskim idealima se isplati, makar kao čin individualnog iskupljenja. Iako nam realnost ne ide na ruku, ja se ipak nadam da današnji svet nije tako truo kao Firenca Medičijevih iz 16. veka, i da časni i dosledni postupci mogu postati kantovski “moralni imperativ”, da mogu imati neki efekat i na promenu sveta. Nemoj me gledati toliko zaljubljeno, Markizo. Ipak govorim o književnosti, nisam ja u stvarnom životu baš takav vitez kakvog bi ti želela (smeh).
U sekundi je razgovor bio prekinut iznenadnom pojavom neobične osobe (čiji idnetitet mora ostati tajna). Đavo je zaista odneo šalu i ubrzo su se tri prilike, pod okriljem noći, odvezle daleko i našle u bizarnoj atmosferi privatne fetish žurke. Izlazak sunca dočekali smo na terasi obližnje vile gde nas je dočekao neobičan prizor seobe flamingosa.
Sigurna sam da ste se predali ovom nadasve inspirativnom intervju koji smo sa pripremali jakooo dugo! Do sledećeg pisanija, šaljem vam lavandine pupoljke, toskanske čipke i Bogodičine suze!
Razgovarala: Markiza de Sada
