Nastavlja se zgodna prilika da se ne samo i nužno LGBT i tim krugovima inklinirana Srbija upoznaju vazda renesansno razbarušenog Stivena Fraja i kao proznog pisca – nakon Teniskih loptica nebesa i Nilskog konja, uspelih romana u kojima su queer motivi poslužili kao povremeni ukrasi/začini, stigao je i srpski prevod Lažljivca, dela u kome Fraj daleko obilnije i konsekventnije koristi upravo taj tematski okvir. Zašto i ne bi, jer kako primeti jedan od junaka ove knjige „Mi imamo tradiciju sodomije… A pederastije ima svuda, znate.“
Lažljivac (prevela Branislava Erak, objavio StudioLeo) debitantski je roman Fraja, ponajpre poznatog po dometima u svetu glume i bliskih joj delatnosti i veština. Budući da Fraj ni ne pokušava da zatomi uzore i literarna nadahnuća koja su mu poslužila kao oslonac i odskočna daska za svako pojedinačno mu književno delo, najbolje je da već na početku ovog prikaza u slavu ekonomičnosti i jasnoće bude istaknuto da korene Lažljivca treba tražiti u zaostavštini i ehu Ispovesti varalice Feliksa Krula Tomasa Mana.
Da ne bude zabune, ovo nije zamerka, već naprosto faktografska stavka, jer Fraj već i u ovom prvencu osvaja šarmom i relaksiranošću sa kojima pristupa tim svojim neprikrivenim književnim inspiracijama, baš kao što ume da istinski uznese i njegova već tada posve sigurna lakoća sa kojom polazne obrasce aproprijira i prilagođava i britanskom okruženju i tamošnjim naravima, ali i svome svetonazoru i dovoljno osobenom viđenju lepe pisane reči. Jednostavnije rečeno, već u Lažljivcu Stiven Fraj je uspeo da iznađe dovoljno ubedljiv i prikladan književni ekvivalent vlastitoj pojavi i sopstvenom šarmu, baš kao što mu je u isti mah pošlo za rukom i da prikazu života i prilika na britanskom ostrvlju pristupi sa zaista zaraznom smešom podsmeha i neskrivene topline i iskrene naklonosti.
Na nivou priče/zapleta, Lažljivac je prostorno i vremenski razmahana povest o evoluciji i i lutanjima jednog, čini se, nepopravljivog pikarskog karaktera; Ejdrijana Hilija najpre upoznajemo kao ekscentričnog tinejdžera, učenika prestižne škole za dečake, potomke ekonomski relaksiranije klase, da bi ubrzo isti taj Ejdrijan Hil, to neumorno i nezaustavljivo spadalo, pred očima čitaoca vaskrsao i kao „dečko na sat“, visokoškolac u stalnoj potrazi za krivinama i sveopštim životnim digresijama, dramski pisac, falsifikatora svega i svačega i… prvenstveno mitoman pred čijim šarmom svako malo neko poklekne. A ako ćemo iskreno, laž je ionako tek pogrdan izraz za svakako potrebnu i delotvornu fikciju.
Kao i u prethodna dva na naš jezik prevedena dela, Fraj dužnu pažnju i podosta prostora posvećuje prikazu i dalje uvreženog sistema strogih klasnih podela u Britaniji, gde ni jalovost aristokratije ni beznadežnost tzv. proletarijata nikako ne gube na uverljivosti na planu okoštalih društvenih i fatumskih podela. Osim toga, Fraj se prilično detaljno i kroz poduži niz zabavnih primera i krajnje efektnih i izabranoj priči prikladnih i povremeno urnebesnih ilustracija bavi i sveopštim hipokrizijom koje čine gotovo pa ključnu tačku oslonca tih povlašćenih društvenih slojeva i po njihovoj meri skrojenog školskog sistema prestižnijeg kova.
Na planu queer motiva, Fraj, reklo bi se, vidno uživa u toj novostečenoj slobodi, te se s uživanjem da pratiti ta njegova pripovedačka razigranost kada su u pitanju literarne mogućnosti tih odjeka novoizabranih seksualnih sloboda tokom britanskih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlih veka. Time se Fraj sa podosta lakoća nadovezuje na niz autora koji su diljem planete i istorije književnosti stvarali tzv. nestašnu literaturu, književnost u kojoj sladostrašće i insistiranje na slobodi izbora prevazilaze nivo pukog krasa i zauzdanih provokacija, katkada tako potrebnih svakom književnom delu čiji autori barem povremeno osete potrebu da na stranicama svojih dela podsete na važnost talasa i otklona u odnosu na odomaćeno i uprizoreno.
Ovde valja dodati da se Fraj na oko 350 stanica Lažljivca pokazao, a mimo pominjanih uzora, pokazao kao bezrezervno ostvrski pisac, te Lažljivac naprosto pršti od siline pop-kulturnih, književnih i inih umetničkih, pa i socioloških i političkih referenci i poigravanja rečima i pojmovima, što je u ovom izdanju, srećom, adekvatno propraćeno brojnim krajnje funkcionalnim fusnotama koje su svakako kadre da i manje verziranim čitaocima ukažu na šta Fraj cilja kada se zaputi put tih igrarija i leksičkih i idejnih vratolomija.
Fraj, kome se, doduše, ovde može zameriti na konto povremenih neumerenosti i/ili ne uvek opravdane potrebe da hronološki razglobi naraciju bez vidljivije koristi po priču u celini (a što opet može biti doživljeno i kao očekivana boljka u početničkim ili ranim radovima) u Lažljivcu je pokazao zavidan dar za pripovedanje. Budući da je u književnost stigao iz glume, odnosno, teatra i filma, prava je šteta što su propali planovi da se Lažljivac preinači u film (za glavne uloge su bili viđeni Nicholas Hoult (Skins) i Ian MacKellen), jer i ovo Frajevo delo ostavlja jak i postojan utisak prvenstvenog dramsko-filmskog teksta iskazanog drugim a jednako upečatljivim i egikasnim sredstvima.
