Njujork. Vrli Novi svet. Godina je 1896. Vreme je da ceo svet iz mračnog 19. zakorači u novi 20. vek, vek prosvećenosti, vek koji je čovečanstvu podario dva svetska rata, slavnu upotrebu atomskih bombi u Japanu, zatim hemijskih i bioloških otrova za masovno uništenje civilnog stanovništva, Holokaust, Srebrenicu, Hitlera, Musolinija, drugove Staljina, Mao Cedunga, Pola Pota, Idi Amina, Miloševića, Šešelja i ostale velikane i čudesa modernog doba.

Ali dok nam se ne dogodi svetla budućnost hajde da se još malo zadržimo u tami prošlog veka. Vidimo kako se radnici i doseljenici bore za svoje pravo da ne umru na blatnjavim ulicama dok gradom vladaju bogate porodice i čvrsti momci sa kaldrme iz Tamani hola. Između njih se, poput tampon zone, nalaze prepošteni podmićeni policajci irskog porekla koji se trude da održe status kvo izbegavajući razne novotarije koje prete da zatalasaju mirnu žabokrečinu velegrada. A baš se tada pojavljuje jedan novi fenomen koji će svetsku slavu steći tek u godinama i vekovima koji dolaze. U pitanju je NJ. K. V. Serijski ubica. Džek Trbosek je već harao Londonom i vreme je da i, pomalo zaostali, Novi svet počne da prati svetske trendove. Ovaj ubica za metu ima maloletne dečake prostitutke koji našminkani i obučeni u žensku garderobu ordiniraju ulicama ili gej bordelima tražeći klijente. I ne slute da jednoj, na žalost redovnoj, mušteriji najveće zadovoljstvo pričinjava nanošenje bola, ubijanje i kasapljenje tela ovih malih anđela greha.

Pripadnici snaga reda ne želi ništa da preduzmu kako bi uhvatila ubicu. Naprotiv. Policajci ulažu dosta truda da onemoguće istragu ili sakriju i unište bilo kakve dokaze koji bi mogli da dovedu do zločinca. Žrtve su i onako običan talog društva tako da ubica zapravo čini uslugu svim onim pristojnim i nepristojno bogatim sugrađanima. Koga još briga za prljave i bolesne sodomite?

Doktor Laslo Krajzler ne razmišlja na ovaj način. Prosto je opčinjen ovim slučajem. Laslo Krajzler je alijenista. U pitanju je arhaični izraz za psihijatra ili psihologa koji je sredinom prošlog veka pao u zaborav, ali se i dalje koristi za zaposlene u psihijatrijskim ustanovama koji procenjuju da li je neki kriminalac sposoban za suđenje. Zajedno sa svojim prijateljem novinarom Džonom Murom, prvom ženom zaposlenom u policiji Sarom Hauard i dvojicom mladih policijskih istražitelja braćom Markusom i Lucijusom Ajzaksonom doktor Laslo Krajzler pokušava da pronađe prvog američkog serijskog ubicu. Ovaj tim radi pod patronatom i blagoslovom novog policijskog komesara Teodora Ruzvelta. Ruzvelt je došao na čelo policijskih snaga kako bi se obračunao sa kriminalom u gradu. Međutim, korupcija u policiji je tolika da Ruzvelt može da računa samo na ovu neformalnu grupu „nesalomivih“ doktora Krajzlera. Kako bi u višemilionskom gradu pronašli ubicu o kome ne znaju ništa članovi tima moraju da koriste nekonvencionalne i nove metode istrage kao što su otisci prstiju ili forenzička psihologija. Takođe su primorani da se suoče sa raznim društvenim strujama u gradu, među kojima je i čuveni J. P. Morgan, koje iz samo sebi znanih razloga (ne) žele da slučaj bude rešen.

Ovo bi ukratko bio siže romana „Alijenista“ Kejleba Kara. Kada neko ko ne živi od pisanja želi da napiše roman od toga obično ispadnu dobre stvari. Na žalost, ovo nije bio slučaj sa vojnim istoričarem Kejlebom Karom. Njegov prvi roman „Casing the Promised Land“ bio je toliko loš da je i sam autor na Amazonovoj stranici napisao komentar u kome odvraća ljude od čitanja ove knjige. Bilo je potrebno četrnaest godina da se ponovo odvaži da se okuša u beletristici pisanjem romana „Alijenista“. Druga sreća, kako se kaže, i ovaj roman je odmah postigao ogroman uspeh. Bio je tako dobar (a prvi tako loš) da je za njega Kar dobio nagradu za Najbolji prvi roman. Kajelb Kar je tako verno dočarao ova istorijski period da mu je i „Zadužbina ser Artura Konana Dojla“, u pokušaju da vaskrsne Šerloka Holmsa, dala zadatak da napiše i priču o slavnom detektivu. Ambiciozni Kar je od svega prvobitne priče napisao ceo roman „Italijanski sekretar“.

Privlačnost romana „Alijenista“ najviše dugujemo dvema stvarima. Prvo je Karova diploma (i znanje) iz istorije, a drugo je njegovo traumatično detinjstvo. O detinjstvu Kar retko govori, ali jednom prilikom je kazao kako je on „jedino dete u porodici koje nije pokušalo da se ubije“. „Alijenista“ očito predstavlja Karov obračun sa ličnim demonima iz prošlosti. Kada pogledate život njegovog oca Lusijena jasno je odakle je crpeo inspiraciju za svoj mračan „prvenac“.

Lusijen Kar je voleo da se druži sa pripadnicima bit generacije. U porodični dom Karovih često su dolazili Džek Keruak, Alan Ginzberg i Vilijam Barouz. Interesantno je da mladi Kejleb o ovim gostima nema lepo mišljenje. „Bili su bučne pijanice koje su samo smetale“, rekao je u jednom intervjuu. „Oni su me učvrstili u odluci da nikada ne postanem pisac fikcije.“ Na sreću nije se do kraja držao ove odluke, ali se može reći da su njegovi romani svojim osobinama sasvim suprotni od rada Keruaka, Ginsberga i Berouza kao i da je njegov život i rad svojevrsno odbacivanje bitničkog stvaralaštva. Problemi sa alkoholom i nasilnim ponašanjem prema ženi i deci verovatno su bili način da se Lusijen Kar izbori sa ličnim demonima. Rođen je 1925. godine u Njujorku. Kada je imao dvanaest godina upoznao je vođu skauta Dejvida Kamerera. Tada dvadesetosmogodišnji Kamerer je odmah razvio emotivni odnos prema malom Lusijenu koji je kasnije tvrdio kako ga je ovaj seksualno zlostavljao. Kamerer je bio Barouzov prijatelj iz detinjstva za koga je, prema Keruakovom biografu Denisu Mekneliju, tvrdio da nikada nije zlostavljao malog Lusijena. Kamerer je sledio Lusijen gde god se ovaj selio. Kada je Lusijen nakon pokušaja samoubistva koje je predstavio kao deo umetničkog projekta, napustio studije u Čikagu i prebacio se na njujorški Univerzitet Kolumbija i Kemerer je bio tu. Lusijen je na Kolumbiji upoznao Ginzberga, a zatim i Keruaka. Upravo je on bio taj koji je upoznao Keruaka sa Ginzbergom, a kasnije i sa Barouzom. Ovo je bio nukleus Bit generacije. Lusijen je bio u središtu okupljanja, dok je Kamerer sve to posmatrao sa strane.

Ma kakav bio odnos između Lusijena i Kamerera sve je bilo gotovo 1944. godine. Tada je Lusijen ubio Kamerera skautskim nožem, a njegovo telo bacio u Hadson. Posle zločina otišao je kod Barouza koji ga je savetovao da se preda policiji. Umesto toga Lusijen je otišao kod Keruaka koji mu je pomogao da se reše noža, a zatim su otišli u bioskop. Na kraju je Lusijen ipak otišao u policiju. Priznao je ubistvo drugog stepena, osuđen za ubistvo prvog stepena na kaznu između jedne i dvadeset godina zatvora sa psihijatrijskim lečenjem. Odslužio je dve godine nakon čega je dobio uslovni otpust.

Nakon izlaska iz zatvora zaposlio se kao novinar i ubrzo se oženio koleginicom Frančeskom von Harc. Zaljubljeni par je dobio trojicu sinova – Sajmona, Kejleba i Itana. Lusijen je psihički i fizički maltretirao ženu i decu. Kejleb je spas od batina često tražio na ulicama Njujorka. Odlazio je u bioskope. Voleo je da gleda klasične i ratne filmove. Upravo se u tami bioskopskih sala i rodila njegova ljubav prema vojnoj istoriji. „Želeo sam da pronađem nasilje koje je imalo neku vrstu svrsishodnog kraja i kojem je upravljao jasno definisani etički kod“, rekao je u jednom intervjuu.

U svom pokušaju da odstupi od konvencionalnih serija američka televizija „TNT“ je na osnovu romana „Alijenista“ snimila istoimenu televizijsku seriju sa nemačkim glumcem Danijelom Brilom u glavnoj ulozi. Osim Brila u seriju igraju i Luk Evans kao Džon Mur i Dakota Fening u ulozi prve američke pandurke Sare Hauard. Budžet serije je bio pedeset miliona dolara, a rezultati su očigledni i impresivni.

Serija je nesumnjivo uspela da dočara mračan ton i atmosferu same knjige. Ipak, postoji nekoliko razlika. U knjizi Džon Mur je novinar, a u seriji radi kao novinski ilustrator. Doktor Krajzler iz serije je sklon teatralnom ponašanju i patosu kada zna i da kaže kako je zbog slučaja spreman da siđe i u jame samog Pakla, dok je u knjizi smireniji i racionalniji pa i najstrašnije zločine radije pripisuje predatorovom detinjstvu i iskustvima, a ne nekim nadnaravnim demonskim silama. Knjiga je uspela da prikaže neograničenu Ruzveltovu energiju dok je u seriji njegov lik prikazan bledo i neupečatljivo.

Ipak, i knjiga i serija zaslužuju da budu pročitani i odgledani jer svaka ima sopstveni specifični narativ.

Za one koji žele da znaju šta je bilo dalje sa junacima romana „Alijenista“, Kar je napisao i nastavak. U pitanju je roman „Anđeo tame“ (The Angel of Darkness) koji još uvek nije preveden na srpski jezik. Imajući u vidu da je izdavačka kuća „Laguna“ nakon prikazivanja serije najavila i reprint izdanja „Alijenista“ (kao što je i nakon prve sezone serije „Digitalni ugljenik“ odlučila da objavi i treću knjigu iz serijala o Takešiju Kovaču) možemo se nadati da će i ovaj roman uskoro dobiti i svoje srpsko izdanje.

Piše: Milan Aranđelović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.