Da je priča o transrodnoj majorki Heleni kojim slučajem filmska, vrlo je verovatno da bi kritičari bili složni u oceni kako je reč o holivudskoj konstrukciji koja je otišla malo predaleko. I zaista ne bi pogrešili: Helenin život i sve okolnosti njenog “postajanja ženom” predstavljaju neverovatnu, u svakom segmentu poetski hiperbolisanu zbirku bizarnih dogodovština, poražavajućih primera stereotipizacije, administrativno-državnih zavrzlama i (u Srbiji i Holivudu neizbežno) populističko-političkih laži.
Kad se svemu tome doda Helenina lavovska borba da se sa svim tim problemima izbori i hrabro stane pred objektive i kamere – praktično “na izvol’te” različitim fašističkim kreaturama – jasno je da takvu priču nijedan filmski gledalac ne bi “progutao”. Takav scenario moguć je samo u realnom životu, u realnoj Srbiji: u svim drugim formama, na bilo kom drugom mestu, ne bi imao ni logike, ni smisla, ni dugoročnih efekata.
Ovako, ne manjka mu nijedan od tih elemenata – sa akcentom na poslednjem.
ODREĐENI KRUGOVI
Jedan od najvažnijih dugoročno važnih zaključaka koji do kojih može da se dođe u slučaju transrodne majorke Helene jeste da državne institucije Srbije – u ovom slučaju Vojska i Ministarstvo odbrane, ne umeju da se nose sa bilo čime što izlazi iz okvira uobičajenog; da im je potrebno dubinsko čišćenje od predrasuda i da ih vrlo često vode ljudi koji na nekom drugom mestu ne bi mogli da vode ni seosku zadrugu. U tom smislu, Vojsku i ministarstvo u stopu sledi domaće pravosuđe koje se i ovde pokazalo kao potpuno nespremno za suočavanje s problemom ljudskih prava i diskriminacije.
Pre svega, važno je reći da bi ova priča ostala daleko od očiju javnosti da je u Vojsci i nadležnom ministarstvu bilo makar malo sluha i takta. Počelo je, naime, tako što je do javnosti došla informacija da je u oktobru 2014. ministar odbrane Bratislav Gašić naredio da se major M.V. (Helena) penzioniše jer mu je “ustanovljena dijagnoza koja može uzrokovati štetne posledice po ugled Vojske Srbije”.
Zahvaljujući toj sramnoj formulaciji, kojom se transrodnost vrlo jasno i konkretno definiše kao ozbiljna i nepoželjna “dijagnoza”, Helena je brzo postala medijska zvezda, a ministar Gašić prinuđen da pored brojnih drugih afera u kojima igra glavnu ulogu, učestvuje i u ovoj. Međutim, sasvim očekivano, nije se baš proslavio ni u nastavku priče: osim što je vrlo otvoreno lagao, dozvolio je sebi da čak i Helenu zloupotrebi u dnevno političke svrhe.
U prvoj reakciji, ministar je negirao da u Vojsci postoji diskriminacija, a zatim se i izvinio Heleni zbog “administrativne greške u rešenju” o penzionisanju. “U slučaju majora za kojeg se tvrdi da je penzionisan jer je transrodna osoba, želim da naglasim da je jedini razlog zbog kojeg se to dogodilo činjenica da je navršio dvadeset godina radnog staža i da su potrebe službe zahtevale njegov prestanak”, rekao je tada Gašić, napominjući da se Heleni izvinjava i da će “i novinare i nju pozvati da se lično izvinim zbog te greške koja je našla u rešenju”.
To se nikada nije desilo. Naprotiv. Umesto poziva i izvinjenja, ministar je samo dve sedmice kasnije “pokazao zube” i Helenu označio kao jednu kariku u sve dužem lancu državnih neprijatelja.
Posle sastanka s predsednikom Srbije 30. januara, Bratislav Gašić dao je jednu od antologijskih izjava, ističući kako se protiv Vojske vodi “orkestrirana kampanja” koja će se nastaviti i narednih dana, a čiji je krajni cilj napad na premijera Aleksandra Vučića: “Iza cele priče stoje određeni krugovi i u okruženju naše zemlje kojima ne odgovara jaka i moderna vojska koja ima sve veće poverenje građana. Tim interesnim krugovima smeta i činjenica da ne mogu da komanduju Vučiću”, izgovorio je ministar, ističući da ne tvrdi da su deo tih interesnih krugova “ombudsman Saša Janković, poverenik Rodoljub Šabić, transrodni major Helena i bivša direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić” ali da treba pitati njih “za koga oni to rade”.
LAŽI ME NEŽNO
Za razliku od ove izjave, koja zahteva procenu dužu i medicinski stručniju nego što omogućavaju kapaciteti “Optimista”, neke druge ministrove teze mnogo su jednostavnije za tumačenje.
U prvoj izjavi, sredinom januara 2015, on je između ostalog rekao sledeće: “Od 2001. postoji informacija da je M.V. imao drugačiji rodni identitet, i pored toga on je u jedinicama u kojima je bio raspoređen radio još 14 godina i zbog toga nije imao nikakve probleme”.
Prava istina sasvim je drugačija. Kada je 2001. uhapšen zbog nošenja ženske odeće, majoru M.V. je oduzet čin, nasilno je priveden, hospitalizovan i otpušten iz Vojske. Pošto je Vrhovni vojni sud doneo odluku u njegovu korist, M.V. je posle sedam meseci vraćen u službu, da bi 2002. u ponovljenom disciplinskom postupku osuđen na godinu dana zabrane napredovanja u karijeri.
“Advokat je bio za to da se opet žalimo, i pristala sam. Međutim, i dalje se vodim kao udaljena od dužnosti i primam tek trećinu plate. Bila sam u očajnoj situaciji – supruga ne radi, troje dece, primam trećinu plate, a pre toga sedam meseci ni dinara nisam dobila. Snalaženje, preživljavanje, pranje veša kod prijatelja, rad na gradilištu, sve živo da bi se prehranila porodica. Pošto se postupak odužio, odustala sam od žalbe. Prihvatila sam kaznu samo da bi me postavili na neku dužnost i da bih nastavila da primam platu. Ne znam kako sam ostala normalna”, ispričala je Helena za magazin “Newsweek”.
Ono što je Gašić označio kao karijeru bez ikakvih problema, podrazumevalo je još i da su majoru M.V. od 2001. uskraćivane mogućnosti za usavršavanja ili kurseve, kao i
činjenicu da je posle radnog veka provedenog u Sabirno-prodajnom centru Vojske Srbije, iznenada poslat u Kopnenu zonu bezbednosti odakle je bukvalno jedva izvukao živu glavu.
Druga velika laž ministra Gašića izgovorena je u trenutku kada se Helenin slučaj već ozbiljno zahuktao. Nakon što su Helena i Udruženje građana “Egal” podneli protiv Gašića krivičnu prijavu zbog gorepomenute “administrativne greške”, a na osnovu “rasne i druge diskriminacije”, ministar je jednom rečenicom pogazio sva prethodna izvinjenja i izgovorio: „To što smo penzionisali osobu koja ima prijave za prostituciju spada u diskriminaciju?“
U pitanju je čista neistina, a pošto Helena nema nikakvu prijavu za prostituciju, ministar će se i tim povodom vrlo verovatno naći pred sudom.
VEZANIH OČIJU
Tu, međutim, dolazimo do slavnog srpskog pravosuđa iz kojeg je i ovom slučaju stigla jedna u najmanju ruku čudna presuda.
Krajem januara, Više javno tužilaštvo odbacilo je krivičnu prijavu protiv Bratislava Gašića, objasnivši pritom da “ne postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo niti bilo koje drugo delo koje se goni po službenoj dužnosti”. To u prevodu znači da čovek u Srbiji uopšte ne mora da bude transrodan ili na bilo koji drugi način “drugačiji”: potrebno je samo da se ne svidi šefu i da pod firmom “dijagnoze” bude udaljen s posla i lišen zarade i društvenog statusa. Sud u tome vrlo verovatno neće videti ništa problematično.
Zaboravlja se pritom da je takva odluka, baš kao i sumanuto obrazloženje za Helenino penzionisanje, kršenje člana 21 Ustava Srbije, kojim se zabranjuje diskriminacija po bilo kom osnovu. Ono što je ovde još važnije jeste poruka koju pravosuđe šalje svakom ko bi želeo da se ikada požali na diskriminaciju. Ako Helena, čiji je slučaj “čist kao suza”, nije naišla na razumevanje suda, kako se tome može nadati neko ko je diskriminisan na daleko suptilniji način?
ŽENA SA VELIKIM Ž
Verovatno i ne sluteći da će doći do ovakve sudske odluke, Helena je u trenutku kada je krivična prijava podnošena, poručila: “Moja obaveza kao oficira Vojske Srbije i građanke Srbije je da branim zakon, čast i ugled, kako svoju tako i Vojske i neću odustati od toga. Ova krivična prijava je tek drugi korak u mojoj borbi koja će, nadam se, inspirisati i druge ponižene i uvređene da se bore za sebe i svoja prava”.
Teza o inspirisanju “drugih poniženih i uvređenih” dugoročno je možda značajnija od svih drugih elemenata koji su pratili Heleninu priču. Da je Vojska rigidna – to smo znali. Znali smo takođe da se ministar odbrane obično ponaša kao da je zalutao na tu funkciju, baš kao što nam je odranije poznato da se u srpsko pravosuđe retko ko može pouzdati. Međutim, ono što do sada nismo imali jeste transrodna osoba koja je “jedna od nas” – neko ko se ni primanjima, ni društvenim statusom, ni biografijom, ili na bilo koji drugi način ne izdvaja od onoga što se naziva “običnim svetom”.
Nije u pitanju Čez Bono, čiji je život mnogim svetlosnim godinama udaljen od naših. Nije ni Andreja Pejić, predivna, ali tako daleka svakom ko živi i zlopati se u majčici Srbiji. Nije u pitanju čak ni mlada osoba koja se “pronašla” i tako počela da živi svoj novi život – praktično inkognito.
Konačno, nije to niko koga bi prosečan građanin Srbije mogao okvalifikovati kao “problematičnu osobu”: nikakvi gresi, nikakve muke, nikakve “mrlje” u biografiji.
Naprotiv. U svom “prošlom životu”, Helena je bila vojnik, porodični čovek, “čovek na mestu”.
Sada, ona je žena koja ima četvoro dece, iza koje je dugogodišnji brak, koja se bori za egzistenciju i čija svakodnevica nimalo ne liči na svakodnevicu onih slavnih ili manje slavnih koji su “prešli na drugu stranu”.
Pritom, za razliku od većine autovanih ljudi iz LGBT sveta, Helena je progovorila o svakom detalju koji bi mogao da zanima prosečnog, a u kontekstu LGBT problematike potpuno nesenzibilisanog medijskog konzumenta: u ispovesti za Newsweek, a potom za VICE, ispričala je kako se autovala pred decom i suprugom, kako su to oni doživeli, šta su joj tačno rekli, koliko je to povredilo, kako je reagovala rodbina i zašto se još nije autovala pred majkom; ispričala je kako je žudela za ženskom odećom, da li je privlače žene ili muškarci, šta je zanima i kako provodi dane.
Ta i takva priča – u kontekstu razbijanja predrasuda – verovatno je značajnija od silnih treninga za novinare, silnih saopštenja protiv diskriminacije, silnih projekata i programa.
Ima, naravno, onih koji će na Heleninu priču odmahnuti rukom i otpisati je kao bolesnu. Ima i onih čija će mržnja prema svemu što je drugačije postati još dublja. Ali svako normalan i za različitost otvoren, jednostavno će se identifikovati sa mukama jedne žene koja se – sticajem okolnosti – skoro pola veka borila za svoj rodni identitet.
Ne nekom normalnom mestu, u neko normalno vreme, za tu i takvu borbu dobila bi priznanje i stisak ruke. U Srbiji je dobila “dijagnozu”. Što više govori o Srbiji, nego o Heleni.
Piše: Tamara Skrozza
