Dušana Maljkovića sam upoznao davno, davno, davno, kad sam bio jako, jako, jako mlad i to preko Socijaldemokratske omladine kada smo odlučili da pravimo prvu kvir radnu grupu unutar neke parlamentarne političke partije u Srbiji. Optimist magazin postoji malo više od šest godina i živeo sam u ubeđenju da smo za to vreme uradili intervju sa dragim Dušanom, ali se ispostavilo da sam to samo umislio. Zato sam želeo da ispravim tu nepravdu, te vam predstavljam legendu srpskog LGBT aktivizma.
Pošto si veoma, veoma, veoma, veoma, veoma star, kakav je bio gej život u Beogradu pre internet, pre struje, pre civilizacije, ako te pamćenje nije izdalo?
Ne sećam se da sam veoma star – možda je to simptom starosti (počeo sam da zaboravljam sve, uključujući i svoje godine), a možda i mudrosti: privilegija je živeti duže. Što smo stariji, to smo privilegovaniji: više smo živeli, više doživeli, više imali priliku da se razvijamo, učimo, radimo. Koliko se sećam – a sećam se slabo – pre interneta, gej život je bio orijentisan, s jedne strane, na kruzing, anoniman seks dejting. S druge, na lična poznanstva i kontakte preko njih. Važno je bilo, početkom 90-ih, upoznati makar jednu gej osobu, jer tada nije bilo nikakvih javnih kanala komunikacije, kako bi vas ta osoba upoznala sa drugima. Ili se otisnuti na mesta gde se pričalo da se „nalaze pederi“: Ušće, Karađorđev park, Staklenac. Prvog dečka sam upoznao preko radio emisije u kojoj smo se obojica javili, a već sledećeg, 1999, preko interneta.
Koja je bila tvoja motivacija za aktivizam? Kakvi su uopšte bili tvoji aktivistički počeci?
Motivacija je bila vrlo jednostavna: borba protiv onoga što mi je nanosilo nepravdu, a to je homofobija. Nisam imao problem sa svojom seksualnošću, uvek mi se činilo da nije ništa sporno što želim seks sa drugim muškarcem, već da je sporno što mi to nije dozvoljeno i što sam zbog toga moralno osuđen. Moj početak bio je sa Dejanom Nebrigićem, prvim gej aktivistom, u okviru projekta „Kampanja protiv homofobije“. Bavili smo se analizom medija i slučajevima diskriminacije.
LGBT aktivizam se izrodio iz mirovnog i feminističkog pokreta i danas je blizak svojim korenima. Koliko misliš da je to dobro ili loše?
Mislim da je to odlično. Gej aktivizam treba da bude principijelno protiv rata, da traži, u krajnjoj liniji, ukidanje institucije vojske i globalnu pacifikaciju kroz jednu međunarodnu državu. Takođe, treba da podržava i druge diskriminisane grupe u njihovoj borbi za jednakost, a to su svakako žene.
Zajedno sa Milanom Đurićem vodio si prvu LGBT radio emisiju. Šta možeš da nam kažeš o Gaymingu?
Mogu da vam kažem da je to bilo sjajno iskustvo. Kreativno i opasno istovremeno. Počeli smo da je radimo nakon 5. oktobra, kada je Nebojša Spaić preuzeo uredničko mesto na Radio Beogradu 202. Emisija je bila posvećena seksualnim manjinama i bila je deo noćnog programa koji se emitovao od 1 do 4 ujutro. Deo zaposlenih je pokazivao otpor prema nama u vidu distance ili ponekog komentara, ali su resorni urednici pokazali podršku i razumevanje. Bilo je i pretećih poziva, poziva na linč sa „susednog“ Radio Jugoslavija… Ali sve se dobro završilo, između ostalog i međunarodnom Hajmdal nagradom koja je prepoznala da smo od Beograda načinili tolerantniji grad.
Kako objašnjavaš da od emisije Gayming nismo imali LGBT emisiju na mejnstrim radiju?
Nemam jasno objašnjenje. Možda je tema postala isuviše mejnstrim i integrisana u druge programe, u vidu vesti ili povremenih razgovora o homoseksualnosti, bilo da je u pitanju nauka ili kultura, ili senzacionalistička zabava u estradnoj sferi. Možda tom temom niko ne želi previše da se bavi jer nosi i dalje negativni žig, pa nema entuzijazma koji je imao Nebojša Spaić da je otvori. Možda nema ni samih gej aktivista koji bi to „izgurali“. Nisam ni siguran ko danas sluša i koliko radio, i kakve sadržaje. Možda bi ta analiza slušanosti i potražnje određenih sadržaja mogla da pruži smer za traženje odgovora.
Premijerka Ana Brnabić je nedavno izjavila da Srbija nije homofobična zemlja. Koji je tvoj stav?
Mislim da je Srbija manje homofobična nego što je ikada bila, ali ne bih se usudio da kažem da i dalje nije homofobična. To znamo iz raznovrsnih statistika – recimo, prema poslednjem istraživanju NDI, Civil Rights Defendersa i Gej i lezbejskog Victory Instituta iz 2015. godine, 72% LGBT populacije se sreće sa psihičkim nasiljem, 51% je izloženo diskriminaciji na poslu, a 23% je pretrpelo fizičko nasilje. Nisam siguran da ovakva statistika govori u prilog izjave Ane Brnabić, koja je pre svega politička, a zasniva se na tome da se Prajd poslednjih godina odvija bez nasilja (ako se dobro sećam cele izjave). Nažalost, to nije jedini parametar i samo potvrđuje da se napreduje ka manje homofobičnom društvu, nikako da je tu posao manje-više završen.
Kako uopšte vidiš Anu Brnabić kao prvu lezbejku premijerku?
Ambivalentan sam. S jedne strane, poštujem njenu hrabrost da se u svojstvu autovane premijerke, izloži kao žena i lezbejka homofobičnom i patrijarhalnom društvu u Srbiji, kao i njen doprinos vidljivosti lezbejki koja je minimalna. S druge strane, ona će, po sopstvenim izjavama, sprovoditi neoliberalnu politiku, a ta politika će štetiti pre svega radničkoj klasi, pa i većini lezbejki, jer su one većinski pripadnice upravo radničke klase. Nije dovoljna da imamo lezbejku premijerku da bi lezbejkama (i gejevima) bilo bolje, nije dovoljno da ona bude samo „motivacija“ za dalju društvenu prohodnost, jer postoje i konkretni društveni uslovi „emancipacije“ – ako ste lezbejka koja neprijavljena radi u pekari za 20.000 dinara mesečno, onda će dalje narušavanje radničkih prava i opadanje socijalne države raditi u korist vaše štete.
Kako se tebi čini situacija na LGBT sceni danas, posle toliko godina u aktivizmu?
Mislim da je dobro da ima dosta grupa koje se bave vrlo različitim temama, od trans* i interseks pitanja, do nasilja i odgovora na isto. Tu su i dva Prajda – zašto ne i tri, četiri? – Trans prajd itd. Meni lično nedostaje više kulture i teorije, ali tu je Merlinka festival, kao i razni drag performansi u KC Gradu, što mi se posebno dopada. Voleo bih da više ima podrške i razumevanja i zajedničkih projekata, ali i sukobi i razmimoilaženja su deo scene i ne treba od njih bežati: bolje iskrena nekompatibilnost nego lažno zajedništvo – ovo poslednje i onako na kraju eskalira u ružan sukob koji je u startu i mogao biti izbegnut ako priznamo da se ne volimo i da i ne moramo da se volimo.
Šta nam možeš reći o Centru za kvir studije i budućim planovima?
Budućnost je nepredvidiva, uprkos planovima. Šalim se, očekuje nas, nadam se, novi kurs kvir studija krajem tekuće godine. I jedan sasvim novi festival kvir kulture početkom 2018. Videćemo još šta će se od tih planova i ostvariti.
Koja bi bila tvoja poruka čitaocima Optimist magazina?
Da optimistično čitaju ono što im Optimist preporuči da čitaju u rubrici koja se bavi književnošću. Da se redovno testiraju na HIV jer je to dobar način da se pobrinu za svoje zdravlje i daju doprinos zaustavljanju širenja virusa. Da budu saosećajni, politični i borbeni u solidarnosti sa svim drugim ugroženim grupama: ženama, decom, starima (gde se i ja sada nalazim) itd. Da vole i Karla Marksa i Džudit Batler.
Razgovarao: Predrag Azdejković
