Početkom septembra, BBC je pisao o mladim supružnicima, Mattu i Trishu, koji pružaju hraniteljsku zaštitu deci i adolescentima. Ovaj gej par živi u Britaniji, pa su svoju želju za uvećanjem porodice mogli da ostvare kroz surogat majčinstvo ili usvajanje. Međutim, nakon prisustva sastanku sa jednom humanitarnom organizacijom, odlučili su da se ipak prijave da postanu hranitelji.

„Naučili smo o razdvojenosti kroz koju deca prolaze i traumi koju dožive. I onda smo razmišljali o tome kako bi naš dom pun ljubavi i naši karakteri bili pogodni za pomoć detetu u takvoj situaciji,“ izjavio je Matt za BBC.

Centar za socijalni rad je prihvatio njihovu aplikaciju i njihova kuća je postala hitan smeštaj za adolescente sa kriminalnim dosijem. Pred svako novo upoznavanje imaju strah da li će biti dostojni zadatku, ali brige nestanu već u prvih deset minuta, jer kako sami kažu, to su “samo deca”. Do sada ih je bilo šestoro, i sa svima njima su imali odlične rezultate rehabilitacije. Uče ih kako da se staraju o sebi, kako da kuvaju. A jedan petnaestogodišnjak je imao svoj prvi Božić baš u njihovom domu, i dobio svoj prvi poklon.

Da se ovaj par ne zove Matt i Trish već Miloš i Tadija, i da nisu rođeni u Britaniji već u Srbiji, ne bi nikada postali hraniteljska porodica, i životni putevi šest tinejdžera ne bi bili izmenjeni. Razlog je očigledan: Srbija ne dozvoljava homoseksualcima da budu usvojitelji ili hranitelji. To nekako navodi da se zapitamo šta je pravo na porodicu? Internacionalni akt ljudskih prava definiše pravo na porodicu kao pravo pojedinca na porodične odnose. A onda se dalje porodični odnosi definišu kao veza između jednog ili više roditelja i njihove dece. Međutim, sve ovo ne pronalazi primenu u praksi u brojnim zemljama, među kojima je i Srbija. Šta se dešava sa onima koji su samci bilo koje seksualne orijentacije, ili drugim rečima za sve one koji nisu u heteroseksualnom braku? Oni mogu biti hraniteljska porodica, ne i usvojitelji. Zakon Republike Srbije (priznaćemo licemerno) ne isključuje samohrane roditelje kao kandidate za usvajanje. Ali im ne dodeljuje decu jer navode da je za decu bolje da imaju oba roditelja. Tako sirotišta ostaju prepuna, a broj samohranih usvojitelja broji svega nekoliko ljudi na visokim pozicijama. Naravno, hraniteljstvo nije za svakoga. Između ostalog, i iz onog emotivnog razloga, jer su deca tu “u prolazu”, i u Srbiji se čak 40% nakon nekog vremena vrati svojim roditeljima. (Osim u slučaju Đorđa Joksimovića, koga svi imamo moralnu dužnost da spominjemo.) Ukoliko ste homoseksualne orijentacije i živite u Srbiji, a odlučite da i sami postanete hranitelj/ka, morate da se postarate da se vaša seksualnost ne sazna. Centar za socijalni rad bi to smatrao neprimerenim i bili biste odbijeni. Koji je razlog što homoseksualci ne mogu biti kandidati za podizanje dece? Ono što se navodi je uticaj na dete da i ono „postane“ gej. Ovo je potpuno nevalidan argument jer ni heteroseksualni roditelji, ni heteronormatizam koji vlada, ne mogu da utiču na homoseksualno dete da odraste u heteroseksualnu osobu. Ne postoji ni jedno istraživanje (u bilo kojoj zemlji) koje je dokazalo negativan uticaj. Sa druge strane, The Children’s Bureau, koji se bavi zaštitom dece, dokazao je da heteroseksualci i homoseksualci imaju apsolutno iste sposobnosti u podizanju dece.

ČITAJTE:  20 godina od ubistva: Matthew Shepard

Sa druge strane, postoje prijavljeni (zasigurno i oni ne prijavljeni) slučajevi gde Centar za socijalni rad u Srbiji nije uočio da je hranitelj pedofil, te su smeštali decu u kuće seksualnih predatora. Pomenuti predatori su bili heteroseksualci, i to im je omogućilo da dođu do svojih žrtava. Te žrtve su mogle da nikada ne postanu žrtve, već da žive u domovima u kojima vlada ljubav i razumevanje nekog gej para ili pojedinca koji žudi da budu roditelji ili staratelji, ali ne mogu jer su gej.

Šta se dešava sa drugim zemljama? U Bosni, Hrvatskoj i Italiji je situacija ista kao u Srbiji. Dok se u Španiji, Francuskoj i Švedskoj jednako odobrava i parovima (uključujući LGBT parove) i samcima da usvoje decu. Osim toga, istopolni parovi mogu proći i kroz veštačku oplodnju o državnom trošku.

Iz ovoga se navodi da zaključimo da Italija zaostaje za ljudskim pravima u odnosu na neke druge evropske zemlje. Ali i Srbija zaostaje za Italijom, i mi se tek borimo za ono što je tamo priznato. U Srbiji bi se ranije pomenut akt trebao modifikovati, pa bi definicija prava na porodicu trebala da glasi ovako: Pravo na porodicu je pravo heteroseksualnog para na porodične odnose. Dok su porodični odnosi veza oba heteroseksualna roditelja (ne jednog) i njihove dece. I još bi se negde trebalo dodati da su, ukoliko nije bilo dovoljno jasno, homoseksualci izuzeti iz ljudskih prava.

Piše: Jovana Ivetić

Više tekstova iz broja 62 – oktobar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.