Na naslovnici magazina “Time” našla se i pomalo neobična ikona: Laverne Cox. Nju su u rodnom mestu vršnjaci tukli i maltretirali zbog izražene feminiziranosti, a deklarisala se kao transdžender tek kada je otišla da živi u Njujorku i počela da se bavi glumom. Sada, kao jedna od zvezda serije “The Orange Is the New Black”, koristeći se svojom popularnošću kao sredstvom za borbu za jednaka prava ona je postala svojevrsni istaknuti borac trans pokreta. Širom Amerike drži govore pod nazivom “Zar ja nisam žena?”. Kada ona to kaže to i nije pitanje.

Sa kim si živela tokom odrastanja?

Sa bratom blizancem i majkom. Samo nas troje. Oca nisam nikada upoznala. On se nikada nije oženio mojom majkom, nikada nije bio deo mog života. Samo mama, brat i ja.

Kakva si bila tokom detinjstva?

Bila sam veoma kreativna. Počela sam da plešem dosta rano. Volela sam da plešem. Preklinjala sam majku da me upiše na časove plesa i, konačno, u trećem razredu ona je to i učinila. Stepovanje i ples, nikako balet… Moja mama je smatrala da je balet previše gej. Kada smo već kod toga, bila sam dosta feminizirana tako da su me maltretirali, uglavnom maltretirali. Bila sam vunderkind, volela sam da učim. Zbog toga su mi se rugali u školi. Davali su mi svakakva imena i bila sam predmet ismevanja.

Da li postoji neki posebni slučaj maltretiranja koje je ostalo u tvom sećanju?

Postoji jedan slučaj u mlađim razredima srednje škole kada sam izašla iz autobusa i kada me je jurila grupa mladića, što je, znate, bilo prilično uobičajeno. Nisu mogli da me zlostavljaju u autobusu jer bi ih vozač sprečio u tome. Ali kada samo izašli iz autobusa oni su pokušali da me tuku. Odmah sam počela da bežim. Tada sam, bukvalnu, trčala trku života. Međutim njih četvorica ili petorica su me stigli. Oni su bili u školskom orkestru. Oborili su me na zemlju i udarali sa palicama za doboš. Jedan roditelj je to video i pozvao je direktora škole, direktor je pozvao moju majku, tako da je i ona saznala za sve to.

U suprotnom joj ne bi rekla?

Ne. Moja majka je vikala na mene, prvo jer joj nisam rekla za to, a drugo jer nisam pokušala da se branim od nasilnika. Nikada nisam želela da uzvratim udarac. Bila sam preplašena. Sećam se da sam ja bila okrivljena jer me je grupa dece napala.

Da li postoji trenutak u životu za koji možeš da kažeš da si prvi put pomislila da si možda transdžender?

Ispričaću vam priču iz trećeg razreda. Moj tadašnji učitelj je pozvao moju majku i rekao joj je da ću da završim u Nju Orleansu noseći žensku garderobu. Sve do tog trenutka ja sam mislila da sam devojčica i da nema razlike između dečaka i devojčica. U mojoj mašti sam mislila da ću, kada uđem u pubertet, početi da se pretvaram u devojčicu.

Kako je počelo da se menja tvoje mišljenje nakon tog trenutka u trećem razredu?

Odlasci kod psihijatra i strah od boga bili su zamenjeni završetkom u Nju Orleansu i nošenjem ženske odeće, to je bio ponižavajući trenutak za mene. Ja sam stavljena u istu ravan sa nekim degenericima, sa neuspehom u životu. Moja majka je bila učiteljica. Ona je mog brata i mene zadojila idejom da budemo uspešni, ostvareni ljudi. Biti trans, ili nositi suknje nisam povezivala sa idejom uspeha u životu, ili da je postati žena uspeh u životu. Tako da je to nešto što je počelo da me vuče ka dnu. Želela sam da budem poznata, da nastupam. Te stvari sam stvarno, stvarno želela više od svega ostalog.

Druga priča koju spominješ jeste ona o tvojoj baki, koja te posmatra sa neba i osuđuje te. Šta se desilo u tom trenutku?

Bila sam u šestom razredu i „drmao“ me je pubertet. Tada su me dečaci baš dosta privlačili. A u crkvi sam naučila da je to greh. Zamišljala sam da moja baka gleda na mene i tačno zna o čemu razmišljam jer je ona u raju. Mislila sam da sam je razočarala i taj osećaj me je razdirao. Zato sam otišla do školske ordinacije i iz ormarića uzela bočicu sa pilulama. Progutala sam sve pilule i legla u krevet. Zaspala sam nadajući se da se neću probuditi. Međutim, probudila sam se sa bolovima u stomaku. Ne sećam se kakve su to pilule bile. U svakom slučaju, mislila sam da će da me ubiju, ali nisu.

Da li si pričala sa nekim te noći?

Jok! Bila sam veoma izolovana osoba. Nisam bila ni sa kim toliko bliska da bih pričala o tome. Sa bratom sam bila dosta povezana, ali on je tada imao nekih svojih problema. Nisam imala prave prijatelje sve do srednje škole. Moja majka nije bila sposobna da uspostavi potpuni emotivni kontakt sa nama. Mislim da je bila pod stresom jer je morala sasvim sama da odgaja dvoje dece. Mnoga sećanja na moju majku iz tih dana mi kažu da je bila pod stalnim pritiskom pokušavajući da nađe načina da stavi hranu na sto i da napuni naše ormane garderobom. Ono što me je tada spasavalo bila je moja mašta, kao i to što sam bila dobar učenik i volela sam da nastupam. Mašta koja mi je pomagala u kreativnom radu održavala me je u životu, a tako je i danas.

Kako su se stvari menjale kada si odrastala?

U srednjoj školi sam polako počinjala da nalazim neke kompromise u vezi sa shvatanjem roda. Prihvatila sam sebe kao androginu osobu. Bila sam stvarno uplašena i mnoge stvari sam negirala. Samo sam želela da sve učinim ponosnim i srećnim, kao i da nađem mesto za sebe u ovom svetu. Smešno je da androginost ne čini da stvari postanu nimalo bolje, sa stanovišta percepcije ili prihvatanja drugih ljudi. To je bio deo mog putovanja do mesta na kome sam sada.

Da li misliš da je život trans dece u srednjoj školi danas drugačiji?

Postoji mogućnost povezivanja preko interneta koju ja nisam imala. Možete da uspostavite komunikaciju sa ljudima poput vas koji su na drugom kraju zemlje. Toga nije bilo kada sam ja bila klinka. Mislim da postoji više medijske prezentacije onoga za šta bi mlade trans osobe mogle da kažu ‘to sam ja’ u nekom pozitivnom smislu. Smatram da postoji dosta stvari koje čine da se čovek oseća manje usamljen i koje daju stav, otprilike, ‘okej, ovo sam ja i ovo je ono kroz šta prolazim’ umesto onoga ‘šta koji moj nije u redu samnom?’ sa čime sam ja odrastala.

Zašto misliš da to ljude čini da se osećaju nelagodno?

Živimo u svetu neizvesnosti, tako da ljudi žele da sa sigurnošću znaju šta je muškarac, a šta je žena, znam ja to. Ljudi ne žele da kritički posmatraju svet oko sebe. Bilo šta čega se plašim, ili što mi predstavlja pretnju jeste zbog toga što ono budi nesigurnost u meni. Mislim da smo svi mi nesigurni kada je u pitanju naš rodni identitet. Ljudi misle ‘Okej, evo je jedna trans osoba pored mene, a šta sam onda ja?’. Mi samo želimo da budemo ušuškani u sistem verovanja koji nam daje osećaj da smo sigurni i čvrsti, zato što smo mi kultura koja je netolerantna prema slabostima, kako je to rekla Brene Braun (američka intelektualka, profesorka, predavač, koja se bavi temama sramote, ranjivosti, hrabrosti i bezvrednosti). Kada smo u poziciji da preispitujemo osnovnu ideju da muškarac ima penis, a žena vaginu, onda tu ima dosta prostora za iskazivanje sopstvenih slabosti.

Da li bi sada mogla da kažeš za sebe da si srećna osoba?

Apsolutno. Sreća je zaista čudna. Imam dosta posla i živim svoj san. Osećam se kao ja, osećam se koherentno, kao da je osoba koja sam unutar sebe ista osoba koju ljudi vide spolja, a to je umirujuće. Ali nije kao ‘Ooooo! Ja sam sada žena, život je fantastičan’. Ima tu teškoća. Još uvek moram dosta da se borim. Ja sam srećna jer sam ono što jesam i više ne mogu da zamislim život u kome ja još uvek poričem ili lažem pretvarajući se da sam dečko. To mi je bezvezno. Iz ovog ugla to mi deluje ludo…Lepo je to što sam već prošla kroz tranziciju.

Gde je Amerika kada je u pitanju prihvatanje trans osoba?

Mi smo sada u situaciji gde sve više trans osoba želi da istupi i da kaže ‘Ovo je ono što sam ja’. I sve više trans osoba želi da ispriča svoje priče. Mnoge od nas žive javnim životom i sledimo svoje snove pred očima javnosti tako da ljudi mogu da kažu kako znaju nekoga ko je trans. Kada ljudi imaju neku otelotvorenje neke referentne tačke to demistifikuje različitosti. Mediji su veliki deo svega toga, kao i internet, mesto gde može da se čuje naš glas jače nego ikada pre. U mogućnosti smo da pišemo naše priče kao i da odgovaramo medijima… Mi smo povod. I mi postavljamo pravac u drugom smeru.

Jedan primer postavljanja drugačijeg pravca jeste i kada si u jednom ranijem intervjuu rekla kako fokusiranje na genitalije dezorijentiše.

To je izgledao kao trenutak kada se stvari stvarno menjaju. Osećala sam se jako dobro i sećam se šta sam mislila. Kao i mnogi ljudi koji su odrastali ped televizorom ja nikada nisam čula da neko stvarno priča o visokoj stopi ubistava trans populacije, zatim o nesrazmernoj diskriminaciji kao i o nekome poput Islane Netles koja je izgubila svoj samo zašto što je išla ulicom kao trandža. I da za promenu pričaju i o nečemu drugom osim o tranziciji i operaciji. Niko se nije usudio da na televiziji ode dalje od toga u priči. Ali u našoj zajednici mi smo pričali o ovome i to nas je godinama frustriralo.

Koji je tvoj odgovor ljudima koji se bore protiv „trans frendli“ zakona i uredbi?

To me užasava. Ima tu dosta straha koji ih tera na to. Pokušala sam da gledam stvari iz njihovog ugla. On smatraju kako postoje ti ljudi koji su nešto dobili sa rođenjem, a sada žele da se infiltriraju u određen prostor i, u osnovi, naše devojke neće da budu sigurne. Ova stvar stigmatizuje trans identitet. Ti protivnici ne razumeju stvarno ko smo mi zapravo. Kada se bore protiv tih zakona oni ne shvataju ko su trans osobe. Nekada smo mi samo žrtveno jagnje da bi neke druge stvari prošle. Neki matorci jednostavno ne shvataju. Oni moraju da nas prihvate kao ljudska bića. Neki će zauvek da budu protiv nas. Ali ja verujem u humanost ljudi i njihov kapacitet za ljubavlju i za promenom. Bože pomozi mi za to.

Tokom jednog tvog govora u San Francisku jedna žena je na binu dovele Soleil šestogodišnju trans osobu koja te je pitala šta da radi kada ga maltretiraju u školi. To je bio veoma emotivno naelektrisan trenutak. Kako je to izgledalo na bini?

Duboko me je dirnulo. Ono što je bilo emotivno za mene je to što je Soleil imala samo šest godina. Zaboravila sam koliko je to malo imati šest godina. Soleil je beba, a rekli su mu da ne može da bude ono što jeste. Razmišljala sam o tome kako je bilo kada sam ja imala toliko godina i kako su oblikovali moj rodni identitet, kako je to bilo bolno za mene i kako me je teralo da se osećam da nisam u pravu, da je ono što osećam u svojoj srži, da svaki instikt koji imam koji mi govori šta ja jesam, da je pogrešno. Gledajući Soleil mislila sam koliko je malo i nevino imati šest godina. I kako mi moramo da zaštitimo to dete. Moramo da zaštitimo svu decu od ovoga i da im omogućimo da budu ono što jesu.

Intervju je objavljen u junskom broju američkog magazina TIME.

Related Posts