Nakon bestselera „Grabljivica“ koji je prodat u 210.000 primeraka i „Ljubav u doba kokaina“ Simonida Milojković je na koncu prethodne godine objavila roman „Žena“. Roman govori o jednoj sasvim običnoj devojci Goci koja je imala tu nesreću da bude rođena u telu pogrešnog pola. Da nesreća ne ide sama dokazuje i junakinja romana koja je voljom Mojre, boginje sudbine, rođena u malom mestu i to još i u Srbiji. Kao i svi veliki duhovi rođeni u malim sredinama tako se i Goca veoma rano suočava sa nerazumevanjem, ali i vršnjačkim i porodičnim nasiljem. Jedina osoba koja je razume jeste njen deda, koji je kao pripadnik italijanskih okupacionih trupa tokom rata došao u Jugoslaviju, da bi u njoj pronašao ljubav zbog koje je bilo vredelo ostati zauvek. Kao fašista koji je živeo u zemlji čiji temelji počivaju na antifašističkoj borbi Gocin deda zna šta znači represija prema pojedincima. Sa druge strane, njegov sin, a Gocin otac je takođe bio omalovažavan i maltretiran zbog svog oca. Njega je uloga žrtve naučila ulozi mučitelja koju je često igrao pred svojim sinom koji je, vidi belaja, voleo sve što vole devojčice.

Ono što Goci daje snage da preživi svakodnevno i konstantno iživljavanje i teror jeste nada u tranziciju. Goca ima jedna veliki san. Ona sanja o odlasku u veliki grad gde će konačno moći da ostvari dva cilja – usklađivanje pola i pronalaženje muškarca svog života. Ispostaviće se da je ovaj drugi cilj daleko teže ostvariti jer su muškarci… hm… muškarci. Znate i sami kako to ide.

Lik Goce je baziran na istinitoj osobi koja, kako autorka romana kaže, „ nije želela da se eksponira“, a kao stručni konsultanti su bili angažovani transrodna osoba Gordana Mitrović i psihijatar dr Ljubinko Kaluđerović. Ovo celoj priči daje na autentičnosti, naročito ako uzmemo u obzir da u romanu „gostuju“ i dve autentične heroine iz Gavrila Principa – Merlinka i Likana.

Roman „Žena“ pisan je bez predrasuda i predubeđenja i sa lakoćom budi empatiju kod čitalaca. Pitki stil kojim je roman pisan, emocionalna iskrenost i, gotovo dečija, naivnost koju na trenutke ispoljava junakinja romana omogućavaju da se sa lakoćom zaroni u roman i Gocina osećanja. Zahvaljujući autorkinom neposrednom i direktnom stilu pisanja čitaoci shvataju da Goca nije „samo neka tamo trandža“ već živa osoba koja je tu negde među nama i koja, nesrećna i veoma povređena, traži razumevanje, podršku ili, makar, uzdržavanje od daljeg povređivanja. Knjigu „Žena“ izdala je „Laguna“, štampana je u 20.000 primeraka i prodaje se na gotovo svim trafikama naše zemlje ponosne. Autorka je na majstorski i znalački način napisala roman sa namerom da bude dopadljiv ciljnoj grupi kojoj je namenjen, dakle onima koji knjige obično pazare na trafikama. Sa druge strane autorka ne poseže za homofobijom ili transfobijom niti koketira sa predrasudama kako bi svoju knjigu učinila privlačnijom najširoj publici. Naprotiv. Ona hrabro, bez laži i prevare, ali sa velikom dozom empatije i razumevanja prikazuje probleme sa kojima se jedna (ne) obična osoba suočava u jednom konzervativnom društvu.

Ova karta empatije na koju igra Simonida Milojković jeste možda dobitna kombinacija u rušenju predrasuda i izgradnji mostova razumevanja između, naizgled, nepremostivih razlika među ljudima. Trebalo bi uzeti u obzir da je na poslednoj manifestaciji „Noć knjige“ održanoj svega dve nedelje nakon izlaska roman „Žena“ bio među pet najprodavanijih romana, rame uz rame sa Paulom Koeljom i Žozeom Saramagom. Veoma posećene promocije ove knjige se redovno pretvore u diskusije o problemima koje već dugo vremena razaraju naše društvo, a to su vršnjačko nasilje i nasilje nad ženama.

Piše: Milan Aranđelović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.