Dokumentarni film “Nemi glas” prati Kavaja, mladog MMA borca iz Čečenije koji se krije u Belgiji. On je živeo u strahu za svoj život otkako je njegov brat otkrio da je Kavaj gej. Zbog svega što je prošao u životu, ostao je u šoku i bez glasa. Uz pomoć jedne belgijske organizacije on ponovo uči da govori i pokušava da započne novi život u ovoj zemlji, dok je komunikacija sa njegovom porodicom nemoguća. Jedini kontakt koji ima su govorne poruke koje mu šalje majka.. “Nemi glas” će biti prikazan u selekcijama “Fireworks” i “Elemental” predstojećeg izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koji se održava od 9. do 16. septembra na nekoliko lokacija u Beogradu. Ovim povodom razgovarali smo sa rediteljem filma Rekom Valerikom, koji je i sam Čečen i čiji je identitet sakriven radi njegove bezbednosti. Reka Valerik nije njegovo pravo ime, a ostali biografski podaci, vezani kako za privatni tako i poslovni život, nisu poznati.
Šta vas je motivisalo da napravite ovaj film?
Prijatelj iz Čečenije mi je zatražio pomoć. Bio je prestravljen. Ispričao mi je strašne priče o progonima LGBT zajednice u Čečeniji na državnom nivou. Ispričao sam te priče francuskoj novinarki Anais Llobet koja je u to vreme radila u Moskvi za francusku novinsku agenciju. Ona je bila jedan od prvih novinara sa Zapada koji je o tome pisao. U to vreme sam završavao filmsku školu i odlučio sam da napravim film o tome. Posetio sam tajnu “tranzitnu kuću” u Moskvi gde borave izbeglice pre nego što napuste Rusiju. To je sigurna kuća. Posle toga sam otišao u Čečeniju. Nisam hteo da napravim novinarski film u kome bi bilo puno informacija, a ne bi bilo ničega filmskog. Želeo sam da zagrebem dublje. Kada sam upoznao te potpuno izgubljene momke i devojke, usamljene i prestrašene u skloništu, bio sam šokiran i uznemiren. Kavaja sam upoznao kad je već bio u Belgiji, i naravno da nisam ni pomišljao da napravim film s njim jer je bio bez glasa i potpuno istraumiran. Ali kada sam čuo glasovne poruke njegove majke, to me je dirnulo. Za mene se sve preokrenulo. Bilo mi je žao oboje, cele nacije. Glas majke me je naterao da snimim film. “Nemi glas” sam posvetio svim majkama koje su izgubile sinove i ćerke, koje ne znaju gde su im deca. Rat je gotov, ali roditelji i dalje ostaju bez dece. Za mene je ovo pre svega film o bezuslovnoj ljubavi između majke i sina, koji nadilazi politiku i LGBT teme. Verujem u moć filma, premda ne mislim da film može da promeni datu situaciju. Film može da natera osobu da se zamisli, da joj pomogne da sazri kao osoba i posmatra svet drugačije, napravi promenu u budućnosti. To je dug proces. Na mene lično su pojedini filmovi uticali i pomogli mi da postanem ono što sam danas.
Kamera ne otkriva Kavajevo lice. Koliko je ova odluka uticala na rediteljski koncept i vizualni aspekt filma?
Za mene je to bio zaista veliki izazov, jer je film audiovizualna umetnost a nisam imao glas glavnog protagoniste. Dakle, nisam imao glas i nije bilo šanse da prikažem njegovo lice iz bezbednosnih razloga. Izazov je bio da prikažem emocije drugačije, i ispričam veoma intimnu priču filmskim jezikom bez lica i glasa. Nisam bio siguran da ću uspeti. Ono što mi se u početku činilo kao težak zadatak postalo je estetski moćna tehnika koja radi u korist filma. Koristio sam sredstva haptičkog filma (osećaj dodira) i drmusajuću kameru kako bih dočarao osećaj Kavajevog tela i disao s njim. Hteo sam da stvorim fizičko iskustvo gledaocu koji film posmatra na velikom ekranu. Čak je i format filma 1.15:1. To je veoma redak format koji je korišćen svega nekoliko godina, između 1927. i 1932, u vreme prelaska sa nemog na zvučni film. Okvir filma nas vezuje i ne daje nam prostora da odahnemo niti da pobegnemo. To je osećaj klaustrofobije. Gledalac ne posmatra film pasivno, već može da reaguje fizički, svojim telom, na ono što vidi na platnu. Kako bih predstavio Kavaja na etički odgovarajući način, moja opservacijska kamera je postavljena tako da ga nikad ne prikazuje direktno. Postoje brojni načini da sakrijete nečije lice kako biste sačuvali njegov identitet, poput blurovanja, ali ja više volim da publiku što više približim protagonisti, istovremeno zadržavajući etičko rastojanje. Stoga je moj izbor da koristim umetnička sredstva kako bih izbegao frontalno prikazivanje lica, bio više poput traganja za intimnošću na distanci, a ne potenciranje uloge postavljanja scene u stvaranju filma. Njegovo lice je prikazano u delovima. Ono je poput slagalice, koje publika na kraju filma može da zamisli. Iako ga nijednom nisam prikazao, na kraju filma imate osećaj da smo ga videli. Što manje prikažem, gledalac više može da zamisli. Moj mizanscen istovremeno sakriva lice i otkriva junakovu ličnost, borbu i agoniju.
Kako je Kavaj reagovao na ideju o filmu i da li je imao neke konkretne zahteve vezano za način na koji će biti prikazan u videu?
Pretrpeo je veliki šok i izgubio glas. Snimanje filma u tom trenutku bi za njega bila još jedna trauma. Nisam želeo da napravim film o njemu, već sa njim. Bilo mi je važno da on razume šta radimo i da želi da podeli ovu priču. Nisam vršio pritisak na njega. Nisam mu postavljao pitanja. Samo sam bio u njegovoj blizini. Delio sam tišinu s njim u njegovoj hotelskoj sobi. Nijednom nisam uključio kameru, sve dok mu nije bilo bolje. Čekao sam oko dve godine. Tokom tog vremena bolje smo se upoznali, pa je mogao da mi veruje i da ima poverenja. Na mene su jako uticale telefonske poruke njegove majke. Jedna od tih poruka mi je dala glavni emotivni impuls. Odlučio sam da snimim film ne o Kavaju, već sa njim. On se složio. On se nije toliko brinuo o svojoj bezbednosti, koliko o njegovoj majci koja je ostala u Čečeniji. Čak i odavde, iz Evrope, želeo je da je zaštiti. I dalje oseća krivicu zbog njegovog bola iako je on žrtva. Dogovorili smo se da film neće biti objavljen dok on ne dobije politički azil, promeni ime i kreira novi identitet.
Koliko je kontrast između mačo kulture borilačkih veština dodatno otežao stvari za Kavaja, pored poznatih nevolja koje nosi život u homofobičnom društvu?
Današnja posleratna Čečenija je poput Sparte, nema mesta za “slabiće”. Svako mora da bude ratnik, branitelj, glava porodice, i tako dalje. Borilačke veštine su oduvek bile popularne u Čečeniji. Danas se tamo sva omladina bavi sportom, a naročito borilačkim veštinama. Dečaci od 5-6 godina već kreću na rvanje grčko-rimskim stilom, džiudžicu, džudo, i druge slične sportove. Od detinjstva se dečaci uče da budu jaki. Tome su naročito doprineli poslednji ratovi. U današnjoj Čečeniji je visoka stopa nezaposlenosti. Nema perspektive i jedini izlaz za mlade ljude je popularni sport MMA, zato što je to omiljeni sport čečenskog predsednika Ramzana Kadirova. On daje značajne finansije za te sportiste. Na ruševinama uništenog nacionalnog cirkusa, Kadirov je izgradio novi cirkus i nazvao ga Koloseum. To je nešto poput modernih gladijatorskih borbi – MMA borbe se odigravaju u kavezu. Radi se o najgledanijem, najpoštovanijem i najzastupljenijem borilačkom sportu među mladima. Sva slava ide pobednicima! Zbog toga svaki dečak mašta da postane MMA šampion u Čečeniji, a jedan od njih bio je i Kavaj. Kavaj zbog rata nije mogao da završi školu i obrazuje se, jedino što ume je da se bori. Sport je njegov sav život. MMA klub mu je bio druga porodica. Ništa nije muževnije od toga u Kadirovom režimu i društvu. Ljudima u Čečeniji se jednostavno ne uklapa da neko može da bude MMA borac i homoseksualac, za njih je to uvreda. Tek tako, Kavaj je od nacionalnog heroja postao nacionalna sramota. Sramota od koje moraju da se “operu ruke”, to je sada dužnost svakom Čečenu, kako onima iz Čečenije tako i onima koji su u Evropi.
Postoji percepcija da je Belgija tolerantna zemlja. Kakvo je zapravo iskustvo nekoga “drugog” u odnosu na većinu, ko je ujedno i politički imigrant?
LGBTQ izbeglice iz Čečenije koje stignu do SAD ili Kanade tamo se osećaju mnogo bezbednije nego u Evropi. Možda zato što u tim zemljama nema velike čečenske dijaspore. Što se Belgije tiče, čečenska dijaspora je veoma jaka. Belgija je relativno mala zemlja i teško je u njoj potpuno nestati. Kada izbeglice pod zaštitom zatraže boravišnu dozvolu, imaju pravo da promene ime i prezime kako ih ne bi pronašli i kako bi imali bezbedniji život. Ovo je bilo naročito značajno za Kavaja. On je bio poznati sportista u Čečeniji.
Jedno je pobeći iz Čečenije, tragedija počinje kasnije. Bilo mi je važno da to pokažem snimajući film. Institucija porodice je veoma važna u čečenskom društvu. LGBTQ izbeglice dolaze u Belgiju iz Čečenije potpuno same, i nisu u mogućnosti da odu kod drugih Čečena, u njihovu zajednicu. Nemaju priliku da govore svojim jezikom. Moraju da se kriju, menjaju gradove, sele se od jednog do drugog hotela. Ne mogu da razgovaraju sa voljenim osobama u Čečeniji. Osuđeni su na samoću. Primorani su da se odreknu svog identiteta, da se predstavljaju izmišljenim imenom. Više nikada neće moći da kažu da su iz Čečenije. Nakon što pobegnu od jedne laži, moraju da žive u novim lažima i novim strahovima. Belgija nije zemlja iz snova, onako kako su se nadali. Iskusili ste tragediju, emigraciju koju niste birali, i to ne možete da podelite ni sa kim. Meni to deluje kao veoma teško, strašno i tužno. Neki uzimaju drogu da zaborave na sve. Neki uspevaju da se predstave kao srećni i slobodni. Tu su i oni koji su u neizvesnoj situaciji: fizički su već tamo, ali mentalno nikad nisu napustili Čečeniju. Njima je teže. Kavaj je jedan od njih. Kavaj više nije mogao da se bavi profesionalnim MMA sportom, pošto belgijske klubove vode Čečeni koji bi ga prijavili ili ubili. On mora da izmisli čitav život ispočetka. Belgijske nevladine LGBTQ organizacije i dalje ne razumeju baš najbolje da “sloboda” za osobe poput Kavaja znači brisanje čitavog prethodnog života, gubitak porodice, gubitak jezika, karijere, domovine… sve to, samo da bi mogao da kaže kako je gej. Ali to nije sloboda. To nije izbor. To je novi zatvor, nove laži, bez svetle budućnosti.
Da li je Kavaj osetio nekakvu satisfakciju na kraju snimanja?
Nije još video film na velikom ekranu. Ne želim da gleda film sam. Želim da budem sa njim kada ga bude gledao, da ga podržim, ako bude želeo da razgovara posle toga. Želeo je da ima vreme i prostor kako bi smireno pogledao kroz šta je sve prošao. Sada je spreman da ga vidi. Pogledaćemo film zajedno.
Šta je vama film doneo na ličnom i profesionalnom nivou?
Nažalost, film u Rusiji nije prikazan zbog cenzure. Zbog pretnji je povučen sa programa festivala ArtDocFest u Moskvi. Osvojio je glavnu nagradu na festivalu, ali nijedan jedini gledalac ga nije pogledao. Samo članovi žirija su mogli da pogledaju film u Rigi u Letoniji, van Rusije. To je bio zaista tužno. Bilo mi je veoma važno da pokažem film u Rusiji, jer je Čečenija deo Ruske Federacije. Nadam se da ću jednog dana moći da ga prikažem i tamo. Pošto sam i ja iz Čečenije, iz sigurnosnih razloga koristim alijas. Reka Valerik nije moje pravo ime. “Nemi glas” je takođe bio i moj glas, jer ne mogu da se pojavim na premijeri svog filma, ne mogu da dajem video intervjue ili prikazujem svoje lice bez prekrivanja. Čak i za radijske intervjue moj glas mora da bude promenjen. To je paradoks – dok sam pravio ovaj film, želeo sam da dam sliku i glas svom heroju, a na kraju ja moram da krijem svoj glas i lice. “Nemi glas” nije samo o Kavaju koji je ostao bez glasa, već i o svima onima koji su prisiljeni da ostanu nemi poput njega. Čak ni moja porodica ne zna da sam snimio ovaj film, ni bivše kolege iz filmske škole. Veoma uzak krug ljudi zna da sam ja autor ovog filma. Naravno, meni je teško što ne mogu da pričam o svom filmu, čak i kad osvojimo nagrade poput one na festivalu Hot Docs u Torontu i još par nagrada u Evropi. Film je imao premijeru na IDFA festivalu u Amsterdamu i proputovao je svetom.
Razgovarao: Nikola Marković
Više tekstova iz broja 61 – avgust 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
Leave a Reply