Eto, u samo prethodnih mesec i kusur dana podosta pažnje (barem filmofilske i stručne javnosti) privukla su dva nova filma ovdašnjih mlađih autora, filma u kojima značajnu podršku motivskoj i narativnoj strukturi pružaju queer motivi i elementi. Upravo iz tog razloga darujemo vam ovaj filmski dvougao, odnosno, ovaj dvokraki razgovor sa Milicom Tomović, rediteljkom kratkog igranog filma Tranzicija, nagrađenog kao najbolji film na minulom Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, i Momirom Miloševićem, rediteljem na FEST-u primećene i hvaljene dugometražne Otvorene.
Milica Tomović
Kako ti izgledaju priče i pohvale koje prate Tranziciju nakon zapažene projekcije na BFF-u?
Iskreno, uglavnom sam pričala sa prijateljima i kolegama, a oni su svi bili dobronamerni. Ne znam da li je to zato što su pristojni ili …(smeh). Šalu na stranu, uvek mi znači njihovo mišljenje i to što su svi komentari bili pozitivni, mi puno znači. Mislim da sam ovaj film i pravila zbog svih nas (prijatelja).
Ako za tren zanemarimo pitanja kojima se dominanto bavi Optimist, dakle, ako apstrahujemo tu queer dimenziju, šta to po tvom mišljenju čini idejnu kičmu ovog filma?
Jedna rečenica, tj. pitanje mi se motalo u glavi pre četiri godine (pre nego što sam počela da pišem scenario), a to je: Zašto ljudi moraju da odu, da bi postali ono što jesu? I to jeste kako ti kažeš “idejna kičma filma”, sa tim pitanjem na umu, negde smo svi bili sigurni da možemo da napravimo iskren film, koji se tiče svih nas. Jer to pitanje se može preneti na svakoga od nas, koji smo imali utisak da ne možemo da se ostvarimo u ovom okruženju i da je to moguće samo npr. u Berlinu, Oslu, Minsku, Gisenu, Bilbau, Hjustonu ili gde god – samo ne u mestu gde smo rođeni.
Zašto baš Berlin, Oslo, Minsk, Gisen, Bilbao i Hjuston?
To su gradovi u kojima žive moji prijatelji i moja sestra. Svi su morali da odu iz različitih razloga, ali gore navedeno pitanje i ideja još uvek stoji.
Da li si onda saglasna da i identitetsko pitanje, ta nekada i neprolazna potraga za odgovorom na pitanje ‘ko sam ja?’ predstavlja značajan motiv Tranzicije?
Apsolutno, negde bih ja volela da sam u filmu uspela da iznesem tu ideju naše unutrašnje borbe, između toga da budemo onakvi kakvim nas drugi doživljavaju i našu želju da ne izneverimo ta očekivanja, nasuprot nama samima – to što ti kažeš “Ko sam ja?” pitanje koje ne možemo da dokučimo, baš zbog tog truda da održimo tu sliku o sebi, koju smo u nekom trenutku postavili ili nam je nametnuta. Nadam se da nisam previše konfuzna…
Da li si spremna ovaj tvoj film bude predstavljan ili doživljavan prvenstveno kao ovdašnji izdanak queer filma?
Mislim da sam spremna da bude doživljen kako god, samo da ga ljudi pogledaju i da im se nešto desi dok ga gledaju. A to kako će biti predstavljen, to mi je nekako u drugom planu. Možda grešim, ali stvarno tako mislim.
Koliko si upoznata sa aktuelnom ponudom i dominantnim dometima queer/LGBT filma u širem kontekstu?
Upoznata sam, doduše nisam još pogledala Kerol i Dankinju, negde odlažem te filmove samo zato što ni u trejleru mi ne izgledaju obećavajuće (a verovatno i tu grešim). Iskreno mislim da je najveći problem queer filmova, jer se negde svi skoncentrišu na taj queer momenat i misle da je to dovoljno, dok tu scenario najviše ispašta (smeh), tj. publika najviše ispašta.
Šta sada, šta sleduje Tranziciji nakon ovih prvih prikazivanja?
Pa ništa, sad šaljemo na festivale i držimo palčeve, da će dobro proći.
Momir Milošević
Kako ti izgledaju priče i pohvale koje prate Otvorenu nakon zapaženog nastupa na FEST-u?
Fascinirale su me neke kritike, pogotovo ljudi koji su oduševljeni filmom, a čije je mišljenje uvaženo. Čini mi se da je film izazvao iskrene reakcije kod njih. Niko nije imao potrebu da preuveličava nešto što je doživeo, a bilo je onih kojima se nije dopao. Mada, retko ko je ostao ravnodušan.
Ako za tren zanemarimo pitanja kojima se dominantno bavi Optimist, dakle, ako apstrahujemo tu queer dimenziju, šta to po tvom mišljenju čini idejnu kičmu ovog tvog filma?
Rekao bih da je idejna kičma Otvorene pogrešno tumačenje, banalizacija, odnosno – nipodaštavanje pisma kroz koje Sara najiskrenije govori o svojim potrebama, u njenom pismu je srž tog fascinantnog bića, osobe koja je dovoljno hrabra i spremna da se otvori.
Da li si onda saglasan da i identitetsko pitanje, ta nekada i neprolazna potraga za odgovorom na pitanje ‘ko sam ja?’ predstavlja značajan motiv Otvorene?
Jesam, donekle. Ja mislim da je Sara apsolutno svesna ko je u datom periodu njenog života, ona je jako emotivno i uzbudljivo biće čija iskrenost podstiče sukob unutar Alise koja zapravo proživljava krizu identiteta.
Da li si spreman da ovaj tvoj film bude predstavljan ili doživljavan prvenstveno kao ovdašnji izdanak queer filma?
Ako neko pri gledanju ovog filma zaista dođe do takvog zaključka, onda slobodno neka ga tako i predstavi. Ali mislim da će sam film jasno razuveriti svakog ko ima slično predubeđenje.
Da li si čuo neku istinski zanimljivu, atipičnu, maštovitu interpretaciju Otvorene u ovom kratkom međuvremenu?
Jedan čovek je imao dosta toga da kaže odmah posle premijere filma, tokom Q & A sesije u sali, možda i previše toga. Bio je pod ogromnim utiskom, čak je spomenuo simboliku Sarinog imena koje je hebrejskog porekla i tvrdio da ona u par navrata komunicira sa Bogom, odnosno, sa višom silom koja nije ovozemaljska .To me je oduševilo jer sam praveći film imao to u vidu, apsolutno ima smisla. Neko je rekao da je Alisa zapravo Sarin alter ego. To mi nikad nije palo na pamet.
Koliko si upoznat sa aktuelnom ponudom i dominantnim dometima queer/LGBT filma u širem kontekstu?
Ako želite da podstaknete ravnopravnost, u ovom slučaju pomenute populacije, mislim da je daleko pametnije kloniti se besmislenih klasifikacija, to jest podžanrova, u filmskoj industriji pogotovo. Primera radi, ukoliko se ispostavi da je neki lik u filmu homoseksualac, to je apsolutno normalna stvar, ne tragam za takvim filmovima, jer takav sadržaj ne čini nužno film interesantnim. To je samo jedan od mnogih elemenata neke priče, definitivno nema potrebe za distinkcijom kroz kvazi žanr, to je, ubeđen sam, medveđa usluga filmu. Ali da probam da odgovorim na pitanje, upoznat sam utoliko da sam svestan da ’takvih’ filmova ima u izobilju, uvek je bilo, mogu da garantujem da su bolji oni koje autori nisu nepromišljeno predstavili kao ’takve’.
Šta sada, šta sleduje Otvorenoj nakon ovih prvih prikazivanja?
Još prikazivanja. Od leta počinje festivalski život. Krajem septembra kreće bioskopska distribucija u regionu. Najviše se nadam prodaji filma, u Aziji recimo. Otvorena sadrži detalj trljanja golih ženskih stopala, ubeđen sam da ima onih kojima je to bitno u životu.
Razgovarao: Zoran Janković
