Poodavno je već u umetnosti i popularnoj kulturi prisutna potraga za univerzalnim, a opet specifičnim i dovoljno osobenim, katkad dođe i do srećnih ishoda, te i mi, ovde, onda dobijemo priliku da vam skrenemo pažnju na dela koja potpadaju pod odrednicu queer književnosti, a koja onda po svojim sveobuhvatnim kvalitetima i iz njih izniklim značajem prevazilaze te ipak krute okvire. Zadovoljstvo je u ovoj prigodi tim veće što ovog puta imamo da vam preporučimo dva valjana štiva iz dva tek naoko oprečna polja – dokumentarne proze i tzv. lepe književnosti.

„Major i Helena“ Maje Bekčić-Petrović (objavila kuća APM Print) svoj život otpočela je u ponudi kioska, što jeste zgodna okolnost u pogledu dostupnosti i distribucije, ali i prikladna i potentna okolnost imajući u vidu širi društveni značaj ove vrsne dokumentarističko-biografske proze i pitanja kojima se bavi i koja pobuđuje. „Major i Helena“, naravno, donosi životnu priču Helene Vuković, sada značajne i preduzetne trans aktivistkinje, a nekada poviše rangiranog pripadnika Vojske Srbije. Srećom po priču i srećom po čitaoce, taj polazni rodni i polni dualitet glavne junakinje ove priče nije i jedini odraz suštinske identitetske usložnjenosti Helene Vuković, i upravo iz tih obilja aspekata njene osebujne ličnosti autorka ove knjige, ponajpre novinarka Maja Bekčić-Petrović, crpi polazište ove nadasve uzbudljive i polivalentne životne priče, čiji tok dobrim svojim delom koincidira sa malo je reći burnim društvenim previranjima na ovim prostorima i koja nudi izobilje zanimljivih kosina u odnosu na očekivano i sa njima povezanih mogućnosti iščitavanja dubljih značenja ovog štiva.

Helena Vuković bila je u neku ruku skrajnuti sin, brižan i odan suprug i otac, vrhunski vojnik i saradnik, a istovremeno živeći pod jarmom tako krupnog balasta i uslovljenosti kao što je, nazovimo je tako, atipični rodni identitet i njemu bliska seksualnost. Priča Helene Vuković pokazuje kako se i unutar surovog i strogo kodiranog društvenog ali i intimnog/porodičnog okvira jedan takav teret može nositi dostojanstveno, ne gubeći nijednog trenutka iz vida blagodeti skore slobode koja proizilazi tek iz konačnog spoja sa istinom i iskrenošću. U tom smislu, autorka ove knjige čini ono najmudrije a po knjigu i najdelotvornije, premda delom, u dubini pripovednog kadra uzima učešća u skorijim događajima i epizodama iz života Helene Vuković, ona se sklanja u stranu i fokus u potpunosti predaje svojoj nesvakidašnjoj i nesvakidašnje izuzetnoj i zanimljivoj junakinji. To je i jedini ispravan i konsekventan pristup u ovakvom slučaju – lik i sudbina Helene Vuković i u narativnom i u značejskom smislu prave su dragocenosti, te bi svaki iole intruzivan pripovedački iskorak autora ugrozio intrigantnost i silinu značenja koje životna priča Helene Vuković samo po sebi nosi i daruje, i autorki i čitateljstvu.

Maja Bekčić Petrović, osim toga, uspešno punktira nužne društvene koordinate u okviru kojih je „poručnik-panker“ Vuković evoluirao u ono što je oduvek trebalo da bude, i, sa te strane gledano, „Major i Helena“ ima biti pohvaljena i kao konsekventan dokument o jednoj zemlji, njenoj novijoj istoriji i vreme koje nije naklonjeno drugačijima i odrešitijima ali koje ih dodatno čini upravo takvima. Specifičnost priče Helene Vuković krije se jednim svojim manjim ali zbilja značajnim delom u njenoj suštinskoj ukorenjenosti u ovo tle, ovu zemlju u sa njom umreženi kontekst, što priču čini dodatno zanimljivom, živopisnom, osobenom i relevantnom, a što je u najvećoj meri bio uzrok napada na Helenu Vuković i od strane predstavnika i činilaca dela ovdašnje LGBT aktivističke scene, koji su tom prilikom pokazali i svoje ružno i suštinski netolerantno lice, kao i blatantno i zbunjujuće nerazumevanje složenosti pitanja kojima se navodno srčano i iskreno bave.

Na kraju istaknimo, uz ogradu da je u četvrtom poglavlju došlo do narušavanja srećom tek delimičnog i privremenog gubitka fokusa, da je ovde reč o krajnje uspelom i istinski značajnom delu dokumentaristički shvaćene i postavljene proze, a da ono ponuđeno između korica ove knjige prestavlja dostojanstven i dostatan literarni ekvivalent najvažnijem iz životne priče i borbe Helene Vuković, sada ikonične pojave osvajanja nužnih i sveobuhvatnije shvaćenih ličnih i društvenih sloboda, te s tim u skladu stoji i nada da će u nekom narednom izdanju ova knjiga zavredeti i ambicioznije i komfornije i vizuelno izdašnije grafičko i štamparsko i izdavačko pakovanje.

Na drugoj strani, zbirka umreženih kratkih priča a možda i roman labavije strukture, „Moja ti“, autorke Jasne Jasne Žmak (u izdanju zagrebačkog Profila) pruža priliku da se uživa u pitkoj a sadržajnoj, diskretnoj a rečitoj, krajnje sugestivnoj i neupitno uverljivoj intimističkoj prozi. Jasna Jasna Žmak u „Moja ti“ nastoji i uspeva da čisto formalnim književnim sredstvima i svojim očiglednim pripovedačkim i šire shvaćenim literarnim darom prikaže dobar deo one obično teže uhvatljive punoće i dinamike intenzivnih ljubavnih bliskosti i veza, satkanih od istinske posvećenosti ali i neumitnog sudara sa realnošću, kao i sitničavostima i ostalim manjkavostima ljudske prirode, koje katkad i u neporecivoj sreći vide znamenje skorih potresa i nesreća, a u evidentnoj bliskosti, u kojoj nedvojbeno uživaju, naziru potencijalne opasnosti po vlastito ’ja’. Tu negde, sa te tačke kreće da se razotkriva značenje te svakodnevne i intimističke sintagme iz naslova iz ove uspele proze, odnosno, upravo tu na toj koti i treba tražiti polaznu osnovu sa koje Jasna Jasna Žmak, hrvatska dramaturškinja, scenaristkinja i spisateljica, kreće u preispitivanja mogućnosti odricanja od, kako reče onaj čuveni teolog i teozof, ropstva vlastitoga sopstva i predavanjima očiglednim blagodetima bitisanja u množini, kada ona kao takva zbilja ima i daje smisao i predstavlja ishod nimalo slučajnog sudbinskog susreta i spoja dve tako srodne i komplementarne duše.

Queer dimenzija, mada data suptilno, jasno i nedvosmisleno ali bez potrebe za prenaglašavanjem identiteta na tom polju, predstavlja važan aspekt ove knjige i autorkinih namera. Premda mahom u formi ispovedne, detaljistički koncipirane proze ona donosi crtice iz suživota i ljubavi lezbijskog para, „Moja ti“, zahvaljujući autorkinom pripovedačkom nervu i instinktu za diskretno a učinkovito nijansiranje priče na polju značenja i potonjih implikacija, dostiže tu snevanu vrednost univerzalnosti. Fragmenti ovog ljubavnog govora, da se tako izrazimo, svojstveni su i queer srodnim dušama, ali nadgornjavanja i ljubavne tlapnje i zaveti koje Jasna Jasna Žmak ovde opisuje i predočava ne samo u asocijativnoj ravni možemo zamisliti i u hetero-oblandi. Taj podvig, uz pop-kulturnu pitkost (obratite pažnju na segmente o čitanju u krevetu i ćirilici, recimo), da ne smetnemo s uma i tu važnu odliku ove proze, izdvaja ovu knjigu iz konkretne ponude queer književnosti i na ovim i na širim prostorima, te Jasni Jasni Žmak povrh svega moramo čestitati i na eleganciji koju je pokazala dok se kretala ka toj snevanoj koti u kojoj se sjedinjuju narečene više vrednosti – univerzalnost i specifičnost/osobenost.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.