Neaktivnošću, često loše usmerenom kampanjom organizatori parade su tako postali saučesnici (iz nehata?) u kreiranju jedne naše ružne, ali realne slike današnjice.
Kada je premijer Srbije, Ivica Dačić, 3. oktobra i zvanično zabranio održavanje Parade ponosa, bezbednosni razlozi su sportski rečeno u poslednje četiri godine poveli sa 3:1 naspram ljudskih prava i poštovanja Ustava. To je učinjeno uprkos odluci Ustavnog suda da je zabrana Parade ponosa 2009. bila protivustavna.
Ali da premijer ne poštuje Ustav, da predsednik laže u javnim nastupima kada govori o tome da bi stao na čelo šetnje, da država kapitulirala pred ekstremistima (ili joj se tako hoće), da ministri, poslanici, gradonačelnici javno stigmatizuju drugačije seksualno misleće je naša realnost. Na žalost u tu jalovu priču o nepoštovanju ljudskih prava, Ustava i moralnih normi uklopili su se i svojim delovanjem organizatori pokušaja beogradske Parade ponosa.
Neaktivnošću, često loše usmerenom kampanjom organizatori parade su tako postali saučesnici (iz nehata?) u kreiranju jedne naše ružne, ali realne slike današnjice. Šta više, organizator ne samo da nisu uspeli da između dva pokušaja ojačaju poziciju LGBT populacije u društvu, već su uspeli i da oslabe podršku koju su imali u tih nekoliko procenata slobodnomislećih.
Umesto toga dobili smo svega nekoliko akcija i ponašanje organizatora koje se može nazvati neadekvatnim, mešavinu new age poruka intenziteta pop hitova, prošaranu jeftinim glam pristupom. Taj pristup mogao bi možda da prođe u uređenim zemljama poput Danske, Švedske, Nemačke… ali ne u zemlji sa ozbiljnim političkim problemima čije društvo patološki voli da mrzi one koji preispituju ustaljena mišljenja i stavove.
Podsetimo da van tih nekoliko procenata građana koji podržavaju organizovanje Parade ponosa je višemilionska većina koja u najboljem slučaju prihvata različitost, ali u četiri zida, dok bi dobar deo primenio ruski model zabrane na sto godina ili već neki akt šerijatskog prava.
Kad tome pridodate navedeno nepoštovanje Ustava od strane državnog vrha, dobijate okvir u kome treba da se deluje a koji bi trebalo da podrazumeva: Podsticanje na dijalog, kritiku i samokritiku; Širenje vidljivosti i prihvatljivosti ciljeva; Pritiske na vlast i saradnju sa partijama, NVO, medijima; Stvaranje atmosfere tolerancije. I to tokom 365 dana, a ne pretežno u septembru i ne u broju aktivnosti koje se lako mogu prebrojati na prste i koje su se često svodile na reagovanja.
Podsetimo, na surovu, gotovo talibansku realnost, gde organizatori najavlju osmo-dnevnu okupaciju grada uz gotovo ratni poklič da grad pripada (samo?) njima, čime su, osim što su huliganima i ostalim čuvarima srBstva gurnuli prst u oko, one koji ih podržavaju naterali da stave prst na čelo i dobro razmisle da li žele da se ponovo upuštaju u riskantnu avanturu, ovog puta osvajačkog tipa. Obaška što je, kako je najavljeno novi osmodnevni koncept, odnosno LGBT festival, već viđen pre tri godine.
Leto je u LGBT svetu svakako obeležila iznenadna parada na Međunarodni dan ponosa, 27. juna. Osim ove uspešne akcije do kraja leta organizatori Parade ponosa su proglasili Marinu Perazić za gej disko kraljicu, sastali se sa savetnicama predsednika Republike Srbije, dok je na međunarodnom planu evropska parlamentarka Maraja Kornelisen pokrenula Virtuelni Pride u znak podrške sa Beogradom i drugim gradovima Evrope u kojima je ovu manifestaciju teško održati.
Uz zakasnelo reagovanja na prebijanje gej mladića mesarskim čekićem i osudu premijerove prve najave da bi Parada mogla da bude zabranjena zbog bezbednosnih rizika, Pride se pojavio u javnosti tek 12. septembra sa, u najmanju ruku ambicioznim političkim zahtevima za koje gotovo imperativno očekuju da u najkraćem periodu budu ispunjena. Tako se zahteva da se Skupština sastane i po hitnom postupku usvoji promene Krivičnog zakona, nacionalnu strategiju, pokrene javnu raspravu, usvoji još neke zakone, reorganizuje policijsku službu, usvoji Deklaraciju protiv homofobije i da pravosuđe super brzom procesuira sve zbog čijih pretnji je zabranjena Parada ponosa 2011. Lepa revija želja…
Samo za tako nešto potreban je izuzetno jak politički i društveni pritisak, a umesto toga organizatori su ušli u svakodnevne TV chit-chatove o gej paradi sa srednjevekovno profilisanim Dverima, dajući legitimet partiji/pokretu koji niti je prešao cenzus u Beogradu niti u Parlamentu. Neki bi rekli – svako prema svojoj meri.
Zato i ne čudi što je u danima pred Paradu ponosa pitanje bilo kad će, a ne da li će se zabraniti, dok su neki šaljiviji i kladili na svoj dan. I bi sreda.
Na kraju, se sve svelo na nekoliko izložbi, flash mob akciju, nekoliko debate, a najveću pažnju privukla je izložba „Ecce Homo“, ali je i brzo iskorišćena kao dodatni argument protiv Parade ponosa i poslužila za još jadnu demonstraciju sile srpske policije.
Da se razumemo mislim da je hajka na izložbu licemerna pogotovo kad se zna od koga dolazi, da su provokacija i preispitivanje sastavni deo umetnosti i da među LGBT populacijom ima hrišćana što niko ne može da spori. I smatram da je za postavljanje ovakve izložbe bilo potrebno hrabrosti. Ali, mislim i da izazivanje empatije u visoko homofobnoj Srbiji još važnije od provokacije. Poput izložbe fotografija pretučenih (domaćih) gejeva, lezbejki, trandži… Jer, valjda je jasno da samo tako može da se organizuje gej parada koja pretenduje da bude nešto više od događaja previsokog rizika. U suprotnom može nam se desiti da i dogodine ostanemo na virtuelnoj paradi. Ili da se održi negde, tamo daleko… Jer video podrška gej ikona iz inostranstva ipak nije dovoljna.
LGBT i BG Ultra: Hrabro, ali ne i ludo
Tokom kampanje za drugi pokušaj organizovanja Parade ponosa 2004. godine, pamtim akciju tada veoma slušanog SKC radija, kada je jedna od organizatorki gostovala u navijačkoj emisiji “BG Ultra”. Tokom sat vremena, ona je imala priliku da direktno polemiše, ali i objasni i približi navijačima ono što zastupa. Osim uobičajenih pretnji, dosta navijača je bilo zaintrigirano i radoznalo, jer, kako su priznali nisu imali prilike da pričaju ili čuju nekog iz suprotnog tabora. Posle intrigantne i veoma slušane emisije u kojoj se paradoksalno dosta smejalo, ekipa sa SKC radija je iz bezbednosnih razloga lično ispratila gošću. Na sreću nikog nije bilo u sačekuši, a paradoksalno da onaj deo homofobičnih pratilaca nije ni u jednom momentu pomislio da je ostavi bez zaštite.
Piše: Peđa Popović
