Greh na naše duše, ali dugo na stranicama Optimista nismo u smislu prikaza/kritike pisali o muzičkim izdanjima probranih favorita i/ili zaslužnika. Sada nema vrdanja i ne može biti izgovora – u kratkom razmaku do vaših, naših i belosvetskih ušiju stigli su (novi) albumi dve ikonične pojave queer dela planete. A i šire, naravno.

Prednost svakako ima Anohni, što je, sigurni smo da to već dobro i poodavno znate, novi pojavni oblik Antonyja, koga pamtimo (isključivo po dobru) iz kreativnih mu epizoda Antony & The Johnsons i Hercules & The Love Affair. Sada se došlo do kote nazvane Anohni i u muzičkom smislu ovaj album (nazvan Hopelessness) u dobroj meri predstavlja spoj skore baštine iz faza koje su mu u kreativnom pogledu i prethodile. Ukratko, Hopelessness spaja susret i zbilja unikatni susret melanholije (pa i uverljivog splina) i nasleđa depresivnije i umetničke i zahtevnije struje kabaretske baštine iz Antony &The Johnsons ere i sklonost sa elektronskoj muzici i pratećim joj ritmovima iz Hercules & The Love Affair avanture. Ako je i ovde potrebno juriti ekonomičan izraz, već negde na početku ovog prikaza mora biti jasno i glasno naglašen na u slučaju ovog konkretnog albuma Anohni i izvor i ishodište nalazi u savremenom indietronica zvučnom sazvežđu.

Hopelessness je, da odmah to istaknemo, prilično lako i hvaliti, baš kao je i zdravorazumski lako uživati u onome šta Anohni tu nudi. Uz ogradu da se i u ovom, baš kao, čini se, i u slučaju stotina i stotina, ako ne i hiljada inače valjanih a skorijih izdanja, format albuma pokazao kao preambiciozan zalogaj. To teško može biti stavljano na teret Anohni, tim pre ako se saglasimo da je album ipak možda mera nekog drugog vremena i da ovde predočeno u slušalačkom smislu, pa sagledavano po aršinima kojima vagamo albume kao celine, bespogovorno zadovoljava i ostavlja dovoljno snažan i trajan utisak. Ako, dakle, po strani ostavimo upravo pominjane finese, Hopelessness je vrlo dobro izdanje autora i izvođača koji definitivno ima šta da kaže i da pokaže, na dovoljno autentičan, intrigantan i zauman način. Uz dodatak da je muzički dar i njegova/sada i njena predodređenost za delanje upravo na polju popularne muzike (u njenom autorski, izvođački i slušalački zahtevnijem obliku, doduše) već dugo vremena aksiom kao takav.

Na planu pojedinačnih pesama najjači utisak ostavljaju već dobro poznata Drone Bomb Me (ispevana sa tačke gledišta devojčice iz Avganistana), sva neodoljiva u nepatvorenoj eteričnosti i zavodljivosti seti, te bezmalo magična 4 Degrees. Iz te prve polovine ovog izdanja valja istaći i I Don’t Love You Anymore, koja se možda i najočiglednije naslanja i najotvorenije referiše na ono što naše uši i duše pamte iz dana i zaostavštine Antony & The Johnsons. Prilično ubedljiva i zarazna je Watch me, u kojoj Anohni spaja nežnu stranu dobrovoljnog predavanja pred neumitnim i prozivku Američke agencije za nacionalnu bezbednost. Ideološka polemičnost i čak eksplicitniji društveni aktivizam prisutan je u gotovo pa na vokal svedenoj Obama, za koju se, uz pomalo kritičarske odvažnosti a možda i srljanja put ishitrenih zaključaka, mogu prepoznati uticaji Svetlane Spaić, već dugi niz godina, najznačajnijeg imena srpske etno-muzike, i ovdašnjih guslarskim zapevavanja, ojkanja i uzvika, kao autohtonih muzičkih obrazaca ovog našeg podneblja (da razjasnimo ovu analogiju – Antonyja i Svetlanu Spaić spajaju njihov doprinos na jednom od recentnijih megalomonskih projekata Marine Abramović). Osim pomenutih, treba spomenuti i još tri uspele pesme ponuđene u okviru ove Hopelessness inditronične gozbe – Violent Man, koja budi asocijaciju na ono što smo voleli na albumima islandske škvadre Mum, te možda rutinski postavljenu ali ipak upečatljivu Why Did You Seperate? i Crisis, kao definitivno najsjajniji a samom pozicijom na albumu ipak dobrano skrajnuti dragulj na ovom vrsnom i po mnogo osnova privlačnom i vrednom izdanju.

Znatnom manje prostora u ovom tekstu posvetićemo solo-albumu Andyja Bella, naravno, ni trena ne osporavajući njegov značaj i njegove zasluge. Najposle, barem zaseban tekst zavređuju kolosalna postignuća Vinca Clarka na polju sint-popa i činjenica da su Erasure u poslednjih par albuma pokazali nenadani kvalitativni skok i svežinu, koja se obično povezuje sa mlađim i bolje pozicioniranim autorima i izvođačima. Torsten: The Beautiful Libertine je šesti Bellov solistički album i gotovo se direktno nadovezuje na prethodnika (Torsten: The Bareback Saint), uz ogradu da je ovaj album primetno narativnije orijentisan i većim delom označen nešto tamnijim tonovima i raspoloženjima. Uz možda izuzetak već na singlu predstavljene My Precious One, ostatak albuma u potpunosti je podređen konceptu i zahvatu ovovremenski jakim melanžom pop-kulture ojačane operete, nazovimo to tako, drugim sredstvima, Andy Bell kroz ovu novu priču o srećno-zlosrećnom Torstenu nanovo bezmalo u potpunosti daruje slike i crtice iz života nešto vremešnijeg i vidno iskusnijeg gej u zaista širokom podtematskom zamahu, a na planu muzike Bell prilično odvažno stupa iz žanra u žanr (ili preciznije, iz mikrožanra u mikrožanr). Kako je ovde reč o naglašenijoj narativnoj celini, teško je u malo reči izdvojiti najznačajnije ili najznamenitljivije delove, ali, recimo, da duetska (Oooh Baby, You’re So) Queercore!, u kojoj Bell dramatično i nadahnuto, a uz obilje autoironije ukršta vokalna koplja sa Lanom Pillay, možda predstavlja drugi vrhunac ove uspele i privlačne albumske ekstravagance, koje, kanda, svoju pravu meru i punoću ipak susreće ponajpre u inicijalnoj kabaretskoj/pozorišnoj postavci.

Piše: Zoran Janković

Related Posts