Udruženje “Da se zna!” ove godine slavi sedam godina sa glavnim fokusom na mapiranju i dokumentovanju nasilja nad LGBT+ osobama u Srbiji. Vremenom su rasli i širili delokrug delovanja, tako da su danas usmereni na jačanje zajednice kroz pravnu i psihološku podršku, direktan rad sa zajednicom i sprovođenje kampanja, ali i na različite zagovaračke aktivnosti usmerene ka nadležnim državnim institucijama. Razgovarali smo sa “Da se zna!” aktivistima Milošem Kovačevićem, Hristinom Cvetinčanin Knežević i Bojanom Lazićem.
Kako je nastala organizacija Da se zna?
Nakon brutalnog fizičkog napada koji je grupa lezbejki pretrpela u ugostiteljskom objektu u centru Beograda 2015. godine postalo je jasno da nam je neophodna kvir organizacija koja će centrirati svoje aktivnosti na poboljšanju bezbednosti i pristupu pravdi pripadnika naše zajednice. Kvir aktivisti koji su bili spremni da odgovore na ovu potrebu su se okupili sledeće godine i tako je nastao „Da se zna!“.
Šta to treba da se zna?
U Srbiji se u proseku na svaka četiri dana dogodi barem jedan incident motivisan homofobijom i/ili transfobijom. Dve trećine incidenata koje dokumentujemo je nevidljivo za policiju, tužilaštvo i sudove. „Da se zna!“ kroz izveštavanje o ovim incidentima stvara prostor za glasove prebroditelja koji se u suprotnom ne bi čuli. Na taj način bezbednosnu situaciju u kojoj se kvir zajednica nalazi činimo vidljivom za nadležne organe, međunarodne organizacije i opštu javnost sprečavajući time pokušaje pinkwashinga naše stvarnosti.
Koliko se položaj LGBT ljudi promenio od nastanka „Da se zna!“ do danas?
Kada smo počeli sa radom zločini iz mržnje su već bili kriminalizovani, ali uprkos tome tužioci ih nisu kvalifikovali kao takve, nego kao zločine motivisane nekim drugim motivom. Loše optužnice su onemogućile sudije da uvaže tu otežavajuću okolnost čak i kada bi se tokom sudskog postupka nedvosmisleno utvrdilo da je motiv počinitelja bila predrasuda. Danas imamo nekoliko presuda za zločin iz mržnje i odluke Ustavnog i Vrhovnog kasacionog suda koje preciziraju ovu oblast tako da su prebroditelji zločina iz mržnje u većoj meri prepoznati kao neko ko je viktimizovan zbog svog ličnog svojstva. Pravna tranzicija trans osoba je bila uslovljena prilagođavanjem pola operativnim putem što se danas više ne zahteva čime je pravna tranzicija olakšana mnogim trans osobama. Istraživanja pokazuju da se socijalna distanca opšte populacije prema kvir osobama smanjila. Međutim, ima oblasti u kojima stagniramo ili čak nazadujemo. Na polju bračne jednakosti se u ovom momentu ništa ne dešava, a naše pravo na slobodu okupljanja je vlast ponovo počela da krši.
Koliko se organizacija promenila od svog nastanka?
Sve što smo radili u početku radimo i sada, ali danas to radimo bolje. Iskusniji smo, imamo veće poverenje zajednice i mnogo rezultata. Ponosni smo što smo uspeli da ostanemo verni svojoj misiji. Nadamo se da će „Da se zna!“ ostati prepoznat u zajednici kao ona organizacija koju zoveš kada te homo ili transfobi napadnu, jer problemi zbog kojih smo nastali i dalje nisu rešeni.
Koji bi bio najveći uspeh „Da se zna!“?
Pet godina sistematičnog izveštavanja o incidentima motivisanim homofobijom i transfobijom, stotine dokumentovanih slučajeva i desetine pripadnika naše zajednice koje smo osnažili kroz pravnu i psihološku podršku.
Sa kojim se sve poteškoćama u svom radu suočavala „Da se zna!“?
Našem timu je prećeno, pljuvani su i fizički napadani na ulici. Predsednik Političkog saveta Dveri Vladimir Dimitrijević je napisao knjigu o nama kada smo ga tužili. Desničari nas zovu „tužibabe iz ’Da se zna!’“ samo zato što su konačno počeli da odgovaraju za govor mržnje prema našoj zajednici. Pored njih, tu su i ljude iz institucija koji nas ignorišu ili nipodaštavaju samo zato što ste mladi ili ne postojite bar 20 godina, ali i donatore koji nemaju razumevanja da pokušavamo da pružimo kontinuirane programe na koje će zajednica moći da se osloni, a ne projekte od svega nekoliko meseci koji počivaju na premisi da je Srbija funkcionalna demokratija.
Koliko ste se vi kao aktivisti promenili?
Miloš Kovačević: Sve manje verujem da se u krivičnopravnom sistemu nalazi rešenje za nasilje sa kojim se suočavamo. Ne radi se samo o tome da policija, tužilaštvo i sudovi nisu na našoj strani i da je malo verovatno da će se to promeniti u skorijoj budućnosti, nego i da je neophodno rešiti uzrok problema, a ne samo sanirati njegove posledice. Pitam se koje to preventivne mere možemo da preduzmemo da do zločina iz mržnje i diskriminacije uopšte ne dođe. Da li je rešenje u masovnijem autovanju, iskrenom i otvorenom dijalogu sa homofobima i transfobima, stvaranju sigurnih prostora ili nečem četvrtom? Nemam odgovor na ovo pitanje, ali o njemu dosta razmišljam u poslednje vreme. Želeo bih da kao pokret napravimo odmak od delovanja koje je centrirano oko poštovanja reda i zakona ka efektnijim formama aktivizma.
Bojan Lazić: Lična promena je neminovnost i to će reći svako ko je više godina u aktivizmu. Kada uđete u aktivistički svet (najčešće kao mladi) puni ste entuzijazma i želje da promenite sve oko sebe. Vremenom shvatite da je za promenu potrebno vreme i upoznate se sa raznim grupama koje ne vide svet isto kao vi i koje će vas spoticati u svakoj nameri. U takvim okolnostima je za svakog aktivistu važno da ne odustane, već da još agilnije nastavi borbu. Mi u „Da se zna!“ nikada nismo odustali iako smo se suočavali sa različitim izazovima. Za sebe upravo to mogu da kažem – da me je aktivizam očvrsnuo, da sam postao hrabriji, i da sada mnogo racionalnije posmatram društveni kontekst u kojem živim.
Hristina Cvetinčanin Knežević: U „Da se zna!“ timu sam tek šest meseci, pa mislim da ne mogu da dam konkretniji odgovor na ovo pitanje osim da govorim o ličnom iskustvu u stilu “pre&posle DSZ!”. Ono se pre svega odnosi na to da sam shvatila, od kako sam u timu, koliko su neke stvari kojima sam i sama bila izložena, poput „suptilne“ diskriminacije, govora mržnje, pretnji nasiljem i nasilja, ali sa druge strane i tokenizma, svakodnevnica velikog dela naše zajednice. Ne kažem da sam pre mislila da sam jedina kojoj se to dešava, znam da nisam baš toliko posebna, ali sam mislila da se to ne dešava toliko često te da sam ja samo „loše sreće“. Ispostavilo se da nisam. A najviše me je, iskreno, i šokiralo i totalno izmestilo, to što su te stvari normalizovane i maltene standardizovane, a mi dehumanizovani i na nivou pojedinki i pojedinaca, ali i cele zajednice, da bi se različiti vidovi toksičnih narativa, govora mržnje, diskriminacije i nasilja „opravdali“, te nam je sve ovo „servirano“ kao deo standard životnog paketa na koji se prijavimo kada izađemo iz patrijarhalnog heteronormativa u javnosti. To tako ne sme da bude. I upravo je to ono što me je promenilo i na ličnom nivou, ali i na aktivističkom, jer znam da nisam sama, da se ovo tiče svih nas i da hitno moramo da menjamo neke stvari. Govor mržnje, diskriminacija, nasilje, ali i strah od diskriminacije ili nasilja, bez obzira da li je reč o interpersonalnom, sistemskom ili institucionalnom nivou, ne sme da bude difolt postavka stvari ni za jednu LGBT+ osobu, a još manje za veliki deo naše zajednice.
Koja je bila vaša motivacija za aktivističko angažovanje?
Bojan Lazić: Društveni aktivizam i borci za ljudska prava su oduvek bili moja inspiracija. Kada samo pomislite na sve one koji su svoj život dali da bismo mi danas imali neka prava, nemate pravo da budete apolitični. Tužno je što sva prava koja smo izborili kroz decenije i vekove, danas uzimamo zdravo za gotovo. Posledica toga je da nam danas ponovo uskraćuju ili ograničavaju ljudska prava. To znači da aktivizam i borba za ljudska prava nemaju svoj kraj, ta borba je permanentna.
Hristina Cvetinčanin Knežević: Preko decenije se bavim različitim aspektima ljudskih prava, i uvek sam se vodila time da je lično političko, te je i motivacija i u ovom slučaju bila da doprinesem koliko mogu u stvaranju jednog boljeg i lepšeg sveta u kome niko neće morati da preživljava diskriminaciju i nasilje samo zbog toga što se ne uklapa u balkanski heteronormativ. Kao fandrejzerka, imam uvid u to šta radimo na nivou organizacije pa znam koliko ljudi svakodnevno dobije podršku, ali i konkretnu pomoć, od DSZ! tima. To me najviše motiviše, činjenica da zaista pomažemo ljudima, da ne sprovodimo projektne aktivnost zarad projektnih aktivnosti, već da pružamo konkretne servise, poput psihološke i pravne podrške, onima kojima su potrebni. Sa druge strane, trend je takav da nam se iz dana u dan sve više ljudi obraća, što je posledica globalnog zaokreta u desno ali i pritiska finansijske krize koja nesrazmerno pogađa sve manjinske zajednice, pa i našu, što je dodatna motivacija za dalji aktivistički angažman.
Miloš Kovačević: Iako aktivisti često pokušavaju da predstave svoje delovanje kao apolitično, mi se nesumnjivo bavimo jednim oblikom političkog angažmana. On naravno ima svoje specifičnosti. Kao aktivista imate mnogo manje moći, ali i mnogo više slobode da delujete u skladu sa svojim uverenjima od onih koji deluju u okviru političkih partija. Meni taj modalitet bavljenja politikom prija. Mnogo više se pronalazim u delovanju koje ima za cilj da politike koje šira javnost percipira kao radikalne učini prihvatljivim od onog koji već prihvatljive politike čini popularnim.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 72 – jun 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
