Pre filma The Matrix bio je Bound – mračni krimić rađen u klasičnom noir stilu sa lezbijskom ljubavnom pričom koja je predstavljala tračak svetlosti u toj tami. Na početku filma Corky (Gina Gershon), koja je nakon izlaska iz zatvora dobila posao renoviranja stana za mafiju, upoznaje Violet (Jennifer Tilly) koja zajedno sa svojim dečkom Caesarom (Joe Pantoliano) živi u susednom stanu. Ubrzo hemija između njih dve postaje tako eksplozivna da preti da zapali ceo filmski set. Kada Ceasar dobije zadatak da čuva dva miliona dolara to unosi dodatni intenzitet u celu ovu zabranjenu ljubavnu aferu. Violet predlaže Corky da ukradu novac i negde daleko započnu novi život.

Bound je premijeru imao na Venecijanskom filmskom festivalu 1996. godine. Tokom ovih dvadeset godina, koliko je prošlo od premijere, došlo je do ogromnog pomaka u priznavanju različitih prava LGBT osoba kao i u njihovoj društvenoj i kulturnoj vidljivosti i zastupljenosti. Međutim, režiseri Lana i Lilly Wachowski (tada poznati kao Larry i Andy) vodili su žestoku borbu kako bi uspeli da snime ovaj (i ovakav) film. Producent Dino De Laurentiis je apelovao da Corky bude muškarac; niz glumica su zbog seksualnosti protagonistkinja odbile uloge sve dok nisu pronašli Tilly (koja je prvobitno trebalo da glumi Corky) i Gershon (čiji je agent rekao kako će joj ova uloga uništiti karijeru).

„Interesantno je da ovaj film nije predstavljen kao queer“, napisala je profesorka Kelly Oliver u svojoj knjizi Noir Anxiety u kojoj je jedno poglavlje posvetila ovom filmu. „Predstavljen je kao mainstream noir, a ne kao gej film. Film sadrži i snažnu feminističku poruku o tome kako međusobno udružene žene mogu da postanu finansijski i seksualno nezavisne od muškaraca.“

Dvadeset godina kasnije queer žene o filmu imaju pomešana pozitivna i negativna osećanja. Film je veoma uzbudljiv, ali je istovremeno i veoma treš. U kritici koju je tada objavio Variety pisalo je kako je film uprkos „novini stavljanja dve dobre cice u emotivnu vezu“ i dalje „veoma neukusan i predvidljiv“ (druge kritike nisu bile tako loše, a film je čak dobio i GLAAD nagradu).

Prošle godine je Sarah Waters rekla kako ne želi da njen roman The Paying Guests, koji se takođe bavi lezbijskom vezom i ubistvom, bude „lepršav“ kao „prastari Bound“. Ovo je filmu napravilo medveđu uslugu. Film je napravljen majstorski, sa upečatljivim dijalozima i dinamičnim i pažljivo izgrađenim zapletom. Film je u boji, ali isticanje crno-belih kontrasta i naglašena upotreba crvene boje karmina ili krvi kao i muzika čine ga predivnim.

Često se zanemaruje i činjenica da film ima intelektualnu i moralnu težinu i značaj. Violet igra ulogu zločeste cure koja uvlači muškarca (u ovom slučaju ženu) u zločin što je čest motiv noir filmova. Osetan je uticaj filmova o mafiji u kojima žene imaju ulogu nemog dekora u pozadini. Međutim, Violet nije ni pasivna žrtva, ni bezosećajna manipulatorka. Ona odbacuje Ceasarovo nasilje i aktivno i inteligentno dela da bi dobila ono što želi. Posebnu tenziju u filmu čini pitanje da li njih dve mogu da veruju jedna drugoj. Corky se, zbog Violetinog odnosa sa muškarcima, dvoumi da li da je prihvati kao queer ženu. Da bi čuvenu scenu seksa učinili što verodostojnijom Wachowski su kao koreografa angažovali feministkinju Susie Bright. Iskoristili su žensku perspektivu da bi tradicionalno muški žanr pretvorili u priču o ženi koja napušta muškarca jer želi da kontroliše njen život.

Iako se sestre Wachowski tada nisu izjašnjavale kao trans žene film je ipak rađen iz ženske perspektive. Ili, kako Kelly Oliver u svojoj knjizi sugeriše, film je mogao da oblikuje njihov identitet.

„Postoji još jedna zanimljiva mogućnost“, napisala je profesorka Oliver. „A to je da je rad na ovom filmu pomogao u kreiranju njihovih sopstvenih rodnih identiteta. Možemo reći da su dve lezbijke stvorile Bound, ali i da je Bound kreirao dve lezbijke.“

Piše: Rosemary Collins

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.