Gojaznost je ozbiljno hronično oboljenje koje može dovesti do medicinskih komplikacija koje umanjuju kvalitet života i skraćuju dužinu života, a čije lečenje ima visoku cenu. Gojazne osobe imaju veći morbiditet i mortalitet (svakih pola kilograma preko idealne telesne težine skraćuje životni vek za mesec dana).

Osoba koja ima 10 odsto više od svoje normalne telesne težine izložena je povećanju rizika od smrtnog ishoda od 13 odsto, povećanje težine od 20 odsto povećava rizik smrtnosti za 25 odsto, a povećanje težine od 30 odsto čak za 42 odsto. Najvećem riziku su izložene gojazne osobe u srednjem i starijem životnom dobu. Osoba koja je prešla 45 godina života i ima 12 kg više iznad svoje normalne telesne težine može da očekuje prosečno skraćenje života od 25 odsto, odnosno umesto da dostigne osamdesetu, kraj života se može očekivati već u šezdesetoj godini zbog infarkta srca ili moždanog udara.

UMERENOST, PRE SVEGA

Gojaznost nastaje kao posledica unošenja viška energetski hranljivih materija i ispoljava se taloženjem masnog tkiva u organizmu, odnosno prisustvom preterane količine telesne masti. Gojaznost je vodeći problem zdravlja ljudi širom sveta kako u razvijenim tako i u zemljama u tranziciji. Prema poslednjim istraživanjima, koje je objavio IZZS iz 2000. godine više od polovine odraslog stanovništva Srbije, tačnije 54 odsto, ima problem prekomerne uhranjenosti, pri čemu je 36,7 odsto odraslih predgojazno, dok je 17,3 odsto gojazno.

Različita distribucija masnog tkiva je u visokoj korelaciji sa određenim bolestima i patološkim stanjima. Gojaznost se deli na androidnu (mušku) i ginoidnu ( žensku). Kod ginoidnog tipa gojaznosti višak masnog tkiva se nagomilava potkožno, u donjim delovima tela, oko karlice i na butinama. Kod ovih osoba je uočena veća sklonost ka pojavi mehaničkih komplikacija u vidu otežanog kretanja, insuficijencije periferne venske cirkulacije i respiratorne insuficijencije. Kod androidnog tipa gojaznosti masno tkivo se nagomilava u predelu ramena, grudnog koša i abdomena. Direktno dovodi do povećanja endogenih triglicerida. Metaboličke posledice ovog tipa gojaznosti predstavljaju Sindrom X ili Metabolički sindrom koji obuhvata hiperinsulinemiju, hipertenziju, dislipidemiju i intoleranciju glukoze.

U odnosu na uzroke nastanka postoje određeni tipovi gojaznosti: nasledna, gojaznost uzrokovana fizičkom neaktivnošću ili hiperalimentaciona, gojaznost uzrokovana metaboličkim ili endokrinološkim poremećajima, oboljenja CNS (traume, tumori hipotalamičke regije, koja je odgovorna za regulaciju osećaja gladi i sitosti i koja dovodi do gojaznosti) i jatrogena gojaznost zbog primene medikamenata (kortikosteroidi, antidepresivi).

GLADNI I KAD NISU

Etiologija gojaznosti je složena i temelji se na genetskim faktorima i činiocima spoljašnje sredine. Genetski faktori imaju važnu ulogu u nastanku gojaznosti. Dokazano je prisustvo leptina (peptid-faktor sitosti) u masnim ćelijama, a u neuronima hipotalamusa otkriveni su receptori za leptin. Kod gojaznih osoba povećana je količina ne samo insulina već i leptina. Navike u ishrani stiču se još u detinjstvu kada se razvija sklonost ka hiperkalorijskoj hrani koje majke prenose na svoju decu. Na brzinu pražnjenja želuca i osećaja gladi i sitosti utiče vrsta hrane. Ako se unosi brzo svarljiva hrana, pražnjenje želuca je brže, pa se javljaju kontrakcije tj. osećaj gladi. Balastne materije u hrani smanjuju iskoristljivost hrane, smanjuju skokove glikemije i posledičnu hiperinsulinemiju.

Fizička aktivnost je vrlo važan činilac u nastanku gojaznosti. U današnje vreme čovek sve manje vremena posvećuje rekreativnim aktivnostima, radije sedi ispred televizora ili kompjutera.
Psihološki činioci takođe imaju važnu ulogu u nastanku gojaznosti. Gojazne osobe jedu i kada nisu gladne, kada su u stresu, depresiji ili su napeti i usamljeni i na taj način pokušavaju da reše problem.

Gojaznost je najčešće posledica preteranog unošenja hrane visoke energetske vrednosti uz malu fizičku potrošnju.

Komplikacije gojaznosti su brojne i veoma teške. Nastaju usled direktnog uticaja same gojaznosti ili indirektno u sadejstvu sa drugim faktorima rizika (hipertenzija, dijabetes, hiperlipoproteinemije).

Najčešće i najteže komplikacije su kardiovaskularne, pre svega hipertenzija koja je genetski determinisana, a gojaznost dovodi do njenog ispoljavanja i pogoršanja. Oko 30 odsto osoba koje imaju telesnu težinu preko 15 kg veću od normalne imaju hipertenziju. Zbog novonastalih krvnih sudova u masnom tkivu povećava se zapremina vaskularnog prostora, povećava se minutni volumen srca, kao i potrošnja kiseonika. Kiseonik se troši tri puta više u odnosu na normalno uhranjene osobe, a srčani rad se povećava od 40-140 odsto pretežno na račun leve komore pri čemu dolazi do hipertrofije i masne infiltracije srčanog mišića, što koronarni krvni sudovi ne mogu da prate. Dalje komplikacije dovode do ishemijske bolesti srca.

Masno tkivo potiskuje dijfragmu i pluća i smanjuje plućnu ventilaciju zbog čega dolazi do kompresione atelektaze, zastojnog brohitisa, otežane eliminacije sekreta što vodi češćim bronhopulmonalnim infekcijama, emfizemu i razvoju hroničnog plućnog srca.

SKUPO PLAĆENE GREŠKE

Usled masne infiltracije skeletnih mišića otežano je vraćanje venske krvi iz donjih ekstremiteta, što pogoduje češćem razvoju varikoziteta i tromboflebitičkih promena.

Gojaznost je često praćena bolestima žučne kese u vidu hronične upale i kalkuloze. Dugotrajna gojaznost je praćena masnom infiltracijom jetre – steatoza je nađena u 68-94 odsto gojaznih osoba. Prisutna je i opstipacija zbog unosa hrane siromašne balastnim materijama. Zbog povećanog opterećenja kod gojaznih su česte degenerativne promene naročito na velikim zglobovima donjih ekstremiteta (kolena, kukovi, lumbalna kičma).

Istraživanja su pokazala da je kod gojaznih osoba povećana smrtnost od malignih bolesti za jedan i po put, posebno kod pacijenata sa BMI preko 35 kg/m2. Gojazni muškarci češće obolevaju od Ca prostate i Ca debelog creva, a kod gojaznih žena češći je Ca endometrijuma, dojke i žučne kesice (to se objašnjava povećanim nivoom estrogena čija se aktivna forma stvara u stromi masnog tkiva).

Metaboličke komplikacije su veoma česte, posebno kod androidnog tipa gojaznosti koji je praćen insulinskom rezistencijom i posledičnom hiperinsulinemijom, koja dovodi do povećane sinteze triglicerida i VLDL čestica u jetri i smanjenje HDL holesterola u plazmi što predstavlja osnovu za razvoj Metaboličkog sindroma odnosno Sindroma X.

U lečenju gojaznih osoba se primenjuje niskokalorična dijeta uz umerenu fizičku aktivnost što se određuje prema individualnim karakteristikama same gojazne osobe. Takođe se može primeniti i medikamentna terapija. Kao najbolji, najefikasniji i najbezbedniji lek se navodi Xenical (Orlistat). Mehanizam dejstva ovog leka je u sprečavanju resorpcije masti iz hrane, tako da one ne dospevaju u organizam već se putem stolice izbacuju u spoljašnju sredinu. Lek nije svemoguć, odnosno njegova primena ne isključuje primenu niskokalorične dijete, jer bi u protivnom učinak leka bio skromniji.

Prema tome, savet gojaznim osobama bi bio da se pre započinjanja dijete i eventualne primene leka obrate specijalisti endokrinologije, koji bi u sadejstvu sa dijetetičarem napravio najbolji program lečenja što je za svaku osobu individualno, a svakako bi pacijentu bio velika podrška u toku perioda lečenja koji često nije ni kratak ni lak.

Piše: dr Slađana Drobnjak, specijalista interne medicine endokrinolog

Related Posts