Kao naložena biseksualka, cenim grudi na svom licu, ali kada nema i muške golotinje, sve deluje kao eksploatacija i dodvoravanje strejt muškarcima“, napisala je Zoi Torogud na Iksu.
Ovaj tvit je deo šire rasprave o golotinji na televiziji u kontekstu popularne serije „Veštac“, ali i jedino mesto gde je mlada britanska autorka javno progovorila o svojoj seksualnosti.
Za razliku od hiper-seksualizovanih prikaza kvir identiteta u nekim drugim stripovima, Torogud u svom autorskom prvencu „Bili Skot će oslepeti“, koji je kod nas u okviru svoje edicije Luna i u prevodu Ivana Jovanovića objavila izdavačka kuća Darkvud, svemu prilazi sa suptilnošću i emocionalnom dubinom. Njen rad nije vulgarno direktan te je seksualnost deo šireg emotivnog pejzaža.
A koliko su njoj samoj bitni kvir motivi vidi se i po tome što je glavna junakinja nedvosmisleno gej. Opet, autorka crta krhke, ranjive momente međuljudske povezanosti, u kojima kvir identitet ima podjednaku vrednost i težinu kao svaka druga ljudska dimenzija.
Upravo ta ravnoteža između ličnog identiteta i univerzalne emocionalnosti čini ovaj prvenac snažnim delom savremene strip umetnosti. Kvir tema ne postavlja se kao deklarativna poruka, već kao tiha, prisutna istina o tome kako junakinja vidi i doživljava svet. A svet koji posmatra uskoro će, doslovno, postati nevidljiv.
Šta se dogodi kada umetnik, u trenutku kada mu se vrata uspeha konačno otvore, sazna da će uskoro ostati bez vida?
Ako ništa drugo, umetnici, a naročito oni koji to tek žele da postanu, znaju da primaju udarce. Udarci sa svih strana se gotovo podrazumevaju kada je stvaralačko sazrevanje u pitanju. Oni su i svojevrstan test. Ko ih, poput filmskog Rokija, izdrži i nastavi da ide dalje, zaslužuje da se ovenča umetničkom slavom.
Gotovo po pravilu, u pitanju su metaforični udarci koji ostavljaju mnogo trajnije ožiljke od onih fizičkih. Ipak, Bili Skot je istovremeno doživela i fizički i metaforični udarac. Izolovana od društva, toliko da čak ni njeni cimeri ne znaju kako zapravo izgleda, posvećuje se isključivo svom umetničkom izrazu.
„Bitno je samo moje stvaralaštvo“, kaže. „U njemu sam sigurna. Ovo je uvek tu. Nešto što ja, i samo ja, mogu da kontrolišem.“
Prilika, koju je najzad dobila, da izloži radove u galeriji, mami je da konačno izađe napolje. I tu dobija kobni udarac. Besmisleni kroše pesnicom u glavu pokazaće se kao koban.
Dijagnoza je stravična – oslepeće za manje od dve nedelje. Ono što joj tada deluje strašnije jeste da još nije završila slike koje bi trebalo da izloži u galeriji. Zato pravi jednostavan plan. Otisnuće se u nepoznati svet kako bi pronašla inspiraciju. Deset dana – deset slika.
I tu počinje njena Odiseja. U maniru Kenterberijskih priča, putuje vozom iz Midlsbroa u London i susreće razne likove, muzičarku, beskućnika, buduću mladu, ratnog veterana, i svaki od njih naći će mesta u njenim skicama, ali joj, istovremeno, pružiti priliku za lični rast.
„Mnogo ljudi pribegava umetnosti kao utočištu“, kaže joj jedan od njih. „Ako ono što ti nanosi bol, možeš da pretvoriš u nešto lepo što i drugi razumeju, onda ne samo da pomažeš sebi, već i njima… I sama znaš kako je svet okrutan i kako svakodnevni život može biti težak. Ali ako nekako guraš i stvaraš nešto novo, bez obzira na okolnosti – dodaješ svetu nešto novo. Što ranije nije postojalo. To je neverovatno. To je moćno.“
Ipak, Bili neće biti puki posmatrač. Jer, da bi svaka slika nastala, mora u ceo stvaralački proces biti uključena i emocionalna komponenta. I tako, socijalno neprilagođena Bili Skot kreće u avanturu u svet koji ne poznaje. Sa vrlo malo vremena na raspolaganju.
Zoi Torogud je srpskoj publici već poznata, pre svega zahvaljujući njenom „auto-bio-grafičkom“ romanu „Usamljena u središtu Zemlje“, koji je kod nas, u prevodu Mirka Jakovljevića i takođe u okviru edicije Luna, objavila izdavačka kuća Darkvud. Mlada autorka je prošle godine trebalo da bude gošća Beograda na Salonu stripa, ali je usled porodične tragedije morala da otkaže svoj dolazak.
Kao što je strip „Usamljena u središtu Zemlje“ kreirala kako bi se izborila sa depresijom jer veruje u terapeutsku moć umetničkog stvaranja, tako je i svoj prvenac stvarala kako bi prevazišla anksioznost, nakon što je saznala da joj se mrežnjača polako odvaja i da bi mogla da izgubi vid.
U njenim radovima prisutan je uticaj britanskih stripova iz ranih devedesetih (recimo, Tank Girl, koji takođe ima svoje srpsko izdanje u okviru iste edicije), što doprinosi osećaju surove, urbane energije. Torogud koristi duge, vitke linije koje daju osećaj pokreta i elastičnosti likova, dok arhitektura (ulice, barovi, vozovi) ostaje čvrsto strukturisana i geometrijska.
Većina stranica prati konvencionalan raspored panela, što osigurava dobru čitljivost i napet ritam naracije. U trenucima snovitih sekvenci ili jakih emocija, raspored panela prelazi u slobodniji, impresionistički format što stvara uznemirujući efekat i pojačava emotivni ton.
U stripu dominiraju melanholične nijanse, mekani roze, smireni plavi tonovi, koji oslikavaju zalazak i svitanje, odnosno intimne trenutke introspektivnih promena. Za muziku, „folk-pank“ i dim, koriste se psihodelični, „šezdesetosmaški“ oblici i krivine, što efektno prenosi zvučne i emocionalne vibracije.
Tok priče teče jasno i efektno, tempo je dobro usklađen kroz konvencionalne panele, nimalo konfuzan. Osim priče o umetnosti, u stripu se prepliću i teme identiteta, usamljenosti i potrage za zajednicom.
„Bili Skot će oslepeti“ nije samo priča o gubitku, već i o otkrivanju onoga što umetnost zaista jeste – čin povezivanja, pokazivanja ranjivosti, ali i hrabrosti da se svet zaista vidi.
Zoi Torogud ovom pričom potvrđuje ono što najbolji stripovi oduvek dokazuju: da slike ponekad govore više i dublje nego reči, i da prava umetnost ne dolazi iz savršenstva, već iz unutrašnje potrebe da se stvara. Uprkos svemu.
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
