Gotovo petnaest godina je, kanda, bilo suđeno da prođe do novog susreta preostalog srpskog čitateljstva i cenjenog kolumbijsko-meksičkog prozaiste Fernanda Valjeha, autora nezaboravne „Bogorodice plaćenika“ (objavila kuća Narodna knjiga-Alfa sad već davne 2005. godine). Pred nama je od pre par sedmica njegov roman „Provalija“, kojim Valjeho, iako mu to svakako nije bio prvobitan cilj, pokazuje visoku pripovedačku klasu i zavidnu autorsku formu.
Ovaj roman (kod nas u prevodu Branka Anđića i u izdanju Lagune) na matičnim tržištima je objavljen je još 2001. godine; ovo nikako ne treba shvatiti kao prekor srpskom izdavaču, naprosto, reč je o jednostavnoj faktografskoj naznaci neophodnoj za sveobuhvatnije razumevanja jedne od podtema i jednog od aspekata ovog, gle čuda, odličnog romana. Naime, ono malo zapleta tiče se povratka glavnog junaka u rodnu Kolumbiju, premda se gromoglasno svako malo zaklinjao da nikada neće ponovo kročiti na rodnu grudu. Razlog povratka je mlađi brat Darijo, neobuzdani avanturista i ovisnik o sve i svašta, uvek i svugde, sada u poodmakloj fazi side u eri drugog talasa epidemije te bolesti. Iako, ta queer dimenzija zauzima posve jasno mesto u tom tematsko-motivsko-idejno-ideološkom koordinatnom sistemu ovog romana, ovo ipak nije roman o pošasti side. Baš kao što nije ni štivo koje se prevashodno bavi složenošću bratske ljubavi i vezanosti, uprkos brojnim preprekama, karakternim razlikama, životnim okolnostima, egzistencijalnim odrednicama, sukobima i razmimoilaženjima (već negde pri samom početku glavni junak jetko priznaje: „Od njegovih podviga, njegovih katastrofa, na kraju njegovog života do mene je dopirao samo eho.“). A nije ni povest o pokajanju, pomirenju, potrebi da se čovek pre ili kasnije vrati kući i još jednom pokuša da razmrsi bolna čvorišta iz davnih dana.
Slično i ovde sasvim ispravno mnogovoljenoj Valjehovoj Bogogordici plaćenika, Provaliju bi najcelishodnije možda trebalo čitati prevashodno kao još jednu tour de force tiradu ovog autora na temu života, navika, naravi, i reklo bi se, neprolazno i nepovratno krivo sraslog stanja stvari u rodnoj (i ipak u neku ruku i voljenoj) Kolumbiji. I na tom planu je Valjeho, sasvim očekivano, ubedljiv, izvrstan i izrazito nadahnut. Po pitanju zapleta ovaj roman je svesno i izrazito sveden, što i ovoga puta daje zdravu osnovu Valjehu da se zaputi kroz šumu digresija, ostrašćenih a intrigantnih osuda, gromkih prozivki i, čini se, iskreno proživljenih poriva za obrušivanje na sve ono što umu i svetonazoru koji i odlikuje i određuje njegovog glavnog junaka izgleda pogrešno, bolesno, pogubno i bolno. Dobar deo načela koje Valjeho otvoreno očitava u svojim javnim istupima prisutan je i u na stranicama ove Provalije – antinatalizam, antiklasna borba, ateizam (koji ide u paketu skupa sa neprekrivenom omrazom prema kleru i organizovanoj religiji), nekakvo opšte drsko i nametljivo slobodarstvo, a povrh svega se, kako to i obično biva u sličnim slučajevima ili pri srodnim stanjima stvari, na ličnom ali i na daleko šire shvaćenom društvenom nivou, krije potreba za punijom ljubavlju, pravdom i pravičnijim svetom, za odvažnijim posezanjem za nemalim potencijalima i pojedinaca, nacija, društva…
Pripovedački pesimizam, ta ne baš zazudana mizantropija, fatalizam u posmatranju ličnih mikrokosmosa i sveta kao celine i kišobrana pod kojim svi mi, falični, slabi, nesnađeni… obitavamo i klizimo ka neumitnom kraju, veći deo ovo malo vremena što nam je dato zabijajući jedni drugima noževe u leđa i klipove u točkove, na sreću, na stranice Provalije stižu skupa sa istančanim i inteligentnim humorom, bez koga bi, ako ćemo pošteno, crnilo, koje Valjeho vidi i koje tako usrdno i darežljivo daruje čitaocima, bilo prilično teško upiti i svariti. U svojim najmračnijim i najglagoljivijim naletima (po toj osnovi gledano) Valjeho budi asocijaciju i na maestra Tomasa Bernharda. Međutim, i Provalija negde u drugom, trećem…, petom planu jasno očitava Valjehovu naoko zatomljenu i tišinom zaodenutu toplinu i emotivnost, tragizam zasnovan na duboko promišljenoj i proživljenoj empatiji izazvanoj osećajem opšte nesreće i suštinske entropije svega što nas okružuje i što smo stvorili. Tako u završnoj trećini nailazimo i na segmente poput sledećeg: „S bolom sam zaključivao da ih pokvareno vreme još nije porušilo samo da se meni naruga, da me podseti na ono što smo ja i čitava Kolumbija jednom bili, ludi klinci, da toga više neće biti jer smo ostarili i izgubili zauvek nevinost, a s njom i nadu. Iluzije smo ostavili rasute po putu, a poslednje koje su nam ostale juče smo spalili na velikoj lomači koju smo napravili u dvorištu.“
Imajući sve pomenuto, istaknuto i pojašnjavano u pređašnjih nekoliko hiljada slovnih mesta, kada je pod čitalačko-kritičarskom lupom kratki roman Provalija (reč je o oko 170 stranica teksta ugodno krupnog fonta), može se zaključiti da, baš kao i Bogorodici plaćenika, Fernando Valjeho i ovde donosi uspeo ogled na temu iskrene proze, utemeljene u tragično-pesimističnom pogledu na svet i ljude koji njime, iz ovih ili onih ponuda, a više ili manje više naklonjenim fatumom kao saputnikom, hode. Srećom, takav pogled na svet je još jednom iznedrio delo pritajene lepote u slavu skrajnutog i nesvakidašnjeg, a to je nešto sa čim bi dobar deo poklonika queer književnosti ili književnosti sa primetnim udelom queer motiva, tema i ideja mogao i trebalo da se saoseća, ako ne i identifikuje.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz Optimist magazina broj 47:
Leave a Reply