U proteklih par meseci pozorišna scena Beograda i Srbije bogatija je za tri produkcije kada su u pitanju tekstovi LGBT tematike. Svakako najradikalnija među njima jeste postavka predstave FINE MRTVE D(J)EVOJKE u Beogradskom dramskom pozorištu, prema tekstu po mnogima najznačajnijeg hrvatskog savremenog dramskog pisca Mata Matišića o ljubavi dve studentkinje; zatim po mnogima najbolja beogradska predstava iz aktuelne sezone SUMRAK BOGOVA, takođe postavljena u Beogradskom dramskom pozorištu po tekstu (opet hrvatskog) pisca Ivora Martinića i pozorišna predstava LEPA BRENA PRODŽEKT u Bitef teatru po tekstu šest savremenih pisaca mlađe generacije iz ex-YU regiona. Sve tri predstave provlače jako važne LGBT segmente, bar kada je odrastanje mladih ljudi u pitanju. U tom smislu, iako jedna od slabijih pozorišnih sezona kod nas, donosi nam jednu od najslobodnijih i najznačajnijih kada su u pitanju istopolni odnosi.

„FINE MRTVE D(J)EVOJKE nastale su kao diplomska predstava, prema tekstu jednog od najprovokativnijih hrvatskih savremenih autora Mate Matišića, koji uz puno crnog humora secira našu posleratnu stvarnost. To je priča o lezbejskom paru, koje se doseljavaju u novi komšiluk, ni ne sluteći da su komšije redom veliki vernici koji ubijaju, siluju i abortiraju, lažne patriote, brižljivi roditelji koji uspehom smatraju nesamostalnu i frustriranu decu, kao i oni retki ‘dobri’ koji uvek ćute… Postoji jedan društveni paradoks koji je po meni duboko pogrešan i nastran i o kojem sam hteo napraviti predstavu – činjenici da je društveno prihvatljivije mrziti bilo koga, nego voleti“. Tako je mladi reditelj Patrik Lazić (dobitnik nagrade Dr Hugo Klajn za najboljeg studenta režije u generaciji na FDU) najavio svoju predstavu.

I zaista zasluženo, a opet primer retkog repertoarskog iskoraka, da jedan tako mlad reditelj (1995. godište) dobije tolike pohvalne za svoju drugu repertoarsku predstavu (prva je ŽIVOTINJSKA FARMA, Gradsko pozorište Čačak). Iako se ovaj tekst prvi put pojavio 2002. godine u zapaženom i kontraverznom filmu, zatim i pozorišno adaptiran u zagrebačkom pozorištu Gavela, 2012. godine, tekst je i danas više nego aktuelan i savremen. U pitanju je oštra kritika društva, jer glavna kontroverza nije lezbejska ljubav koja je središtu radnje, već su zapravo stanari zgrade u koju se devojke doseljavaju na početku drame. Komšije su hrišćani koji imaju dvostruke aršine – oni ubijaju, siluju, abortiraju, lažu, varaju; to su loši roditelji, pohotni sveštenici i oni retki „dobri“ koji uvek ćute i svi oni ostali koji ne prestaju da govore i delaju. U ovom tekstu, kao i u svojim drugim, pisac objedinjuje začudnim spojem emotivno, dirljivo, društveno-kritičko i crno humorno. Koliko je afirmisan u Hrvatskoj (podjednako prihvaćen i od strane publike i kritike), toliko je ova postavka komada jedna od prvih susreta i afirmacije u Srbiji (jedino postavljeno delo – predstava „Ničiji sin“ izvedeno je pre godinu dana takođe u Beogradskom dramskom pozorištu).

Rediteljski koncept predstave je jasan: svedena scenografija i sva pažnja usmerena ka sjajnom glumačkom ansamblu (Jadranka Selec, Milan Zarić, Ivan Tomić, Ivan Zarić, Daniel Sič, Vladan Milić, Slađana Vlajović, Zoran Đorđević, Teodor Vinčić). Ističu se tri glumice – Iva Ilinčić (Iva) i Ivana Nikolić (Marija), kao glavne akterke i Paulina Manov, kao komšinica Lidija. Svi glumci su sve vreme na sceni, posmatrajući i okružujući središnji deo, gde se radnja dešava; povremeno su nemi posmatrači, a povremeno oponašaju zvuke aktera ili dobacuju komentare. Scenski je to efektno i ne odvlači pažnju gledalaca; naprotiv time upotpunjuje postojeću radnju. Publika i glumci postaju prisniji, a dešavanja na sceni izraženija, čime je odabir male scene pozorišta u potpunosti opravdan. Iva i Marija su zaljubljene, pokušavaju da vode normalne živote, iznajmljuju stan, ali radoznale komšije se polako mešaju u njihove živote. Scene između njih su prisne i otvorene, ali ne i vulgarne i kompromitujuće. I ranije smo imali prilike da gledamo predstave sa ovom tematikom, poput MOJA TI (Atelje 212) i NARODNA DRAMA (Narodno pozorište Beograd i pozorište Bora Stanković iz Vranja) obe po tekstu Olge Dimitrijević, ali ovo je prva koja intimnije i slobodnije prikazuje njihov odnos. U tom smislu ova predstava je veliki iskorak repertoarske politike jednog pozorišta u Srbiji.

SUMRAK BOGOVA je jedna od najuspelijih pozorišnih produkcija ove sezone kod nas, prema mišljenju i kritike i publike, a to je potvrdilo i učešće na mnogobrojnim festivalima. Jedan od najvoljenijih reditelja kod nas, Jagoš Marković (ako bismo posmatrali gledanost predstava) postavio je na scenu ovaj komad koji je napisao Ivor Martinić rađen po motivima čuvenog filma Lukina Viskontija o usponu i propasti jedne bogate porodice industrijalaca. „Nacizam u Nemačkoj postepeno cveta, stara aristokratija bespovratno propada, a vodeća mesta u državi, polako ali sigurno, preuzima Hitlerova Nacional-socijalistička partija. Od momenta kada je izgorela zgrada Reichstaga pa sve do ozloglašene noći dugih noževa, komad prati raslojavanja i sukobe unutar nacističkog društva, ali pre svega kroz sliku moralne erozije jedne elitne porodice i njihovog ponašanju u novim istorijskim okolnostima. Reč je o komadu koji osim kritike beskrupoloznih pojedinaca, analizira i društvo koje olako, pre svega nečinjenjem, kapitulira pred totalitarnom vizijom sveta.“ U ovoj izuzetno rediteljski i vizuelno stilizovanoj predstavi briljira veliki glumački ansambl (Milan Lane Gutović, Branka Šelić, Vladan Milić, Pavle Pekić, Jovo Maksić, Milan Čučilović, Milica Zarić i Vanja Nenadić), gde je posebno zapažena uloga mlade Isidore Simijonović. Ona igra ulogu Marina, mladića homoseksualnih sklonosti i glumački je ponudila sjajnu transformaciju jednog zlostavljanog, pogubljenog i uplašenog geja. On je intiman prema svojoj majci i bratu; kompromituje se izlascima po (gej) klubovima. Istorijski gledano, znamo kako je prošla i osuđena LGBT populacija u Hitlerovoj Nemačkoj; Martin daje jednu novu sliku, da se novcem i kapitalom može sve pridobiti, pa i sačuvati život u takvim okolnostima. Skrivan i razotkrivan, a potom i ucenjivan i manipulisan, uspeo je da preživi, žrtvujući svoju porodicu i na kraju se privoli vladajućoj partiji. Jedan zastrašujući prikaz kako se jedan sistem i društvo menjaju preko noći, a samo najposlušniji opstaju, nažalost. Višeslojna predstava koja nas podseća i opominje. A skoro pa filmska režija, gde se kompletna radnja dešava za ogromnim stolom, u izuzetno stilizovanim kostimima Bojane Nikitović, stvara nesvakidašnju atmosferu.

LEPA BRENA PRODŽEKT, rađena u (ko)produkciji Bitef teatra sa Fluing Ginger i Schlachthaus teatarom iz Berna je jedno od najzanimljivijih pozorišnih čitanja ove sezone. Koncept i režiju predstave potpisuje tandem Vladimir Aleksić i Olga Dimitrijević, po originalnom tekstu šest regionalno zapaženih pisaca mlađe generacije: Olge Dimitrijević, Vedrane Klepice, Slobodana Obradovića, Maje Pelević i Tanje Šljivar (u dramaturgiji Dimitrija Kokanova). „Lepa Brena je najveća zvezda Jugoslavije, simbol njenog šoubiznisa i prosperiteta. Njena karijera koja je počela u turbulentnim osamdesetim godinama, kao da prati sve socijalističke i postsocijalističke kulturne, političke i ekonomske transformacije koje su se desile sa Jugoslavijom, uključujući i raspad zemlje i njenu stidljivu reinvenciju u kulturnom prostoru. U figuru Lepe Brene upisane su teme šou biznisa, odnosno tržišno-kapitalističkog funkcionisanja u socijalističkoj ekonomiji osamdesetih; potom rata, tranzicije na kapitalizam i gomilanje bogatstva, i na koncu nostalgije za starom zemljom. Istovremeno, figura Brene neminovno spaja društveno-politički kontekst sa našim ličnim istorijama, afektima, i življenim iskustvom. Lepa Brena je dakle za nas, ali verujemo i za mnoge druge – simbol; i stare zemlje, i našeg odrastanja, i otkrivanja seksualnosti.“ Sama predstava podrazumeva istraživanje različitih izvođačkih praksi, od strane autorskog tima i pet izvođača na sceni. Reč je dakle o pet verzija istog lika Brene (graditeljstva – Jovana Gavrilović; biznismenka – Jasna Đuričić; pesme – Jelena Ilić; Jugoslovenka – Tamara Krcunović i seksualnosti – Ivan Marković) koje kroz monologe govore o ključnim momentima njenog razvoja, ali i čitavog sistema u poslednjih četrdesetak godina. Nisu sve priče i interpretacije podjednako uspele. Glumački, najveći dramski doprinos u predstavi dala je maestralna Jasna Đuričić. Njena Brena je najkompletnije izgrađen lik, sa puno emotivnog naboja i odlično glumački interpretirano. Snažno, na momente duhovito, u isto vreme jako iskreno. U potpunosti joj verujemo da je ona zaista Brena, pošto sa publikom deli jako emotivne detalje iz njenog života. Sa druge strane upečatljiva izvedba Ivana Markovića donosi mladalačku energiju na scenu, jednu iskrenu životnu priču odrastanja, otkrivanja seksualnosti i koliki je zapravo Brena imala uticaj na kreiranje LGBT populacije osamdesetih godina prošlog veka na našim prostorima. Sa pravom se može reći da je bila preteča svih današnjih, popularno nazvanih influenserima i gay ikonama, a da možda ni sama nije bila svesna toga. Ivanov lik Brenona je jedna uspela fizička transformacija koju publika jako pozitivno prihvata. Jedna mlada osoba, u vreme kada je televizija bila najuticajniji medij, svoj uzor je našao u Breni i nije bio jedini. Jako duhovita i odgovorna uloga, koja je tako sigurno odigrana. I možda upravo zahvaljujući svima njima, predstava je jugonostalgična, iako smo dosta toga već znali, vraća emociju na jedno, sada gledano, vreme kada smo bili zadovoljniji.

Piše: Marko Radojičić

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

22 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.