Na samom početku teksta iskoristiću klasičnu konzervativnu retoriku – vreme je da se Evrovizija vrati svojim vrednostima. Elem, ovogodišnje takmičenje ući će u istoriju kao definitivno najdosadnije, ali i najkonzervativnije. U finale je ušlo previše balada napravljenih po klasičnoj evrovizijskoj recepturi – lagana strofa, refren, strofa, power refren i bridge u kome vokalni solista pokazuje sve moguće kapacitete svog glasa (da ne kažem: urla dok prozori ne popucaju) i efektni kraj pesme. Već viđeno. Malo je pesama koje su uspele da ove godine razbiju monotoniju, a to su pre svega Rumunija sa jodlovanjem i već poznata moldavska saksofon ekipa. Obe pesme su dobile niske ocene žirija, a plasirale se jako visoko u finalnom skoru (Rumunija sedmo mesto, Moldavija čak treće) nakon što su dodati glasovi publike. Dakle, da se mi razumemo – publika hoće treš i apsolutno je neophodno vratiti Evroviziju onome zbog čega je i gledamo.
Pobednička pesma je po svemu drugačija od svih pesama koje smo imali prilike da čujemo ove godine, ali takođe i u jednom pogledu najviše „naj“ od svih njih – najdosadnija. Kada sam je prvi put čuo, a svake godine preslušam pesme pre polufinala, jedini komentar mi je bio „nepodnošljiva agonija dosade“. Retko kad se dogodi da ne pogodim pobednika, a nikad da mi favoriti nisu plasirani u sam vrh, to se nije promenilo ni ove godine. Izuzev Izraela za koji iz nekog razloga niko ne glasa ma šta pevali, sve pesme koje sam odredio kao najbolje bile su plasirane u top 8, ali pobednik mi je apsolutni promašaj. Nije da nisam očekivao pobedu, svako ko je pratio kladionice i ko prati evrovizijske trendove poslednjih godina mogao je da to pretpostavi. Balada koja pretenduje na umetnost i kvalitet i teška životna priča izvođača uvek su recepti za uspeh. Međutim, da zaista pobedi nešto što zvuči kao Diznijev soundtrack iz sredine prošlog veka – malo je previše. U svom pobedničkom govoru izvođač je rekao nešto u fazonu da je srećan što je vratio muziku na Evroviziju i kvalitet. Njegovu pretencioznost treba spustiti na zemlju u sekundi – pobedio jesi, ali je u momentu pisanja ovog teksta ta pobeda već zaboravljena, kao i slična pretenciozna pobeda Dankinje plave krvi pre nekoliko godina. Međutim, ono što jeste tačno je da ta pobeda oslikava jedan trend, a preslušavajući pobedničke, ali i druge dobro kotirane pesme u poslednjih 15 godina on jeste uočljiv – od pobede Loreen pa na ovamo sve je više hipstera koji tripuju vrhunski kvalitet i koji pokušavaju da donesu umetnost na Evroviziju. To je i generalni trend u svetskoj pop muzici. Sve je manje Ruslana, Kalomira, Sakisa i onih koje pamtimo kad se svi ovi hipsteri zaborave. Verovatno je zato jedina sreća bila što je Evrovizija bila u Ukrajini, pa smo makar na pauzama mogli da se podsetimo šta gledamo kada su nastupale Ruslana i Verka. Hvala im.
No, da pređemo na drugu dimenziju ovogodišnje Evrovizije, a to je nepodnošljiva konzervativnost. Slogan ovogodišnje Evrovizije bio je „Celebrate diversity“ a nigde „dajvrzitija“. Svi redom izvođači mladi, lepi, beli heteroseksualni ljudi, a cela ta „parada“ uniformisane normalnosti krunisana strejt prosidbom na sceni. Dosadno. Biću opet obrnuto-konzervativan: heteroseksualni brak se propagira u svim emisijama na svim televizijama u svim zemljama, Evrovizija je uvek bila mesto slobode i takav incident posmatram kao akt neokonzervativnosti. To svakako nije bio cilj, poenta je bila samo u skretanju pažnje, ali na Evroviziji koja ove godine nema nijednog aut LGBT izvođača i u kojoj jedino Crnogorac malo trese rodne granice i gde je vrhunac progresa Gruzijka koja u spotu ima pokrivenu devojku u trenutku kada peva stih „ko ti je rekao da treba da se kriješ iza vela“ – jednostavno suviše bode oči. Čak ni politički ove godine nema ničeg preterano relevantnog. Crnogorac do sada javnosti poznat samo kao „bivši dečko Marije Šerifović“ i „onaj sa X faktora“ se ozbiljno poigrao rodnim ulogama u klasičnoj pop-treš pesmi koja bi u nekim ranijim okolnostima verovatno ušla u finale, što se ove godine nije desilo. Svakako je skrenuo pažnju, a komentari gledalaca su išli od „moderno, u stilu Beyonce, baš što Evroviziji treba“ do „užasno loše pevanje, ovo je ipak muzičko takmičenje i nije dovoljno da samo vrtiš glavom ko helikopter“. Realno su u pravu i jedni i drugi. Pesma jeste loša, njegovo pevanje jeste loše (mada je ceo događaj zvučao kao da su svi izvođači nastupali na užasno loš autotune), ali kao što rekoh – celo takmičenje je bilo strašno dosadno, a scena (bar deluje) nedovoljno tehnički spremna i užasno neinsipirativna i na njoj se ništa ne bi dogodilo da Italijan nije doveo gorilu. U tim okolnostima, Evroviziji je zaista trebao neki Slavko. Čisto zbog nekog „dajvrzitija“. Ono što svakako stoji je što nije dovoljno preispitivati rodne stereotipe, kao što mnogima nije bilo dovoljno da budu LGBT da bi pobedili. Treba ipak imati dobru pesmu i dobro je doneti na sceni uz efektan nastup, kao Konchita npr. U suprotnom, možda čak i kad želiš da uradiš neku dobru stvar, od toga ispadne samo cirkus.
Ta različitost je izostala i usled toga što je predstavnici Rusije koja je od detinjstva u invalidskim kolicima zabranjen ulazak u Ukrajinu, usled čega se Rusija povukla sa ovogodišnjeg takmičenja. Da se mi razumemo, Rusija koja krši 1001 ljudsko pravo dnevno, koja je usvojila zakon protiv „gej propagande“ i dekriminalizovala porodično nasilje, a koja je pritom toliko cinična da svake godine peva o nekom „miru“ i „ravnopravnosti“ mi apsolutno ne nedostaje. Cela priča oko zabrane ove godine je, apsolutno sam uveren, dobro osmišljen scenario u kome je Evrovizija iskorišćena kao poligon za rusko-ukrajinski obračun uz jasnu provokaciju od strane Rusije. Devojka koja je trebalo da nastupi će, po najavi iz Rusije, biti predstavnica sledeće godine, a uz svu medijsku pažnju i simpatije koje je prikupila ima šanse i za pobedu, ali je ove godine apsolutno iskorišćena (svesno ili nesvesno u to ne ulazim) u političke svrhe. Apsolutno je naivno poverovati da Rusi nisu znali da je njoj prema ukrajinskim zakonima zabranjen ulaz u zemlju (po zakonu svakome ko boravi na Krimu bez dozvole Ukrajine zabranjen je ulaz u Ukrajinu na tri godine) i namerno su izabrali nju kao idealnu predstavnicu – pobraće simpatije kao osoba sa invaliditetom, podićiće prašinu i napraviti skandal Ukrajini što zabranjuje ulaz osobi sa invaliditetom, a pritom im je slogan „celebrate diversity“ i onda se povući kao žrtve diskriminacije. Savršen scenario jer drugačije nije ni moglo da se desi. Evrovizija mora da poštuje zakone zemlje domaćina, ako je nekome po bilo kom osnovu zabranjeno da uđe u zemlju – ta zabrana se ni na koji način ne može, niti treba, revidirati zato što neko treba da nastupi na takmičenju. O tome su trebali da razmišljaju oni koji su birali predstavnika.
Na kraju, posle nedelju dana takmičenja ostaje samo jedno veliko – ništa. Ništa relevantno da mu se posveti pažnja. Ništa politički značajno. Ništa revolucionarno, ništa progresivno. Jednostavno, ništa. Više sreće sledeće godine.
Piše: Nemanja Marinović
