Kad sam pre nekoliko godina završavao Filološki fakultet, pitao sam se šta li ću zaboga ja sad raditi, kako kol centar izbeći i kako normalno živeti. Vraćajući se biciklom sa predavanja naletim na poznanicu s kojom sednem u park i ona mi upali svetlo na kraju mog tunela – ako završim TESOL kurs, mogu po svetu da predajem engleski! Ideja je bila sjajna, ali kad sam shvatio da se najviše isplati otići u Kinu, za razliku od, na primer Južne Amerike, pomalo nevoljno sam prihvatio da ako mora Kina, neka bude ta Kina, pih. A sada nakon godinu dana mog života ovde, toliko mi se dopada da, ako bih uopšte voleo da sam ponovo u ranim dvadesetima, bilo bi to samo da bih što pre došao u Kinu i proveo ovde nekih laganih deset godina! Kino, u mom si srcu!

LEAVE ASIANS ALONE!

Na istom tom seminaru, koji smo nepotrebno papreno platili, mi polaznici tog kursa, uglavnom mladi i željni boljeg života, o Kini i Kinezima se pomalo poražavajuće tupasto pričalo naglašavajući njihove „šokantne“ navike pljuvanja po javnim mestima i specijalitetima poput majmunovog mozga, i to sve od strane devojke koja je studirala kineski i bila u Kini i od koje bih sad iz ove perspektive ličnog iskustva zaista očekivao malo velikodušniju i zanimljiviju sliku. Naša srpska dijaspora, mahom „tičerska“ ovde, okupljena po raznim grupama na kineskoj glavnoj društvenoj mreži WeChat, takođe se deli na one koji iznose negativan narativ o Kini i one koji imaju uglavnom samo lepe reči o svom iskustvu. Naravno ti drugi se i ne čuju, osim kad se ja neispavan i neraspoložen pojavim nekad pa ispišem tiradu koja počinje sa: „Oj, Srbi!!!“. Međutim, pritajeni rasizam prema Aziji je sveprisutna bolest „belog“ čoveka i Azijati trpe veliku nepravdu u stavu drugih rasa od bloka 70 pa do Holivuda gde je nedavno u filmskoj ekranizaciji anima crtaća „The Ghost in the Shell“ azijski lik nonšalantno zamenjen za androgenu miljenicu Tildu Svinton i nikom ništa. Hej, svete, mnogo gubiš što tako malo seksi Azijata i Kineza Holivud stavlja na bioskopska platna!

Tačka oslonca svakog rasizma prema Kinezima je, čini mi se, njihova nedavna istorija pod Maom i sve muke i siromaštvo koji su prošli na početku i tokom dvadesetog veka, iznalazeći svoje mesto u novom, modernom svetu. Jako je kontroverzna priča oko Maoa za koga se procenjuje da je odgovoran za smrt miliona Kineza od gladi zbog svoje sanjarske idealističke politike koja je malo imala veze sa realnošću (ljudi su bili primoravani da proizvode ogromne količine lošeg, neupotrebljivog čelika samo da bi se proizvela neka fascinantna količina kojom bi se Kina dokazala kao uspešna komunistička zemlja, i za to vreme su skapavali od gladi i umirali u masama). Ali, i dan danas njegov lik je na svim novčanicama, i Kinezi će reći da je bio 70 posto u pravu, a 30 posto ne. Tradicionalni konfučijanski kodeks snažan je u kineskom biću, a poštovanje starijih i autoriteta u njegovoj je srži. Zbog te siromašne, bedne i tragične sudbine kineskog naroda, koja se danas premetnula u blistavu budućnost i najveći ekonomski rast ikada na svetu, i dalje se vuče taj „pišanje po sirotinji“ stav, koji je već uveliko zastareo. Tu je i svakako ograničeni mindset prosečnog Kineza odgajanog u državi gde se sve radi kako se kaže i slušaju autoriteti i teži se jednoumlju, pa se nama liberalnima to čini dosta primitivno te se osećamo nadmoćno intelektualno, sa ili bez pokrića. No, zato oni žive u uređenoj državi, a mi živimo… pa, mi odlazimo da živimo u njihovoj državi ili druge. U svakom slučaju, Kina sad razbija i dominira više nego Bijons, Milica Pavlović i Mimi Mercedez zajedno. Međutim, ta dominacija je tako suptilna i elegantna i ne bahata gde predsednik Xi poziva na ideju globalizacije kao pokreta gde svaka zemlja treba dobiti priliku za razvoj i sve je to deo prelepog osećaja za kolektiv i zajednicu što su sve jaki i zdravi temelji kineske etike iz davnina.

Rispekt za Kineze

Ta antička Kina seže do 1500 godina pre nove ere, a uveliko se smatra da je kineska civilizacija moguće nastala čitavih 5000 godina pre nove ere. Antička Kina i njene dinastije živele su u svom svetu samodovoljni i nezavisni sve do industrijske revolucije kad je svet počeo da postaje brži i povezaniji i nije bilo moguće biti više svet za sebe, kako i sama reč za Kinu na kineskom sugeriše: Središnje carstvo, odnosno zemlja u središtu sveta. Takva Kina kao svet za sebe bila je rodno mesto prvih svetskih pronalazaka u odnosu na ostatak sveta. Kinezi su prvi izmislili: porcelan, barut, kompas i svilu, ali i prvu štampanu knjigu 400 godina pre Gutenberga, a spisak invencija se tu ne završava već uključuje i iznalaske od vakcine za male boginje do grejanja na gas. Međutim, vera u nauku i njeni plodovi kojom je Evropa tako fanatički opsednuta još od prosvetiteljstva, nažalost, često se završavaju pojavama poput naoružanja za masovno ubijanje ljudi, pohlepu i novac, mučenja životinja u raznim testiranjima i usnama Bokija 13. Tako da, iako su Kinezi izdominirali u nauci daleko od ostatka sveta, ne bih uzimao nauku kao parametar da sudim o Kinezima i ljudima uopšte. O njihovom postojanju na pozornici sveta biram da sudim po jednoj epizodi iz 17. veka koja me je, malo je reći, oduševila.Šta se desi kad kineska vojska i ekspedicija dođu u Afriku? Pa, admiral Dženg Hea je u svojoj seriji obilazaka tridesetak zemalja sa svojom flotom brodova dvostruko većom od one koju će čuvena Španska armada imati za sto godina, došao i u Afriku u pratnji vojske i stručnjaka za akupunkturu, umetnika, pesnika, intelektualaca. Poklonili su domorocima porcelan, svilu, kuvali im čajeve, priređivali vatromete, podružili se, odradili jednu kulturnu razmenu. Poneli sa sobom nazad u Kinu egzotične biljke i životinje, nikakvo zlato, nikakvi robovi, i vratili se caru da pričaju šta su sve videli i doživeli. Vau… Šta su uradili Španci i Portugalci u južnoj Americi sa Inkama i Majama? Šta Amerikanci sa crncima? Šta Belgijanci sa državom Kongo…? LET THAT SINK IN. Tako da: duboki naklon za Kineze i rispekt do neba.

I to su za mene Kinezi i danas, i tako ih ja vidim. Dobronamerni i dobroćudni ljudi kojima se oči smeju, koji pevaju na ulici i plešu po trgovima.

Baš pre nego što ću krenuti za jug Kine, sedeći kod frizera, pričao mi je jedan od momaka u salonu kako je živeo tamo, kako su super narod, kul, dobronameran i druželjubiv, kako je na jugu vazduh čist i hrana sjajna. I zaista ko god me pita kako mi je ovde, uvek prvo odgovorim: banja. Ljudi su nasmejani, osim što su lepi. Dajem vam za pravo da mislite da Kinezu nisu lepi (ali niste u pravu i Bog će vam suditi!), ali jedno ne možete poreći, a to je da su kineska deca nešto najslađe na čitavom svetu od svih slatkih stvari koje postoje. Na prvom mestu liste najslađih stvari bio bi možda jedino „fluffy“ Gizmo iz Gremlina, koji je, inače, pogađajte, iz Kine, aha! Pa onda kineska deca na drugom mestu, a zatim sve slatke pande, sove i rakuni ovog sveta. Ne izrastu sva ta deca u podjednako slatke odrasle, ali odrastu bar u odrasle koji igraju na ulicama i pevaju dok se šetaju. Ovde sam nekoliko puta video kako Kinez ili Kineskinja šetajući se da l‘ po supermarketu ili po pločniku pevuši nešto prilično glasno. Jednom je u našoj školi čovek čekao da mu unuk završi sa časom i za to vreme drndao telefon i pevao nešto za svoju dušu i nikome to nije skrenulo posebno pažnju osim meni. U Srbiji bi pomislili za takvu osobu da je puštena na vikend iz Laze Lazarević, nažalost! A ima li ičeg lepšeg i normalnijeg nego da čovek slobodno peva?

Živi kao Kinez

Na trgovima i svuda po gradu okupljaju se grupe žena predveče i igraju koreografije uz pop muziku i to je masovna pojava, a igraju i muškarci i žene valcer u parovima. Stariji su okupirali sve parkove, a mladi se povukli uglavnom po karaoke klubovima, koje zovu KTV, gde jedu voće, piju i pevaju naizmenično. Još jedan vid zabave je iznajmljivanje sobe za privatno gledanje filmova ili blejanje i igranje karata i madžonga. Svi vole da igraju karte.

Što se klabinga tiče, jako je fensi i beogradska fensi mesta plaču za kineskim klabingom. Sve pršti, imaju čitav scenski program celu noć, više dešavanja tokom noći, igračice, igrače, kostime, nastupe pevača, a i sam DJ set, konfete, light show i Kineskinje koje piju sa tobom i glume stidljivost dok te nagovaraju da naručuješ najskuplje piće. Dakle, nije samo da đuskaš i piješ, već prisustvuješ kompletnom show programu. Nažalost, sve ume da se završi često već oko dva kada još po nekoliko Kineza se na podijumu drže za ručice i mlataraju. Sreća za strance je što je česta pojava da dobijaju besplatno piće samo zato što su stranci i dižu popularnost valjda svojom pojavom i naši ljudi ovde, a i ostali stranci to obilato koriste.

Sport je na prvom mestu u Kini. U školama časovi fizičkog zauzimaju pola školskog dana. A vežba i staro i mlado. Ako se ne dignem pre šest, da odem na basket s mojim ortacima i ne pridružim im se u toj ranojutarnjoj igri, onda bi obično sa svoje terase pušio prvu cigaretu i gledao dole ispod komšije matorane, kako izvode neki tai či ili šta li je već. Obično bar pola sata izvode neku gimnastiku sa jako čudnim pokretima, hodaju unazad, udaraju se po rukama i nogama, kao da gledam moderni ples, a ne gimnastiku. I veru se na grane. A kad odem na basket tako rano zateknem pune terene ljudi koji šetaju, trče, i staro i mlado od sabajle. Vole i da viču izjutra u prirodi jer im i to spada u neki ritual. U jednom parku u Šangaju zatekli smo i ekran koji meri koliko decibela možeš da se izvičeš pa sam vikao svom strejt drugu: „Volim te Stevo!“

Komunizam vs. Kapitalizam

Kina danas je takoreći komunističko-kapitalistička zemlja koja je davno raskrstila sa pogubnim ideološkim komunističkim čistunstvom sanjara Maoa i ušla u igru svetskih sila i nadigrala ih u njihovoj igri. Ljudi su duboko tradicionalni i nekad do mere da je to, nama kao odavno intoksiranima zapadnim vrednostima neshvatljivo i neprihvatljivo. S druge strane, Kinezi su prigrlili kapitalizam i njegova iskušenja. Odgajani u tradiciji, a mamljeni slobodama zapada, neki Kinezi će do dvadesete godine već izgraditi porodicu, ali i naći ljubavnicu pa i nju izdržavati, često i javno. Poštovanje prema roditeljima dolazi do tih razmera da će jedan mladi, lepi i obrazovani Kinez ostaviti na kraju svoju devojku strankinju koja je dobra riba i s kojom se zabavlja već dve godine, ne bi li ispoštovao volju roditelja i oženio tunjavu štreberku sa nagradama na takmičenjima iz hemije i spojio dve bogate porodice. Roditeljski blagoslov je nužan, a čak i ako se ogreše o njih, sešće im na glavu čitava familija i to će pući za koju godinu.

Kapitalizam je jer ima svega da se kupi, jer se ajfon smatra sinonimom za telefon, pa će vas na aerodromu na detektoru mladić zamoliti da ostavite svoj ajfon u korpu misleći time na telefon. Supermarketi su puni svakakvih neobičnih proizvoda, od jogurta od urmi i ljutih želatinastih pločica pakovanih kao bombone preko presovane morske trave do svinjskih njuški. Nažalost, nema sireva i svi jogurti su slatki. Cigarete imaju da se kupe za svaki budžet. Jedan brend može imati varijantu od 10 juana do 500 i više juana, ko hoće da se bahati. Osim mnogobrojnih kineskih tradicionalnih festivala i praznika od skoro se sasvim legitimno slavi i Božić, i šta god ima da se slavi od dana žena do dana majki, očeva, dece i baba.

Ali komunizam je jer država čuva njihovo, gaji svoje i zakonom je ograničila broj američkih filmova kojima se daje ulaz, jer primat mora imati kineska (ne tako sjajna) produkcija, zbog čega kineski filmofili i znalci naravno lude, ali kasa je puna. Komunizam je zato što svako može da putuje vozom i da priušti sedište, a ko hoće da udobnije putuje platiće za krevet, a ko ima da još udobnije putuje platiće za klimu i krevet, no svako će stići gde je naumio. Inače, vozovi su neverovatno čisti i besprekorno održavani. Taksiji su jeftini i može se stići iz jednog u drugi dela grada po ceni vožnje od Nbg do Trga republike. Doduše, taksija ima puno, puno se koriste pa i nisu luksuz i skupi. Javni prevoz je jedan juan odnosno oko 17 din, a 2 juana zimi jer se greje i leti jer RADI klima. U suštini, pričati o Kini iz perspektive života i uređenja u Srbiji je unapred tužna priča po nas…

Fejsbuk, tviter, jutrub su zabranjeni i ni Kinezi ne znaju da mi objasne koji je zvaničan stav, ali briga ih jer imaju Wechat, Youku, Weibo i sve mnogo bolje funkcioniše u suštini. Na primer sa WeChatom možete da plaćate po restoranima i buticima i supermarketima, možete da šaljete novac jedni drugima, rezervišete bioskopske karte, naručujete hranu. A komunikacija je osmišljena u chat grupama ili jedan na jedan, i moram reći da su oba rešenja daleko smislenija i elegantnija i daju mnogo kvalitetnije iskustvo komuniciranja i druženja nego egocentrični i skoro pa solistički koncept Fejsbuka i njegovog zaludnog vašara.

Lost in translation app

Što se tiče odnosa prema strancima, mnogi nisu videli nikad uživo strance pa se oduševe i odmah vas zovu kući na ručak, a oni koji i jesu videli opet će vam kao treću rečenicu reći: You are so cool! Na šta ih ja obično uzmem za ruku i šapnem na uvo: „No. You are cool.“ na kineskom i izrecitujem manifest komunizma ili otpevam kinesku himnu. Šalu na stranu, ako im treća rečenica i nije: „You are so cool“, prva je svakako i nepobitno: „MY ENGLISH IS VERY POOR“ i stiče se utisak da oni u školama na časovima engleskog isključivo uče godinama da lepo izgovore „MY ENGLISH IS VERY POOR“. Nažalost, to će po difoltu reći čak i oni koji koriste engleski na solidnom A2 ili krnjem ali iznenađujućem B1 nivou. Zato su tu aplikacije za prevode bez kojih ne bih mogao da naručim u kantini ni karfiol koji se nalazi ispred nosa kuvarice, jer iako se reč za karfiol kaže HUA CAI, ako je ja ne izgovorim tačnim tonom (od četiri moguća) to što je njoj karfiol ispred nosa neće joj biti sugestija da tražim karfiol, jer ton koji sam ubo možda daje druge reči, možda sam joj rekao matora barabo, u krajnjem slučaju. Tonovi su najveći zez jer nije dovoljno samo da naučite reč i njene glasove već i kojim tonom da ih izgovorite te dakle i to treba upamtiti i teže je nego rod imenice u nemačkom. Ali učenje kineskog je u svakom slučaju izuzetna vežba za mozak jer je tako sveobuhvatno. Jedna stvar me od početka jako buni, a to je da kad god prodavci vide da ne znam da pričam kineski, uzmu papir pa mi kineskim znakovima napišu šta su hteli da kažu kao da ja znam već da čitam i da je to lakše nego da čujem. Uh, zapravo sad sam najzad pišući shvatio i zašto! Verovatno to rade među sobom jer su im dijalekti toliko raznovrsni i mnogobrojni da ne mogu da se razumeju međusobno osim ako ne koriste mandarinski kineski koji je zvanični jezik i jezik medija i televizije i koji se uči u školama. Verovatno kad napišu reč tačno znaju šta misle iako je drugačije izgovaraju. Recimo, danas je moja poznanica tražila za mene pumpu za bicikl od ujaka našeg zajedničkog druga Kineza i on je uopšte nije razumeo šta hoće pa je ona rukama imitirala pumpanje gume jer on je rodom iz drugog dela Kine. Tako da kineski uče i stranci, a i Kinezi, mandarinski kineski.

Kineska imena su maltene neizgovoriva za nas strance i obično u školama od nastavnika svako dobije neko svoje englesko ime koje koriste na časovima i u komunikaciji sa strancima. U početku sam se zanosio kako ja mogu da izgovorim njihova imena, a konačno sam odustao od pokušavanja kad sam na basketu jednog dečka oslovio sa FENG ŠUI i video njegov preneraženi izraz lica. „Okay, I‘ll call you Frank.“

Jepe mi se sa Kinezima

Inače, ako želite da navatate nekog (oh kako glupa uvodna rečenica za novu temu, naravno da želite!) ne treba vam kineski, tu su aplikacije za prevod, a pre svega kineski Grindr, odnosno Blued. Blued je inače mnogo veća i jača kompanija. Osnovao ju je bivši policajac, gej i pruža između ostalog i mogućnost live broadcasta, što znači da se momci uživo uključe i onda nešto pričaju, đuskaju, ispovedaju se i flertuju sa publikom dok ih korisnici obasipaju nekim tokenima koji imaju i novčanu vrednost. Za nekog sa iskustvom Gayromea u Srbiji i opštom paranojom slanja slike, prilika da vidim prvi put live broadcast gde se gej Kinezi otvoreno prikazuju preko Blueda svojim followerima bio mi je jako uzbudljiv i osećao sam se kao da sam se našao u paralelnoj dimenziji. I tako dođosmo najzad do teme koju ste sve vreme čekali, a to je điđi-miđi bliže mi priđi. Od čega điđi znači kita, a konkretno petao kao što je na engleskom cock, tako da ako vam se na Bluedu poruka od Kineza prevede kao „Show me your chicken“ ili „How big is your chicken?“, da znate da vas ne pita da li uzgajate živinu.

Kaže se da ko dođe u Aziju, uhvati ga „yellow fever“. Doduše, znam dosta ljudi koji uporno odbijaju mogućnost Kineza kao ljubavnika bilo da su u pitanju strejt muške ili ženske osobe, no, ja sam od početka JEPE-MI-SE-SA-KINEZIMA tim! I kad sam najzad slučajno otkrio Blued aplikaciju našao sam se u čokoladnoj fabrici. Dani piljenja u slatke tvink kineske batice su bili iza mene i bilo je vreme da priđem im bliže. Otkako sam zakačio žutu groznicu meni beli frajeri više ništa ne znače. Stavite ispred mene top frajera Evropejca i OK frajera Kineza, moj izbor je definitivno Kinez! Gej Kinezi se dele na 1 i 0, i 0.5, što su ekvivalentni za pogađate: a, p, uni. Nije im strano da se odmah jave sa rečenicom Make love? A često će vas pitati „Da li si jeo?“ kad već uđete u dopisivanje jer je to inače kod Kineza kao razgovor o vremenu kod Engleza. Dok se u Srbiji napaljeno dopisivanje zarad parenja nakon razmena bazičnih a, p, visina, slika, piša, završi na pitanje prostora i tužnog odgovora: „nemam“, „nemam ni ja“ i čuvenog završenog „JEBI GA“, ovde se dopisivanje završava sa „KOJI HOTEL?“

Tako da se ovde ljudi zaista i dovate, jer hoteli su jeftini i niko ne mora da se juri po Košutnjacima, ako nema gde. Prva reakcija na to što si stranac biće pitanje da li imaš veliki pišon, pošto je u njihovoj glavi stranac sinonim za kurčinu, valjda jer su se nagledali gej pornića sa strancima i očekuju da je svaki stranac porno star i nadaju se da će da ih rasturi. Što se kineskih điđija tiče i predrasudi da im je mali, sve zavisi od osobe do osobe, kao i u svemu u životu, a vi ako ste neki gejevi vaša je pederska dužnost da volite svaki ku*ac. A pre svega, naravno, važna je duša! No, prema mojim empirijskim istraživanjima, statistička razlika u odnosu na Srbiju nije značajna. Mogao sam bez problema da se prihvatim za alatku mog bivšeg kad se sapletem da ne padnem. A budući, kome se nadam, svakodnevno me časti svojim video i foto radovima da ja na xvideos.com više nemam šta da tražim niti da vidim, i već planiram svadbu na Tajvanu… Kada nađete već nekoga na Blued i skontate se pa se i vidite, očekujte da će Kinez da skine čarape pre nego sve ostalo i uredno će ući u krevet i pokriti se jorganom, osim ako ne naiđete na seksomana koji vas odvede na otvoren prozor terase da vas voli na rizik da vas komšije gledaju! (ne pričam ja ništa iz svog iskustva, ja se čuvam za gej brak na Tajvanu gde je legalizovan krajem maja!). U samom seksu su jako taktilni i nežni i sveobuhvatni, a bradavicu vole više nego pirinač. To je centralna erogena zona Azije. Nakon seksa im je normalno da prespavaju u krevetu sa svojim seks dejt partnerom, i mogu se i uvrediti ako im se kaže da bi bilo bolje da idu jer hoćete da ustanete rano i da se dobro naspavate. Što se tiče bezbednog seksa, ne samo da paze o kondomima, već svako zna za lubrikante i koristi ih kao neophodni paket za seks, a neki i poperse koje znaju kao Rush. Svaka gej kuća domaćinska ima lubrikant i portret Maoa! Svaka čast Kinezima! Gej Srbi moraju još da se nauče da je lubrikant integralni deo analnog seksa, a ne samo nešto što košta više od 500 dinara.

U Kini dakle sve ide glatko, i život i anal! Ukinuta je viza za Srbe pa se može ostati do trideset dana bez problema, pa iskoristite to i dođite u Kinu! Da uživate u prirodi, hrani, kulturi i Kinezima!

Izvor: Miloš Perišić

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.