Zakon kojim bi bile pravno regulisane istopolne zajednice predstavljao bi rešenje svakodnevnih problema osoba koje u takvim zajednicama žive, ali bi istovremeno na muke stavio skupštinu koja bi pokušala da ga usvoji.
Taj dokument omogućio bi da se u nekim segmentima svog života LGBT osobe osete kao punopravni građani i građanke ovog društva, ali bi s druge strane nekim drugim građanima i građankama predstavljao izdaju svega „svetog“.
Nije stoga nikakvo čudo što od njega – bar u nekoj skorijoj budućnosti – nema ništa.

Ako u dugoj i tužnoj storiji o odnosu Srbije prema LGBT zajednici postoji tema koja bi po popularnosti mogla da konkuriše Prajdu, to je svakako pravno regulisanje istopolnih zajednica. Ili, u prevodu, mogućnost da osobe istog pola imaju ista ili prava bar približna osobama koje su stupile u „klasičan“ brak. To, između ostalog, podrazumeva pravo na nasleđivanje, pravo na izdržavanje, zaštitu od nasilja u porodicu, pravo da oba partnera/partnerke budu smatrani članovima porodice u slučaju bolesti ili smrti, itd.

No, za razliku od Prajda, čija organizacija (kada saberemo sve najave, obećanja, pretnje, objašnjenja i obrazloženja otkazivanja) ispunjava domaće medije skoro pola godine, tema predloga zakona o registrovanim istopolnim zajednicama ređa je od snega u julu. Zato je ovde, pre svega, potrebno reći da pomenuti predlog postoji. Na inicijativu Labrisa, a u saradnji sa Centrom za unapređivanje pravnih studija i AIRE centra iz Londona, tim pravnih stručnjaka izradio ga je još 2010. U međuvremenu, na putu ka njegovom usvajanju mnogo toga se dogodilo, a za sada izgleda da je najveća prepreka ne lenjost ili zauzetost nadležnih institucija, već pokušaj da se čitava stvar „upakuje“ tako da bude prihvatljiva biračima. Zbog toga su umesto konkretnog Zakona, trenutno u igri dokumenti koji na drugi način – izokola – regulišu iste probleme.

ČITAJTE:  (R)evolucija gej pornografije

JAVNO RASPRAVLJANO

Odmah po objavljivanju, predlog „Labrisovog Zakona“ dobio je zeleno svetlo od zaštitnika građana Saše Jankovića koji je rekao da neće biti problema, ukoliko je izbegnut naziv brak i ukoliko se ne pominju deca – inače dve najbolnije tačke svih branilaca pravoslavlja i tradicije. Tokom 2011, model Zakona predstavljen je svim LGBT organizacijama u Srbiji, i to na okruglim stolovima u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, gde su ga učesnici i učesnice odobrili bez većih primedbi. Na sličnim prezentacijama, sa modelom su upoznati i predstavnici drugih organizacija za zaštitu ljudskih prava, kao i predstavnici institucija koje se po vokaciji bave ljudskim pravima i zaštitom prava građana i građanki.
Sve je do početka juna 2013. godine izgledalo gotovo idilično. U aprilu je održan radni sastanak svih posredno ili neposredno uključenih institucija, da bi za kraj maja bio najavljen i sledeći, koji do dana današnjeg nije održan. Isto se dogodilo i sa najavljenom javnom raspravom, koja je najavljena za početak juna, a iznenada otkazana uz objašnjenje da učesnici nisu dostupni zbog iznenadnih obaveza – nezvanično, međutim, otkazivanje je bilo posledica medijske hajke koja je pratila najavu javne rasprave. Kao pomahnitali, mediji su brže-bolje objasnili čitateljstvu kako je zakon već gotova stvar, pa su se tu (sasvim očekivano) pojavili i raznorazni analitičari s tezama o svetosti braka, usvajanju dece i ostalim uobičajenim temama.

Ipak, zanimljivo je ovde primetiti da je u tekstu objavljenom u Večernjim novostima predsednik skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava Meho Omerović uspeo da mudrošću nadmaši čak i Vladana Glišića iz Dveri. Dok je Glišić objasnio da oni „nemaju ništa protiv ako je reč samo o rešavanju praktičnih pitanja“, ali ne i „izjednačavanje brakova“ i usvajanje dece, Omerović je briljirao rekavši kako „u Srbiji lica istog pola mogu da žive u vanbračnoj zajednici koja je po zakonu izjedančena s bračnom“. Čovek koji je, dakle, plaćen da se brine za ljudska i manjinska prava, tvrdi kako nema potreba za posebnim Zakonima, kada LGBT osobe već i sada mogu da uživaju punopravni tretman!

ČITAJTE:  Biti jedina lezbejka u selu

DUG JE PUT

Kako bilo, priča o Zakonu za sada je stavljena na neku vrstu „stand by“ režima. Vlada Srbije je 27. juna 2013. usvojila Strategiju za prevenciju i zaštitu od diskriminacije, koja je posvećena sprečavanju diskriminacije i unapređivanju položaja devet osetljivih grupa, među kojima i LGBT osobe. Po rečima Borjane Peruničić iz Kancelarije za ljudska i manjinska prava, u pitanju je prvi strateški dokument koji je posvećen unapređivanju položaja LGBT osoba. „Predviđena je posebna mera koja se odnosi na razmatranje mogućih izmena u oblasti porodičnog i naslednog prava, kojim bi istopolnim partnerima bilo priznato pravo na registrovano partnerstvo/građansku zajednicu i shodno tome, obezbeđeno pravo na zakonsko nasleđivanje, kao i druga uzajamna prava i dužnosti“. Ona još navodi da Kancelarija trenutno priprema Akcioni plan „koji će predstavljati konkretizaciju mera sadržanih u strategiji“, a u čijoj će izradi biti angažovana dr Zorica Mršević i organizacije civilnog društva upućene u probleme LGBT osoba u svakodnevnom životu.

Čini se, dakle, da je do Zakona još jako dug put – posebno imajući u vidu činjenicu da su u nekim drugim slučajevima strategije i akcioni planovi doprineli prolongiranju rešavanje problema. Zakon o javnom informisanju je, primera radi, i dalje u fazi usaglašavanja iako je trebalo da bude usvojen odavno, a Strategija koja ga je najavila stupila je na snagu pre tri godine. „Smatramo da je važno da proučimo različita zakonska rešenja u drugim zemljama u cilju predlaganja najpogodnijeg modela koji će biti prilagođen zakonodavnom i institucionalnom okviru u Republici Srbiji“, kaže Borjana Peruničić za Optimist.

EPILOG

U međuvremenu, daleko od Kancelarije, Strategija i akcionih planova, Labris nastavlja sa svojim aktivnostima u vezi sa Zakonom. U okviru kampanje „Ljubav je zakon“, pokrenut je sajt www.ljubavjezakon.rs na kojem može da se nađe sve što je neophodno da se zna o registrovanim istopolnim zajednicama kod nas i u svetu. Takođe, tu su fejsbuk stranica i tviter nalog na kojima se redovno plasiraju aktivnosti u okviru kampanje, kao i aktuelne svetske vesti na istu temu. „Kao članica Saveta Evrope i Visoka strana ugovornica Evropske konvencije o ljudskim pravima, Srbija je vezana praksom Evropskog suda za ljudska prava, te će, ako ne bude doneto zakonsko rešenje u ovoj oblasti, biti ocenjeno da Srbija krši odredbe Konvencije. Zato verujemo da će trend ka priznanju od strane zemalja članica Saveta Evrope, pokrenuti i Srbiju da ubrza postupak donošenja konkretnih i suštinskih mera zaštite“, kaže za Optimist Jovanka Todorović iz Labrisa.

ČITAJTE:  Deset godina od smrti: Jörg Haider

Ipak, ključno je pitanje šta da u međuvremenu rade oni kojima bi Zakon zaista rešio mnoge svakodnevne probleme. Odgovor je jednostavan: ne preostaje im da rade ništa osim onoga što su radili i ranije. Istopolne zajednice postoje i funkcionišu, javila su se svedočenja da takvi partneri i partnerke čak imaju i decu, ali za sada mogu samo da se „prave blesavi“ i žive svoj život, pokušavajući da raznim lukavstvima premoste prepreke koje im donosi neregistrovani status.

Uostalom, ako je to nekakva uteha, u zemlji kakva je Srbija ni brak nije garancija za bilo šta.

Piše: Tamara Skrozza