Dok sedim, tako, u nekad tvojoj sobi kucajući na tvom prastarom laptopu pokušavam da pronađem pravi način da objasnim emocije. I prisećam se klinaca, davne 2002. godine i ogromnog društva koje sam upoznavao tek upoznavajući i samog sebe u tom procesu. Ti si se izdvojio, mi smo se izdvojili i vrlo brzo postali tim.

Zbližilo nas slično odrastanje i još sličnija interesovanja. Samohrane majke su u tom vremenu učinile najbolje što su mogle da izrastemo u ispravne ljude. A mi, puni energije bi vikende provodili po klubovima a radnim danima čekali zore uz igrice. Dani bi prolazili neprimetno u kućici na samoj ivici Zvezdarske šume sa filozofskim pričama o lepoti i mladosti, prolaznosti i večnosti… A ja sam više vremena provodio kod tebe i sa tobom nego u sopstvenoj kući. Bili smo najbolji i nerazdvojni. Bili smo tim. Ja tada, vrlo zatvoren i konzervativan sam učio uz tvoju pomoć o slobodi, iskazivanju, o prihvatanju zbog različitosti i da je OK da budem ovakav kakav jesam i da, ako svet ima problem s tim… pa to je to, njegov problem. Nikad nismo putovali negde zajedno, evo sad tek kapiram. Ali, iskreno, nije ni bilo potrebno… leta su bila na bazenima i na Adi, zime uz serije, filmove i playstation, naravno. Impulsivan kakav jesam često bih se ljutio na tebe i durio i danima ne bismo pričali… ali sad kad razmišljam o tome, i kad smo bili najbolji i kad nismo… nikad nije bilo odsustva emocija, već umotano klupko od istih koje je variralo sa jedne na drugu stranu. Bio si moj brat i deo porodice koji nisam ni znao da mi fali.

Klubovi po Beogradu tih godina nisu imali neku preveliku ponudu i provod je bio vrlo limitiran. Monotonija je postala sastavni deo noćnog života, gde je zajednica izlazila uglavnom na ista mesta sa istim događajima i istim očekivanjima iz vikenda u vikend. O dođavola, izgledalo nam je da je i redosled pesama u klubu isti…. Bilo nam je dosadno i trebala nam je promena ili smo prosto bili previše prisutni na istim mestima, nisam baš siguran. Tebi je ta tema posebno teško padala, jer za nekih sedam-osam godina koliko smo se već družili, razvio si vrlo istančan ukus po pitanju muzike i želeo si da budeš di-džej… I to ne bilo kakav di-džej… već najbolji, pa bar za ove prostore. I tako je došlo do rečenice koja je na veliki način oblikovala naredne godine, kako nama tako i gomili ljudi na ovim prostorima. Sedeli smo na Kališu i grickali semenke kada si se iznenada okrenuo i rekao, kao da držiš govor celom Ušću a ne samo meni, “Ja sam rešio da ti i ja pravimo žurke!!! Ti sa tvojim kontaktima i vezama, i ja sa mojom muzikom možemo da napravimo najbolje žurke koje je Balkan video!”… I tako je rođen WARM BROTHERS COMMUNITY! – uskoro svima vrlo poznat samo kao WB, što je bilo i više nego dovoljno. Ostatak je istorija. Sada ne bih ni mogao da se setim kojom brzinom je pređen taj put i tona prepreka na koje smo naišli da bi pre skoro deceniju uspeli da dođemo do kluba koji bi nam dozvolio da organizujemo bilo šta. Dva neupućena laika, ali dva uporna laika su uspela! Organizovali smo prvu WB žurku koja je, realno gledano, izgledala više kao da je došlo naše društvo da nas podrži… ali bio je to početak. Potom su krenule da se ređaju jedna za drugom, svakog meseca, uglavnom u novom prostoru, sve više ljudi, sve kvalitetniji prostori i cela jedna nova industrija zabave koja je pružala nešto drugačije i novo, a samim tim zanimljivo. Glupo je ne spomenuti prijatelje i porodicu koji su nam bili ogromna podrška u celom tom procesu na čelu sa tvojom majkom, Snežanom koja je znala način da istrpi sve histerije i radosti, sve suze i svaki smeh. I svi su bili tu, za nas i naš mali tim. Cela ta priča oko žurki možda i ne bi bila nešto specijalno za ispričati da nisi uspeo da dođeš do prostora tadašnjeg Mixer housea i ugovoriš termin za sledeći događaj. Tu žurku je posetilo više od hiljadu ljudi i do dan danas broj posetilaca nikad nije pao ispod te cifre, štaviše znao je da ode i do duplo. Napravljeni su industrija i mašina na koju su sad već samoinicijativno dolazili drugi di-džejevi, da l’ kao gosti, da l’ kao izvođači. A WB se trudio da ostane svoj, ali da svaki put pruži nešto novo i dobro. Stvoren je sistem zabave koji je tebi okupirao veći deo vremena dok je meni ostao na nivou hobija, jer sam već imao svoj posao kojim sam vrlo zadovoljan. I dalje najbolji i dalje tim, prekinuli smo tu poslovnu saradnju, ali privatno nastavili da funkcionišemo normalno, koliko nam je sad već ostajalo prostora u ovim zrelijim danima. Često bi pričali o tome kako nam fali ono bezbrižno detinjstvo i dani kad je jedina obaveza bila dobro se zabavljati… A dobro smo se zabavljali!

Razmišljam o emocijama… Razmišljam kako su nas obaveze udaljile pa sam poslednjih par godina gledao kako postaješ najbolji, ali iz daljine. Kako smo ipak uspeli da ostanemo tim i posle takvih situacija. Razmišljam kako si svojim žurkama stvorio nešto što je uticalo na toliko života da ne možemo ni da zamislimo… Kako si ostavio pečat i doprineo velikim delom da neke nove klince danas niko ne gleda popreko kada žele da iznajme prostor za žurku… Kada bi pričali uopšteno o životu, često si znao da izgovoriš da ljudi ne odlaze već ostaju s nama kroz priče. A o tebi imam toliko priča da ćeš zauvek ostati tu. Razmišljam i o tome kako bi me isprozivao da sam patetičan kad bi pročitao ove redove… Kako bih se ja potom durio i kako bi se posle smejali….
Razmišljam kako si uspeo u svojoj najvećoj želji, a to je da ostaviš trag iza sebe i da slika koju će večno o tebi imati je lepa, mlada i nasmejana.

…za Ivana!

Piše: Marko Nestorović

Više tekstova iz broja 49 – avgust 2019. možete pročitati na:

0 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.