Evo primera koji će zadovoljiti mnoge, ako ne i baš sve koji mu daju šansu – i poklonike velikog Soderbergha, i ovisnike o biografskih filmova sa pop-kulturnim štimungom i pratećom pitkošću, i poklonike queer cinema, i gorljive pretplatnike HBO paketa… i filmofile u najširem smislu.
Umesto na kraju, kako uostalom i doliči, evo na početku konačnog suda o najnovijem delu Stevena Soderbergha – Behind the Candelabra je izvanredan film. I to iz kog god ugla mu pristupili. Steven Soderbergh je u ovoj (po mnogo osnova) problematičnoj produkciji pokazao vrhunsku autorsku formu.
Soderbergh je ne samo jedan od najosobenijih i najrelevantnijih filmskih autora Amerike danas, već je reč i o pomalo zastrašujuće radinom i različitim izvorima nadahnutom stvaraocu. U njegovom opusu se tako našlo mesto i za tipske indie-pričaonice (poput Seks, laži i video-trake), društveno angažovanih verističkih drama (Erin Brokovich), nepotrebnih repertoarskih arhaizama (Igraj svoju igru), punokrvnih arthouse radova (Kafka), ekstremističkih i jalovih preterivanja (Full Frontal i Bubble), vrhunskih adaptaciju značajnih žanrovskih romana (Veoma opasna romansa), nepotrebnih preradaka tuđih klasika (Solaris), sjajnih filmova nostalgije (King of the Hill), izvanrednih eksperimenata (The Girlfriend Experience), odličnih eseja na temu konkretnih filmskih žanrova i mustri (The Underneath), suvišnih srednjačenja (Zaraza, Vreli Majk)…, a sada se ovoj malo je reći eklektičnoj gomili pridružila i majstorska aproprijacija datosti unutar podžanra biografskog filma u slučaju Behind the Candelabra. Ovde se mora istaći da Soderbergh u ovoj stvaralačkoj epizodi bez upadljivog upinjanja stvara prototip valjanog biografskog filma novijeg kova i uspeva da ostvari onaj vazda sliski i pipav sklad između nameta biografskog filma i kanona filmskog pripovedanja i izraza.
Behind the Candelabra je i pre Kanske premijere i gromoglasnog prikazivanja na HBO-u privukao dosta pažnje; pozornost javnosti privukao je ne samo izborom teme, najavljenom provokativnošću, nego i pukom faktografijom. Naime, ovaj projekat je usledio nakon još jednog od pogaženih Soderberghovih obećanja da se povlači sa filma, a problemi na koje je nailazio u fazi pretprodukcije poslužili su kao još jedna zlatna prilika da se nanovo prozbori koja o reakcionarizmu i konzervativističkom slepilu navodno liberalnog i na prvokaciju spremnog Hollywooda. Ova priča, sasvim zasluženo, ubrzo je pokazala nagoveštaje neupitno srećnog kraja – tamo gde su studijski moguli strašili da kroče pokazao se i dalje prestižni HBO, a samom Soderberghu je to donelo u popriličnoj meri odrešene ruke da priču o kontroverznom Liberačiju u delo sprovede bez ograničavajućih kalkulacija, koje bi, tu nimalo sumnje nema, uškropili priču koja dobrim delom zavisi od slobodarske drčnosti i odvažnosti autora da i na pojavnom nivou isprati implikacije ove višeznačne i naglašeno škaljive priče.
Liberači, estradni pijanista i istovremeno u nekom smislu i preteča stand-up komičara, ikonična je pojava postvijetnamske ere, godina dominacije disko-zvuka, prateće ikonografije i tome prikladnog hedonizma na kub, a sve to je jasno i, što je daleko važnije, filmski efektno prikazano u ovom filmu. Liberači, kao nikada, pa sve i do smrti (usled komplikacija u vezi sa AIDS-om) nikada autovani homoseksualac, izrazito promiskuitetan i upadljiv, prikazan je u svoj punoći u ovom filmu. Tome je, naravno, ponajviše doprineo ovde drastično demaskulnizovani Michael Douglas, koji nas je ovde, za većinu možda i nenadano, podsetio na svoj glumački dar, uglavnom zatomljen ispod tereta uglavnom tipski skrojenih hipermužjačkih uloga na koje je potrošio veći deo svog glumačkog opusa. Zasluge pripadaju i prekaljenom scenaristi Richardu LaGravenesu i samom Soderberghu, koji su uz tek nekoliko suvišnih elipsi koje nepotrebno pojašnjavaju već prikazano i sasvim jasno, znalački prepoznali ključne tačke i najvažnije smernice priče o poslednjoj velikoj romansi nestašnog Liberačija.
Ovde se neumitno stiže do još dva značajna aspekta priče o visokim kvalitativnim dometima ovog ostvarenja: naime, ako se izuzme obostrana strast ka plastičnim operacijama u tim pionirskim danima te zdravstveno-privredne grane, dinamika odnosa Liberačija i znatno mlađeg ljubavnika ovde je promišljeno i odmereno zadržana u kotoma uobičajenog ljubavnog odnosa, pa i među onima heteroseksualnih sklonosti. Uobičajenost ovog odnosa i krajnja predvidljivost njegove (d)evolucije ovde je uspešno neutralisana uz pomoć dva učinkovita sredstva – prvi je svakako živopisna i ipak osobena Liberačijeva i javna i, nazovimo to tako, privatna persona, a drugi je u trenu zavodljiva ikonografija doba u kom se ta ljubav rodila i došla do neveselog kraja.
Naime, čini se da će malo ko i izvan tome poslovično sklone queer publike ostati imun na ovako virtuozno rekreiranu eru. Naravno, to bi teško bilo izvodljivo bez budžetske relaksiranosti za koju se pobrinuo ozbiljan producent što HBO definitivno već, evo, decenijama jeste, ali svakako se, imajući i tu faktografsku stavku u vidu, mora istaći veština kojom autori (naravno, sa Soderbergom na čelu te kolone) i taj aspekt ovog značajnog i kvalitetnog filma stavljaju u svrhu šireg dobra i ambicioznije postavljenih ciljeva. Zbilja briljantna rekreacija disko ere i prvih godina AIDS pomora, ali na prvom mestu bravurozno urađene maske na licima tumača glavnih uloga u značajnoj meri su doprineli opštem povoljnom utisku i, možda i mimo očekivanog, i ozbiljnosti ovog projekta.
I kada se stigne do podvlačenja one nužne krajnje crte stiže se do neizbežnog zaključka u kraćim crtama iznetog na samom početku ovog panegiričnog prikaza – Behind the Candelabra je film koji već sada sluti dugi nezaborav kao jedinu pravičnu mu sudbinu, što ni ne čudi imajući u vidu ovde ponuđeno. Pred publikom, što pred onom prestižnom kanskom, što pred vrlim korisnicima ovog kablovskog servisa i nama negadljivim na pirateriju, se našao film koji ima sve – intrigantan sadržaj, vrhunski precizno i promišljeno vođenu i navođenu priču, možda u startu atipične, pa i antipatične likove čije sudbine, pak, brzo pobude na radoznalost i proživljenu empatiju, odlične glumačke kreacije čitavog ansambla, zadivljujuće svrsihodnu vizuelnu kulturu, povest sa širim implikacijama, filmsku pismenost pred kojom je posve neprirodno ostati ravnodušan, sadržajnost i zaumnost kakve se danas, u aktuelnoj filmskoj ponudi, nalaze tek u bledim i sve bleđim tragovima… i na prvom mestu silovitu emotivnost koja razoružava i one nimalo naklonjene ovakvim sadržajima. A sve ovo pomenuto je ono što nedopustivo dugo i porazno očigledno nedostaje odeljku zvanom queer cinema, koji će se, na to se možemo kladiti, potpuno neosnovano pozivati na pravo i na ovaj vrstan film, koji prvenstveno dokazuje da je u rukama tome vičnih srećan ishod tek jedina razumna mera.
Piše: Zoran Janković

Related Posts