Ziveti u Srbiji i biti svedok i žrtva opšte disfunkcionalnosti izaziva razna osećanja – ljutnju, bes, nelagodu; ali osećanje kojim želim da se bavim u ovom tekstu je frustracija. Jedna od definicija kaže: “psihološko stanje koje se javlja kada osobe dožive prepreke ili teškoće u postizanju svojih ciljeva ili želja. To stanje obuhvata osećaje nezadovoljstva, napetosti i stresa koji nastaju usled nemogućnosti da se zadovolje potrebe ili ispune očekivanja”. Većina kvir osoba se od ranog detinjstva suočava sa preprekama koje nam onemogućavaju da istražujemo i spoznajemo sebe, kao i da se osećamo bezbedno, prihvaćeno i da imamo prostor za izražavanje naših identiteta. Društva u kojima dominira mržnja negativno utiču na kvalitet života svih građana, ali se, paradoksalno, targetiranje manjina neguje i opravdava upravo pod izgovorom borbe za zaštitu “dece i porodice”. Ove taktike omogućavaju da se, iza scene, obavljaju mahinacije koje najčešće za cilj imaju nelegalno sticanje i akumuliranje moći i novca, upravo od onih koji bi trebalo da rade na prevenciji zloupotreba. Jedan od načina da se odupremo opresiji je da delimo svoje priče i borimo se za vidljivost naše zajednice.
Za prvu frustraciju izdvajam sam život kao LGBTI+ osoba u Srbiji. Kao neko ko je relativno rano imao podršku porodice i prijatelja, nisam se u većoj meri suočavao sa frustracijom oko sopstvenog identiteta – moj problem bili su (i ostali) homofobično društvo i država, koja na razne načine homofobiju podgreva, umesto da je rešava. Upravo zbog mog povlašćenijeg položaja, želeo sam da iskoristim privilegije koje imam i doprinesem borbi za bolji položaj LGBTI+ zajednice, što sam uradio profesionalnim angažmanom za Beograd Prajd u trajanju od 7 godina. Da, pogodili ste – opet ćemo se baviti mojom najvećom frustracijom – Beograd Prajdom. Većina mojih tekstova bavi se kritikom Prajda i ljudi koji ga organizuju. Naravno, da sam u nekim tekstovima, na trenutke, bio previše ličan – većinu sam pisao ljut i u afektu, ali čvrsto stojim iza svega što sam objavio i smatram da sam doprineo dokumentovanju vremena i problema sa kojima živimo. A ako sam potpuno iskren, u tekstovima jesam pravio žrtvu od sebe, kako su mnogi moji kritičari primetili, ali nisam to radio (samo) zato što sam sujetan i kivan što više nisam deo Prajda – već zato što su postupci onih koji su me u Prajdu zabranili – nelegalni i nedopustivi. Poseban problem je što su me zabranili oni koji se, navodno, bave ljudskim pravima i koji bi protiv mobinga, malverzacija i diskriminacije trebalo da se bore – što moju frustraciju eksponencijalno povećava. Kako su ljudi, koji su bili uz mene, odlučili da im se više isplati da ćute i da se dodvoravaju velikom šefu G.M, ja sam odabrao da svoje frustracije izbacim javno i sa zajednicom podelim svoje viđenje situacije i informacije koje imam.
Tokom rada na Prajdu upoznao sam neverovatne ljude koji su predanim radom doveli do konkretnih rezultata i značajnih promena, uprkos preprekama sa kojima su se suočili. Mnogi od njih ostaju inspiracija i svetla su tačka našeg društva. Ipak, postoje i oni koji lične interese stavljaju ispred interesa društva i svojom nefunkcionalnošću i nemarom onemogućavaju napredak borbe za slobodu i jednakost. Par osoba u Prajdu su, svesno ili nesvesno, prihvatili ulogu saradnika ovog režima, ubijajući osnovnu ideju aktivizma, stavljajući „korektne odnose” sa vlašću ispred interesa zajednice, uprkos godinama degradacije položaja naše zajednice i značajnog povećanja nasilja i mržnje. Centralizovano donošenje odluka, monopolizacija i zatvorenost Prajda narušavaju snagu celog civilnog društva; umesto inkluzivnog, demokratskog i transparentnog donošenja odluka, trenutni organizatori omogućavaju da se najvažniji simbol borbe za LGBTI+ osobe pretvori u ličnu manifestaciju Gorana Miletića, direktora švedske organizacije Civil Rights Defenders, koja de fakto kontroliše Prajd od 2016. godine. Iz godine u godinu, organizacioni odbor čine ljudi i organizacije koje on smatra podobnim i koji neće narušiti internu raspodelu moći, uskraćujući zajednici pristup procesu organizovanja i vođenja Prajda. Ipak, najviše me pogađa što čak i među ljudima koji su sada deo organizacije Prajda ima vrednih i poštenih, ali su izabrali da budu “neutralni” u mojoj borbi sa Prajdom, iako i sami znaju kako stvari funkcionišu „iza scene“ i zašto je to loše. Mnoge od njih sam smatrao prijateljima i verovao da delimo zajedničke vrednosti, na kraju se ispostavilo da sebe stavljaju ispred opšteg interesa i da čine nedopustive stvari kako bi zadržali moć i kontrolu, gušeći ideju Prajda kao alata za osnaživanje LGBTI+ zajednice. Nemam nameru da ćutim i imam puno pravo da iznesem svoje viđenje i svoja osećanja javno, posebno jer moj primarni motiv nije sujeta, uprkos mišljenju nekih, već iskreno verovanje da ovim tekstovima doprinosim transparentnosti i procesu demokratizacije i demonopolizacije Prajda.
Jedan primer frustracija iz maja (u kontekstu Prajda) vezujem za temu nebinarnosti, koja je potegla žustru raspravu u srpskoj javnosti. Koliko sam ispratio, Beograd Prajd se po tom pitanju ni na koji način nije oglasio. Pored značajnih kapaciteta, fizičkog prostora u Prajd Info Centru i potpune kontrole nad društvenim mrežama, nisu našli način da kontriraju napadima i govoru mržnje, koji je u javnosti bio prisutan danima. Neko od njih morao je da ode u medije ispred Prajda i ljudima objasni šta nebinarnost zapravo znači, i da osudi širenje mržnje. Dalje, utisak mi je da društvene mreže Prajda najviše služe za promovisanje for-profit žurki i trivijalnih informacija, sa ponekim pozivima za prikupljanje finansijske pomoći za trans osobe, ali suštinskog, promišljenog i necenzurisanog izveštavanja o pitanjima važnim za zajednicu nema. U maju su, između ostalog, propustili da kritikuju Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, kada su na IDAHOT forumu u Hagu iznosili netačne podatke i predstavljali Srbiju kao uspešnu u borbi za bolji položaj LGBTI+ zajednice; nisu izvestili zajednicu da su u Lihtenštajnu imali dobrotvornu večeru gde su skupljali novac za Prajd Info Centar, ni teorije zavere koje je Duška Vučinić pričala u medijima – već su je pozvali da dođe u PIC i da priča o Evroviziji. Ipak, potez koji mi je najljigaviji je kada su posle pet dana potpunog ignorisanja štrajka glađu, ljudi iz Prajda došli sa Ninom Mitić iz Ministarstva (sada za ljudska i manjinska prava, (ja sam je upoznao dok je bila u Ministarstvu rada)) i „ubedili” momka koji je bio žrtva policijske brutalnosti da sa štrajkom prestane.
Za poslednju frustraciju u ovom tekstu izdvajam onu sa kojom verovatno najviše ljudi može da se poistoveti – to je Predrag Azdejković. Za mnoge tekstove koji su „podigli prašinu“, dobio sam kritike da grešim što pišem za časopis čiji je urednik on, najkontroverzniji od svih LGBTI+ aktivista. Moj razlog je uvek bio isti – „Optimist“ je jedina LGBTI+ publikacija u Srbiji, a Predrag, kakav god da je na društvenim mrežama, nikada nije cenzurisao tekstove u časopisu. Prvi put sam za njega čuo u detinjstvu, tada je još uvek bio deo „Queeria“ dvojca i koautor popularnog bloga na B92 portalu. Iz tog perioda ga pamtim kao duhovitog, sarkastičnog i vrlo provokativnog aktivistu, a „Queeria“ je jedan od mojih prvih dodira sa lokalnom zajednicom. Zbog stereotipa koje je koristio kao alat za provokaciju, stekao je odijum javnosti, ali i dela LGBTI+ zajednice. Kasnije je svoj humor i sarkazam fokusirao na tabloidne provokacije, što je izazvalo nove negativne reakcije na njega i njegov aktivizam. Kada sam postao deo Prajda, do tada je već uspeo da postane persona non-grata na sastancima i Prajd događajima – kazna za sve provokacije, kontroverze i neslaganja koje je imao sa Goranom Miletićem i drugim ljudima iz organizacije. I sam sam učestvovao u njegovoj izolaciji, verujući da njegovi nacionalistički stavovi to iziskuju, i nalazio opravdanja za to u mnogim njegovim postupcima. Ipak, oduvek sam smatrao „Merlinku“ i „Optimist“ za važan deo domaće kvir kulture, i posle nekoliko godina sam uspeo da ih uključim u program Nedelje ponosa. Kako ne bih bio pogrešno protumačen, javno se ograđujem i osuđujem Predragovo ponašanje na društvenim mrežama. Mnoge stvari koje je napisao smatram degutantnim, posebno one koje podilaze kriminalizaciji naše vlasti i degradaciji našeg društva. Ono što me zapravo najviše frustrira je što je jedini koji je godinama ukazivao na monopol, zloupotrebe moći i nedostatak transparentnosti koje stoje iza Beograd Prajda – i što sada, kada i sam ukazujem na te probleme, gubim na podršci jer sarađujemo u Optimistu i delimo istu kritiku Prajda. Ipak, činjenica je da je Peđa jedan od retkih ljudi koji su me zvali i nudili pomoć kada sam postao zabranjen u Prajdu i kada nisam mogao da nađem novi posao. I pored mnogih pogrešnih poteza koje je povukao, nije prestao da kritikuje odnos vlasti prema našoj zajednici i nastavlja da održava Optimist i Merlinku živim, dajući prostora drugim kvir ljudima da se izraze bez cenzure. Voleo bih kada bi se dozvao pameti, i iskoristio svoj humor za nešto pozitivnije i smislenije, a ne za „botovanje“, provociranje i sumanuto opravdavanje aktuelne vlasti. Šta god ko mislio – Predrag ima određene uspehe i važne doprinose našoj borbi, ali oni padaju u senku zbog drugih stvari koje radi.
Za kraj, ono što me plaši je što, iako trenutno nemam snage kao nekada, ne gubim volju da nastavim da se borim za našu zajednicu i što, uprkos savetima praktično svih oko mene, ne mogu da ostavim temu Prajda na miru. Video sam jedan mim u kojem sam se pronašao a koji kaže: „Najveća vrlina: uporan, najveća mana: naporan!“ Takav sam i ja – uporan i naporan, slobodan i svoj! I dalje verujem u masovni Beograd Prajd i želim da postane važan i snažan front borbe za pravednu, slobodnu i demokratsku Srbiju, a ne nečije privatno vlasništvo. LGBTI+ zajednici u Srbiji čestitam mesec ponosa i predviđam da će nam biti sve gore i gore, osim ako ne ustanemo sami i ne udružimo se u borbi za naše živote, naše dostojanstvo, naša prava i slobode! Koliko god bilo teško, ne smemo kriti naša lica i naše priče, ne smemo se samo-cenzurisati i pokleknuti pod pritiskom osionih, korumpiranih i zlih. Budućnost je uvek neizvesna, ali često zavisi od nas samih. Volimo se i brinimo se jedni o drugima – biti ponosan znači biti slobodan!
Piše: Marko Mihailović
Više tekstova iz broja 78 – jun 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
