Boban Jevtić je od 2015. godine direktor Filmskog centra Srbije, a pre toga je deset godina radio kao urednik filmskog programa Doma omladine Beograda. Scenarista je TV serija „Šesto čulo“ i „Vojna akademija“, ko-scenarista filma „Četvrti čovek“ i „Vojna akademija 2“. Dobitnik je nagrade za pozorišnu kritiku na 58. Sterijinom pozorju i odlikovan je prošle godine ordenom Ministarstva kulture i informisanja u rangu Viteza umetnosti i književnosti. Novi je umetnički direktor Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma – Martovski festival, a prošle godine bio je u žiriju Merlinka festivala. Sve ovo bio je povod da porazgovaramo s njim.

Više od godinu dana kako ste direktor Filmskog centra Srbije. Šta bi istakli kao najveće uspehe za taj period?

Najvažnije je bilo da se pokrene čitav taj mehanizam državne pomoći kinematografiji koji je stagnirao gotovo dve godine. Mislim da je to urađeno, tako da to smatram svojim najvećim uspehom, konkursi su redovni, postoji plan neke redovne aktivnosti, međunarodne saradnje, strategija za razvoj… Naravno ima još jako puno toga da se uradi kako bi se približili evropskim standardima.

Koji su vam utisci nakon ovogodišnjeg Berlinala i kako su prošli naši filmovi?

Berlinale je izuzetno značajan festival za zemlje poput naše, predstavlja retku priliku za promociju i plasman ostvarenja iz zemalja sa niskim produkcionim kapacitetom. Dakle, u Berlinu, sa svim odmacima koji se podrazumevaju, od geopolitike pa do ličnih simpatija selektora, kvalitet filma ipak ima odlučujući značaj u njegovom prijemu. Mi smo imali jedan film u zvaničnom programu Panorama Special, to je Rekvijem za gospođu J. koji je zapaženo prošao. Sala je na premijeri bila ispunjena do poslednjeg mesta, za market skrininge je vladalo veliko interesovanje, izašlo je par članaka u prestižnim nemačkim i svetskim magazinima… dakle vrlo solidan uspeh.

FCS raspolaže velikim novcem koji preko konkursa raspodeljuje za snimanje filmova. Kako izlazite na kraj sa nezadovoljnima koji nisu prošli na konkursu ili nisu zadovoljni dodeljenim iznosima?

Na konkurs za sufinansiranje igranog filma, na kome se dodeljuje i najveći deo novca, prijavi se u proseku 80 – 90 projekata, od kojih samo četiri – pet mogu da dobiju sredstva. Naravno da to rađa mnogobrojne frustracije i nezadovoljstva. Jedina mogućnost da se to donekle ublaži leži u tome da se konkursi redovno raspisuju i da se procedure strogo poštuju. A autorima i producentima ostaje da ne prekidaju rad na usavršavanju svog projekta.

U poslednje vreme možemo primetiti veću vidljivost LGBT likova i tematike u domaćem filmu?

Postoji par projekata, uglavnom kratkih igranih i dokumentarnih filmova koji su se bavili ovom temom u poslednjih nekoliko godina. Ono što ohrabruje jeste činjenica da je pristup temi postao mnogo ozbiljniji i odgovorniji.

Šta FCS čini da postoji veća zastupljenost manjinskih grupa u srpskom filmu?

Ne postoji nikakav poseban program koji garantuje ikakvu prednost projektima koji se bave manjinskim grupama, nikakva posebna kvota. Mislim da i ne bi trebalo da je bude, kvote nikad ne daju dobre rezultate kad je reč o umetnosti. Mnogo je značajnija edukacija u tom smislu, stavljanje u fokus određene teme gde bi se interes prirodno razvio a ne pod uticajem potrebe da se obezbede fondovi. FCS je inače vrlo zainteresovan za ovu problematiku, mi smo članice EWA, organizacije žena filmskih profesionalaca, gde smo imali priliku da saznamo kako je Švedska uspela da rodno izbalansira svoju industriju bez ikakve politike kvota ili pozitivne diskriminacije. Žene, naravno nisu manjinska grupa, ali su svakako manje zastupljene u filmskoj industriji, “ženske” teme su ređe na filmu, te bi se ovakva iskustva mogla primeniti i na LGBT zajednicu, nacionalne manjine…

Prošle godine ste bili član žirija na Merlinka festivalu za kratke filmove. Program Merlinka festivala pratite od samog početka, jer ste ranije bili urednik filmskog programa Doma omladine Beograda. Da li vidite promenu kad su upitanju kratki queer filmovi i uopšte napredak u programu Merlinka festivala?

Mislim da je Merlinka izrasla u ozbiljan festival posebno kada se ima u vidu gde je i pod kakvim okolnostima nastala. To je naravno, kako mi profesionalci volimo da kažemo „niša festival“, tematski određen i zaokružen, ali istovremeno jako značajan za sredinu u kojoj se odvija. Ispočetka je sama činjenica da postoji bila dovoljna, sada je već to sasvim druga priča. Mislim da je strategija decentralizacije koju je festival započeo odlična ideja koja može da ima dalekosežne posledice. Queer filmovi se mogu, a verovatno i moraju posmatrati dvostruko, kao umetničko delo ali i kao specifičan dokument koji progovara o stanju stvari u određenoj sredini. Moram da priznam da mi je često ovaj drugi aspekt zanimljiviji.

Da li vam nedostaje Dom omladine Beograda?

Jako sam voleo da radim tamo, zaista mislim da je to važna institucija gradskog života, ali jednostavno dođe vreme kada čovek mora da okrene novi list i nastavi da razvija svoje mogućnosti. Možda se jednog dana i vratim tamo, ko zna.

Koliko ste zbog angažmana u FCS zapostavili pozorište i pozorišnu kritiku?

Pa u stvari i nisam zapostavio, bar ne u nekoj velikoj meri, naravno ne stižem da idem tako često kao ranije jer dosta putujem, ali opet trudim se, u toku sam, pozorište mi je sad neka vrsta ventila, odmora, prilika da se ne srećem samo sa ljudima koji pričaju isključivo o filmu i načinima njihovog finansiranja.

Scenarista ste serije i filmova Vojna Akademija, koja je u drugom delu uvela gej lika. Gej u vojsci, kako je došlo do toga?

Prirodno, čitava ideja te u prvom redu omladinske serije i jeste da stvori pozitivne modele, da promoviše pozitivne društvene vrednosti. Svaku platformu treba iskoristiti da se o tome progovori i po mogućnosti utiče na promenu društvene svesti. Naravno nisam naivan da pomislim da sve to ima neki preteran uticaj, ali ono što je zabavno u svemu tome jeste činjenica da vi kroz jednu laku formu, postavljenu vrlo programski (promocija armije i njenih vrednosti) imate priliku da progovorite o mnoštvu društvenih pitanja koja često ne dolaze na red u nekakvim javnim raspravama. Položaj žene, nasilje u porodici, položaj Roma, LGBT, odnosi roditelji i deca… Ali nekako je to, ponavljam, prirodno, armija i jeste tu da čuva i odbrani vrednosti na kome se temelji jedno društvo.

Pred nama je Kanski festival. Koji su vaši planovi?

Pa čekamo na potvrdu jedne vesti koja bi za domaće profesionalce imala dalekosežan značaj. Na žalost izgleda da nećemo imati filmova, ali ćemo posredno biti prisutni.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.