U Srbiji je mentalno zdravlje, nažalost, i dalje misaona sintagma; o mentalnom zdravlju pripadnika LGBTI populacije da i ne govorimo. Ako ideš kod psihijatra/psihologa/psihoterapeuta, onda si sasvim sigurno bolestan; ako o tome govoriš javno, pogotovo na slavama, za mene lično omiljenim mestima za pokretanje najvećih tabu tema u Srba, onda u većini slučajeva nisi baš normalan, ljudi uglavnom okreću glavu i menjaju temu. Neprijatno im je.
U toj i takvoj sredini, gde se mentalno blagostanje pojedinca gura pod tepih, uz standardni savet „glavu gore, misli pozitivno“, a gde na svakih nekoliko dana pročitamo o novom samoubistvu, najteže prolaze oni kod kojih problemi sa mentalnim zdravljem imaju korene u drugačijoj, na Balkanu neprihvatljivoj seksualnoj orijentaciji; oni kojih se neretko porodice odriču, koje poznanici i rendom prolaznici umeju da šikaniraju, a država da ne vidi. Njihova sreća u nesreći je činjenica da je na čelu Vlade autovana lezbejka, Ana Brnabić, koja se, evo već godinama, svesrdno bori sa prava i dobrobit svoje zajednice. Ali u paralelnom univerzumu.
Da se vratimo u Srbiju. Iako se o problemima sa kojima se suočavaju pripadnici LGBTI zajednice tu i tamo govori u širokom spektru medija javnog informisanja, pogotovo uoči ili neposredno nakon Prajda, ili onda kada desničari i neofašisti ižvrljaju kancelarije neke organizacije koja se bore za LGBTI prava, konkretnih istraživanja na temu mentalnog zdravlja nema mnogo. Inicijativa za tako nešto najčešće pripada pojedincima ili nevladinom sektoru, a ne državnim institucijama; isto je i kada govorimo o pružanju bilo kakve podrške pripadnicima ove zajednice: u prvom redu su LGBTI udruženja i udruženja koja se bave prevencijom suicida i, šire, podrškom mentalnom zdravlju najšire populacije. Jedno od retkih istraživanja na ovu temu uradila je dr Jelena Srdanović-Maraš i to pre nekoliko godina. Srdanović-Maraš kaže da se u poslednje vreme, na svu sreću, sve više kolega bavi problemom suicidnih tendencija među pripadnicima LGBTI populacije, kao i sličnim temama, ali da je to „i dalje malo“.
„Marginalizovane grupe po pravilu ne dobijaju dovoljno pažnje istraživača. Istraživanja su komplikovani, skupi i dugotrajni procesi. Čini se da postoji odsustvo sistemske podrške za ovakve projekte. Istraživanja koja sam pomenula, kao i moje, jesu inicijativa pojedinca. Ovo je velika šteta jer nam fale podaci o tome kakvo je stvarno stanje, LGBTI+ zajednica i problemi u njoj tako ostanu na neki način nevidljivi“, istakla je dr Srdanović-Maraš, prenosi Blic.
Njeno istraživanje o suicidalnosti gej mladića u Srbiji dalo je poražavajuće rezultate: gej mladići su u većem suicidnom riziku u odnosu na heteroseksualno orijentisane vršnjake. Oni češće razmišljaju o suicidu, depresivniji su i svoju porodicu opažaju kao manje funkcionalnu u odnosu na heteroseksualne mladiće.
„Mladići homoseksualne orijentacije koji odrastaju u porodicama koje su funkcionalne, prihvatajuće i podržavajuće imaće veće samopoštovanje, nižu depresivnost i biće u manjem riziku za suicidno ponašanje. Funkcionalna porodica koja je prihvatajuća po pitanju seksualne orijentacije deteta u velikoj meri kompenzuje probleme i stres koji dolaze iz okruženja a u vezi su sa iskustvima stigmatizacije i sa diskriminacijom LGBTI+ osoba“, objašnjava dr Srdanović-Maraš.
Istraživanje je pokazalo i da je najveći izazov za gej mladiće „suočavanje sa sopstvenim seksualnim identitetom koji je drugačiji od heteroseksualnog, u društvu i kulturi koje je heteronormativno i gde je homoseksualna orijentacija višestruko stigmatizovana“.
„To je prvi zadatak, da prihvatim sebe, a onda ide sledeći zadatak da to saopštim bliskim osobama, što je uvek pomešano sa strahom od odbacivanja ili sa strahom da će se promeniti odnosi. Ovi procesi sa sobom nose ogromne nesigurnosti i anksioznost, često depresivnost. Mnoge mlade osobe godinama same sebe stigmatizuju i imaju mržnju prema sebi jer su takvi kakvi su. Ova autostigma je takođe povezana sa suicidalnošću, kao i ideja i strah da će uvek biti teško. Kada razgovarate sa mladim osobama, postaje veoma jasno koliko im je važna podrška u ovom periodu, kako porodice, ali i vršnjačke grupe, kao i LGBTI+ zajednice“, zaključuje dr Srdanović-Maraš.
Nasilje, diskriminacija, korona
Ni druge studije rađene na ovu ili slične teme nisu dale pozitivnije rezultate, nažalost.
Tokom 2020, udruženju „Da se zna“ javilo se 430 LGBTI osoba, kao i članova njihovih porodica i prijatelja, zbog problema sa nasiljem ili diskriminacijom. U izveštaju „Podaci a ne zvona i praporci“, navodi se da su se u 50,2% slučaja javljali tražeći savet, dok je u 9,2 odsto javljanja to bilo zbog fizičkih napada.
Autor izveštaja Miloš Kovačević rekao je da je tek „svaki treći slučaj vidljiv nadležnim organima“.
„U 2019. godini bila su 63 protivpravna akta motivisana seksualnom orjentacijom i rodnim identitetom“, kazao je Kovačević, dodavši da se 47 takvih incidenata desilo u Beogradu, šest u Novom Sadu, i po jedan u drugim gradovima.
Prema njegovim rečima, 18 incidenata se desilo u otvorenim javnim površinama, ulicama, parkovima i trgovima, a deset na LGBT mestima, što pokazuje „veliku izloženost napada na kvir osobe na javnim mestima“.
Kovačević je naveo da je nešto manje od polovine incidenata uključivalo fizičko nasilje, sa i bez telesnih povreda, a da zatim sledi psihičko nasilje i diskriminacija.
Tokom protekle godine pojavile su se i studije – ponovo sprovedene unutar civilnog sektora – o uticaju pandemije korona virusa na pripadnike LGBTI zajednice u Srbiji. Jedno od istraživanja je i ono koje su sprovela udruženja Loud & Queer i Egal, ,,COVID-19 i LGBTI zajednica u Srbiji,” urađeno na osnovu upitnika koji je popunilo 1198 osoba. Sažetak istraživanja, objavljenog u maju, jeste sledeći:
„LGBTI zajednicu muči hronična nezaposlenost, veliki broj njih je dobilo otkaz, završili su na neplaćenim odsustvima ili im je smanjen prihod, vlasnici i preduzetnici su morali da zatvore svoje biznise ili redukuju poslovanje, LGBTI osobe obolele od hroničnih oboljenja su imale probleme u lečenju, veliki broj njih je izbačen iz prostora u kojima su do tada živeli, a mnoge osnovne potrebe im nisu zadovoljene.”
Pored toga, više od polovine ispitanika istaklo je probleme sa mentalnim zdravljem, gde su neophodne profesionalne i specifične usluge podrške.
Istraživanje koje je sproveo i objavio Labris protekle godine, „Analiza položaja LGBTI osoba tokom krize COVID/19“ posebnu pažnju posvetilo je mentalnom zdravlju pripadnika zajednice:
„Mentalno zdravlje LGBT osoba, pored niza drugih problema, izbija sve više i sve češće u prvi plan, ali ne i briga nadležnih za ovo pitanje. Izolacija, ograničenost kretanja, pored sve većih izgleda za gubitak posla koje uzrokuju osiromašenje, dovodi i do gubljenje samostalnosti i narušavanja privatnosti kroz nemogućnost plaćanja kirije“.
Istraživanje dalje navodi da su se negativne ekonomske posledice krize „prelile“ i na povećan rizik od mentalnih oboljenja, kao i da su osobama koje imaju ili su u riziku od mentalnih problema neophodne profesionalne i specifične usluge podrške, koje tokom vanrednog stanja nisu bilo dostupne u dovoljnoj meri.
„Strah od mogućeg povećanja nasilja je visoko prisutan u LGBT populaciji. Ovaj strah svakako utiče na pojavu anksioznosti, depresije, zatvaranje u sebe i druge oblike uticaja na mentalno zdravlje i zdrav razvoj ličnosti“, navodi se u izveštaju.
Hetero Srbija vs LGBTI
Veliki deo problema su, očekivano, i stavovi građana i građanki Srbije prema ljudima suprotnog seksualnog opredeljenja. Naime, istraživanje Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), objavljeno u septembru ove godine, ukazuje na to da polovina ispitanih građana i građanki u Srbiji iskazuje negativan stav prema ljudima suprotnog seksualnog opredeljenja. Ipak, pomak u odnosu na istraživanja iz 2008. i 2010. postoji, kažu autori studije.
Ovo su neki od nalaza istraživanja:
– I dalje postoji visok procenat građana/ki s negativnim odnosom prema LGBTI zajednici, ali uz smanjenje socijalne distance prema njima i povećanje tolerancije u odnosu na istraživanja iz 2008. i 2010. godine. Naime, procenat građana/ki koji iskazuju negativan stav prema LGBTI populaciji i dalje je veoma visok – svaki drugi ispitanik/ca je kroz tvrdnje iskazao negativan stav prema osobama suprotnog seksualnog opredeljenja (50%). Manje od petine građana/ki ima pozitivan stav (18%), dok je svaki treći anketirani/a neutralan po ovom pitanju.
– Pozitivan stav prema osobama suprotne seksualne orijentacije iznad proseka iskazuju osobe ženskog pola, višeg/visokog stepena obrazovanja, između 18 i 39 godina života, nastanjene u urbanim sredinama.
– U odnosu na ranija istraživanja koja su sprovedena 2008. i 2010. godine, beleži se značajno veći procenat ispitanika koji su spremni na različite nivoe interakcije sa pripadnicima LGBTI populacije. Napredak se kreće od 6 procentnih poena kod pitanja porodičnog srodstva, pa do 29 procentnih poena kada je u pitanju deljenje istog radnog prostora sa osobom koja je pripadnik LGBTI zajednice.
– U stavovima prema nasilju usmerenom ka LGBTI populaciji značajan je podatak da 63% ispitanih navodi da takvo nasilje treba kažnjavati kao što se kažnjava nasilje prema bilo kome.
– Polovina ispitanih je u potpunosti protiv uvođenja Zakona o istopolnim zajednicama, svaki deveti ispitanik/ca (11%) u potpunosti podržava predložena zakonska rešenja, dok je svaki četvrti (24%) donekle saglasan sa njima ali ne u potpunosti.
– Održavanje gej parade najviše podržavaju ispitanici/ce u starosnoj kategoriji do 29 godina, oni su više od ostalih navodili pozitivan stav, ali i da bi se pridružili paradi. U odnosu na istraživanje iz 2010. smanjen je procenat ispitanika koji bi nasilno reagovali tokom održavanja parade (sa 4% na 1%) uz istovremeno povećanje procenta anketiranih koji bi bili spremni da se pridruže (sa 1% na 4%).
Umesto zaključka
Slave, svadbe, sahrane – sve je mesto za razgovor o mentalnom zdravlju, drugačijoj seksualnoj orijentaciji, nasilju, diskriminaciji, bilo kojoj „tabu“ temi. Govoriti da država treba da radi više/pomaže/podržava/usvaja zakone/napokon prepozna svoje građane drugačije seksualne orijentacije postalo je mučno, jer takvi zahtevi – ako se osnovna ljudska prava uopšte mogu nazivati zahtevom – nailaze na zidove. To ne znači da treba da odustanemo. Ja nekako čvrsto verujem da je izlaz u nama samima, u promeni svakog pojedinca ponaosob, u edukaciji dece, u učenju da je različitost lepa i da se treba uvažavati, podržavati i podsticati, da je ljubav ljubav, a da je borba – neprekidna.
Piše: Ivana Nikolić
Više tekstova iz broja 63 – decembar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
