Osmo po redu Svetsko prvenstvo u ženskom fudbalu, koje se ovog leta održalo u Francuskoj, više nego na sam fudbal skrenulo je pažnju na položaj žena i LGBT+ u ovom tradicionalno muškom sportu. Sada nam je jasnije da su razlike u izdvajanju novca za muški naspram ženskog fudbala enormne, da se ni marketinški stručnjaci i mediji ne utrkuju u najavama kupova u kojima učestvuju žene, pa bio on i svetski, te da se fudbalerke i ne percipiraju kao profesionalne igračice, jer nam je još uvek teško zamisliti „nežniji pol“ da pika loptu, pa onda mora da su lezbejke. Kao da se to htelo i pokazati, jer dok su se 24 ženske reprezentacije u devet gradova Francuske borile za nagradni fond od 30 miliona dolara (koji je za muški kup iznosio 400 miliona), budno oko fotografa zabeležilo je nekoliko romantičnih momenata takmičarki i njihovih partnerki.

Kad je Šveđanka Magda Eriksson, nakon pobede njenog tima nad Kanađankama, poljubila svoju partnerku Pernille Harder, nije bila ni svesna da ih neko slika, a kamoli da će fotografija zaintrigirati društvene mreže i ujedno osnažiti mnoge lezbejke iz sredina koje nisu naklonjene homoseksualnoj orijentaciji (kakva je naravno i Srbija). Eriksson i Harder, koje su se u javnosti uvek ponašale prirodno i bez opterećenja zbog svoje seksualnosti, i same u tom momentu uviđaju sopstvene privilegije ali i uticaj koji mogu ostvariti u borbi protiv homofobije.

Osvojivši Svetski kup, i kapitenka američke reprezentacije Megan Rapinoe radovala se u zagrljaju svoje partnerke, košarkašice Sue Bird. Odavno poznata kao lezbejka, ovogodišnja dobitnica Zlatne lopte koristi svaku priliku da ukaže na diskriminaciju ženskog sporta i homofobiju. Gnevna na politiku državnog vrha, odbija da peva nacionalnu himnu na utakmici, dok Trampu poručuje da može da se jebe i on i njegova administracija.

Tragom neskrivenih lezbejskih poljubaca na šampionatu u Francuskoj portal Gay Star News je pobrojao više od 40 fudbalerki koje su deklarisane kao lezbejke. Među njima je kanadska reprezentativka Rebecca Quinn, engleske igračice Jodie Taylor, koja je udata za fudbalerku Emmu Kete, i Lucy Stanifoth, jedna od najboljih u Evropi. Holanđanka Vivianne Miedema i njena devojka Lisa Evans zajedno igraju za engleski Arsenal, a novozelandske fudbalerke Katie Duncan i Priscilla Duncan očekuju bebu. Reprezentativka Švedske i kapitenka nemačkog Wolfsburga Nilla Fischer, koja je u braku sa Mariom Michaela, poznata je LGBT aktivistkinja i zagovornica rodne jednakosti u sportu, svesna da biti žena i lezbejka koja igra fudbal, kako je izjavila, „izaziva dosta mržnje“.

Nesumnjivo je Svetsko fudbalsko prvenstvo u Francuskoj, bar jednim delom, osvetlilo pitanje lezbejki i slobodnog izražavanja seksualne orijentacije u javnosti, čemu su svakako doprinele fotografije Megan Rapinoe i Magde Eriksson. “Kad pogledate fotografiju sa Svetskog kupa i podršku koju smo dobile, zamislite kakvu bi tek podršku dobili muški igrači”, rekla je Eriksson za Gardijan. Možda je na pomolu i takav scenario. Dosad su se neki gej sportist iautovali tek pošto su završili karijeru, dok se još nijedan nije prepustio emocijama i javno poljubio partnera u pobedničkom zanosu.

Čini se da lezbejke, otvarajući prostor sopstvenim slobodama, krče put i gej muškarcima sportistima u prevazilaženju strahova nametnutih predrasudama mačo diktata. Zasad su muška svetska prvenstva isključivo igre para, moći i sportskog umeća, dok ženska velika takmičenja uvek za sobom nose i političko pitanje.

Biti LGBT+ u sportu na Balkanu

Mada je Beograd ove godine prvi na Balkanu bio domaćin teniskog turnira namenjenog LGBT+, u Srbiji nema javno deklarisanih lezbejki ni gejeva u sportu. Mada se za pojedine poznatije sportistkinje i sportiste neformalno zna o njihovoj istopolnoj orijentaciji, o tome se kod nas još uvek ćuti. Uopšte na Balkanu, kako je u okviru kampanje o diskriminaciji i inkluziji u fudbalu “My Football” rekla jedna sportistkinja iz Crne Gore, veliki je problem biti u sportu ako pripadate LGBT+.

“Konkretno u Crnoj Gori u nekim gradovima ne možete biti deo fudbalskog tima ukoliko ste deo LGBT zajednice. Dešava se da ste profesionalni/a sportista/kinja i da ste mnogo dobri u tome čime se bavite i ostvarujete određene rezultate, ali jednostavno prestajete biti cenjeni kada priznate da ste LGBT osoba. U vašem timu niste poštovani, ne postižete to što bi trebalo”, navela je ova sportistkinja u intervjuu za kampanju “My Football”. Ukoliko bi se za jednu reprezentativku saznalo da je lezbejka, dodala je ona, automatski bi bila isključena iz nacionalnog tima. Ipak, njoj lično, kako je rekla, naviše nedostaje podrška roditelja i činjenica da sa svojom majkom ne može da podeli da ima devojku i da joj pokaže “da je srećna”.

S obzirom na prošlogodišnju izjavu direktora Crvene zvezde Zvezdana Terzića da “u klub ne bi doveo igrača homoseksualne orijentacije”, može se pretpostaviti da se Srbija u tom pogledu i ne razlikuje od suseda. Tada je reagovala i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković i donela mišljenje da je Terzić svojom izjavom, naravno, diskriminisao LGBT+ i preporučila mu da se sastane sa predstavnicima ove populacije kako bi se upoznao sa njihovim problemima. Potrebno je više ovakvih pritužbi u sferi sporta kako bi se razbila netrpeljivost prema LGBT+. Ali i brojne druge inicijative, poput onih koje pokreće ženski fudbalski klub FemSlam u Beogradu, koji “na (kre)aKtivne načine promišlja ’mesta’ susreta roda, sporta i LGBTIQ tema”. Članice ovog tima pratile su finale Svetskog prvenstva u beogradskom kafiću želeći da skrenu pažnju na nejednak tretman ženskog fudbala, na lezbejke koje osvajaju svetski kup, ali i na činjenicu da “argentinski fudbaler Lionel Mesi za godinu dana zaradi koliko i 1.700 profesionalnih igračica”.

Piše: Marjana Stevanović

Više tekstova iz broja 49 – avgust 2019. možete pročitati na:

3 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.